|
Telefon je u noci zazvonio.
On je sa nekim govorio.
Onda se spustio u sofu i tiho rekao
Umrla je Jelena Santic.
U mojoj dusi suza je kanula,
u san blazeni je utonula.
Krila leptira su utihnula,
u satenskim baletankama u bajku je otisla,
Jelena Santic, ime je za pesmu...
Koraci necujni,
k'o kapi prve proletnje kise,
odzvanjaju, kao prosaputane reci,
Jelene nema vise.
Jelena Santic,
ime je za pesmu...
I bila je pesma,
u vazduhu, u treptaju, svetloscu ispisana....
Veceras ce poceti prolece.
Nebo je sumorno, i sve je belo,
promice pahulja, kao u zanosu balerina,
i klizi niz moje lice,
u suzu se pretocila.
Andjelu se skamenila krila,
andjeo bese, u andjela se pretvorila.
Svetlost se lomi,
u svitanje dogoreva drhtava sveca,
otici u bajku, a ostati tu
za dusu snenu je sreca.
Jelena Santic ime je za pesmu,
pesma je Jelena bila,
ona je tu, u cipelama od satena,
igra labuda, prelepa, kao vila.
Zacarala je sve, i lepotu dijamantsku,
k'o suzu, k'o zvezdu sjajnu, u oku ostavila...
I tu je, traje, kao dim u pogledu,
svetlost sa pozornice, nije se ugasila...
Jelena je ime za labudovu pesmu.
Ona je i ovog trena igra.
Pisati pesmu je kao igra.
Pruzam joj ruke, doticem joj dlanove,
i na prstima, u satenskim baletankama,
vrti se k'o cigra.
Jelena je ime za pesmu...
Nedeljne novine objavile su vest o smrti.
Kao Aska, cudesnom igrom,
susteci, kao andjeoska krila,
zrak svetlosti kroz tminu prti...
Ana Scekic
|
