|
ДОЂИ НОЋАС КАДА ЗАСПИМ
Дођи ноћас када заспим са лепезом од невена
да ми будеш плава ватра која свјетли у тунелу
и да сву ноћ луташ лавиринтом мојих вена
с мјесечином коју мјесец распирује по мом тијелу.
Понор плива црном ријеком коритом од ноћних рима
све побјегло из свитања сребрним се сном окива
ако ноћас још у теби нешто моје будно има
долепршај као лептир да ми сненом будеш жива.
Ко мастилом срца пише у вјечном је раскораку
ни на небу ни на земљи невидљив а ипак стрши
све му бјежи за океан а чини се ко за длаку
дођи ноћас када заспим да се небо не распрши.
Као артист чији трапез мора пући под тежином
изгубљен у свијету којем већ одавно не знам име
разапет у царству снова и причешћен црним вином
. . . дођи ноћас када заспим ал' те молим не буди ме.
Миладин Берић
|
