Jovica Đurđić. Lepo je biti ko kuće, pesme za decu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

JOVICA ĐURĐIĆ: ”LEPO JE BITI KOD KUĆE”, Bookland, Beograd, 2008.


TRI PINGVINA


Na Antarktiku, na južnom polu,
Tri mala pingvina pošla u školu.

Gegali se, tapkali, sporo gacali,
Smejali, gurkali, po snegu bacali.

U školi su ih svi redom pitali,
Zašto su zakasnili, kuda su skitali.

A ljupke i malene crno-bele pufnice,
Samo su stidljivo ćutale ispred učiteljice.

Kroz prozor gledali vodu mirnu ko ulje
Po kojoj su padale krupne pahulje.

A oduvek je znano: pingvini sneg vole
Više od svega, čak i od škole.

JOVICA ĐURĐIĆ


KAMILICA


Pogledaj livadu cvetne kamilice,
Nad kojom lete leptiri i pčelice.

Lep je svaki smešak rumene glavice,
Zuj i romor buba dok sriču rečenice.

Veliko je nebo, sunce, daleke ptice,
A najveće su ipak te majušne krunice.

Dok cveta na livadi, cveta i u mojoj duši
Lekovita i pitka dok se ko čaj puši.

Kamilica je najbolji drug bolesnog čoveka,
Ko carica u svakoj kući stoji umesto leka.

Deda spadalo, dok mu nude toplu kamilicu,
Kaže: počastite Milicu, ja bih ipak šljivovicu.

JOVICA ĐURĐIĆ



PESMA ZA MILIČIN SPOMENAR


Milice, ja sam u tebe zaljubljen,
A nemam hrabrosti da ti to kažem,
Zato sam ovako smeten i izgubljen,
Ni pesmu ne smem da ti pokažem.

Baš je ta ljubav neko čudno stanje,
Neobjašnjivo i mnogo zagonetno,
Što me više osvaja, hrabrosti je manje,
U srcu čuči nešto lepo i pomalo setno.

Dok ti na vetru leprša crna kosa gusta,
I kao dva mala jezera svetlucaju oči,
Šumore kao talasi tvoja rumena usta
I sa njih se zlatno slovo po slovo toči.

Ja kao pesnik za ljupku devojčicu Milicu
Svoju veliku tajnu u spomenar upisujem.
Pa ipak, ludo srce dečaka ima tremicu -
Zato oprosti, lepotice, što se ne potpisujem.

JOVICA ĐURĐIĆ



LJUPKE KAJSIJE


Ne postoji ništa lepše,
Meni draže ni milije,
Nego kada u proleće
Cvetaju ljupke kajsije.

Ko princeze dražesne,
Obučene u bele nošnje,
Osmehuju se radosno
Njihove bujne krošnje.

Ko uspavane lepotice,
Raskošni beli buketi,
Ozaren srećom čovek
Dobije želju da poleti.

Zagrli i uz njih privine,
Zahvali dedi il' tati,
Što tu davno ih posadi
Da nam celi vrt pozlati.

U jutro ili veče kasno,
Kad se tama zgusne,
Na svaku od tih latica
Rado bih spustio usne.

JOVICA ĐURĐIĆ



LEPO JE BITI KOD KUĆE


Lepo je otići u Pariz,
Na more u dane vruće,
Po povratku mama kaže:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Lepo je putovati svetom,
Ujaku je to moguće,
Al’ čim se vrati poviče:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Otac celu noć dežura,
A zorom u samo svanuće,
Još s vrata prošapuće:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Ptica kruži nad šumom,
Krilima maše i cvrkuće,
Čim u gnezdo sleti zapeva:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Kod mene i nije baš tako.
Ja imam želje goruće.
Stalno bih hteo napolje -
LEPO JE BITI VAN KUĆE.

JOVICA ĐURĐIĆ



DEDA ZA NAVIJANJE


Dedi je to važan trenutak.
Kao i mnogo puta ranije,
Otvara taj čarobni kutak -
Stari zidni sat da navije.

Odjednom, u neko doba,
Utihne poznati udarca bat.
Čudno nam izgleda soba,
Tika-taka ne otkucava sat.

Malom ručicom ko od zlata,
On pokrene zastalo srce ure,
Pa nam je kuća ko palata -
Tiho minuti i sati opet cure.

Deda je mnogo važan u kući
On je general sata postao.
Zahvaljujući njemu on će tući
Da dede nije stalno bi stao.

Deda za navijanje je baš fora!
Zamenio bi ga i unuk malo.
Zašto samo on to raditi mora,
I unuku bi to lepo pristajalo.

JOVICA ĐURĐIĆ



HVALI MORE DRŽ SE KRAJA


Svako voli more, u njemu da se bućne,
Bistru vodu i plaveti beskraja,
A mornari vole atmosfere kućne -
Hvali more, drž’ se kraja.

More vole deca ko i morski vuci,
Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
Mornari su ipak radije u luci -
Hvali more, drž’ se kraja.

Dobar si plivač, voliš dubine,
Imaš hrabrost jednog Popaja,
Nemoj, ipak, plivati u daljine -
Hvali more, drž’ se kraja.

Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
Pomisli uvek na neku nezgodu -
Hvali more, drž’ se kraja.

Nije važno da u svemu budeš dasa,
Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
Uplaši se ponekad velikog talasa -
Hvali more, drž’ se kraja.

Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
Da imaš veštinu i njena peraja,
Znaj da nisi ona i za sve vičan -
Hvali more, drž’ se kraja.

JOVICA ĐURĐIĆ



STARA PISMA


Kose sede, pomalo već gluva,
U dubini škrinje žute, stare,
Baka još s velikom pažnjom čuva,
Dedina pisma, kao da su pare.

Izbledela hartija, reči i mastilo,
Rečenice pomalo nevešte...
Ona misli: Kako je to davno bilo!
Za nju ta slova zlatom blešte.

Skrivena negde na dnu ormara,
Povezana vrpcom od zlata
Mamin se svežanj pisama odmara
Koja joj je pisao moj tata.

I tetka čuva pisma od tetka,
Ona što još zanosno mirišu,
Behu topla, iskrena i retka,
Jer takva pisma teče pišu.

Sestra pisma ljubomorno krije
Na dva-tri tajna mesta.
Al s pismima više isto nije,
Taj lepi običaj negde nesta.

NEMA VIŠE TE ČAROLIJE LEPE,
Sa uzdahom kaže moja teta,
DA RUKOM NAPIŠU, MARKU ZALEPE
BEZ DUŠE SU PISMA SA INTERNETA.

JOVICA ĐURĐIĆ



DEDINA PRIČA ZA LAKU NOĆ


Deda nam čita priču
I priča baš lepo teče.
On želi da nas uspava,
A tek je počelo veče.

Svašta se u priči događa.
Lete zmajevi, strašne ale,
Deda čita i ništa ne haje,
A ale plaše nas male.

Deda bi malo mira od nas,
Da se ništa ne dešava.
Nama oči širom otvorene,
A umesto nas deda spava.

JOVICA ĐURĐIĆ



HANA KAĆIPERKA IZ AUTOBUSA 65


Autobus sa Zvezdare, iz njene šume,
Da me stvarno zezne baš lepo ume.
Uvek ga dugo čekam, noću i po danu,
Da dođe i doveze kaćiperku Hanu.

Autobus ko zimski duboki san da spava,
Dok sunce žeže ili ruši košava.
Čekajući autobus i da se pojavi Hana
Čini mi se da prođe više od pola dana.

Trepere zvezde, kaplju minute teške,
Hana bi već stigla da je krenula peške.
Na stanici krišom jedna me mala merka
Al samo je jedna lepa Hana kaćiperka.

Autobus ipak stigne, kad krene da krene,
U njemu je Hana al ne primećuje mene.
O kad bi htela da se sa mnom malo druži
Autobus bi tad mogao i oko sveta da kruži.

JOVICA ĐURĐIĆ



JEDNA JE OVCA UČILA SLOVCA


Jedna je ovca sa mnogo dara,
Odlučila da uči slova iz bukvara.

Po ceo bogovetni dan darovita ovca,
Listala je stranice i sricala slovca.

Gledao ovan kako mu se draga muči,
I od svih slova samo B-E nauči.

Bilo mu žao što je tako nevešta,
Pa otegnuto zableja – KOJEŠTA!

OSTAVI, DRAGA, TA SLOVA DALEKO,
TVOJE JE DA PASEŠ I DAJEŠ MLEKO.

JOVICA ĐURĐIĆ



DEDA TRAVAR ZDRAVKO DREN


Ova je priča pomalo uvrnuta,
O dedi koji proplanicima luta.
Dedi koji skuplja lekovite trave
Od kojih se dobri čajevi prave.
O jednom čudaku od travara,
Što još veća čudesa stvara.
Kad on neku livadu nacilja,
Biće i korpa lekovitog bilja.
Iako polako i sve teže korača,
Nema većeg vrača i sakupljača.
Kad dangubimo i prodajemo zjale,
Deda povede i nas mangupe male:
Neka sa mnom obilaze livade,
Tako će pomalo naučiti da rade.
Kadulja, menta, mirisna kamilica,
Naša je kuća lekovita tvornica.
Kad se umori sedne na panjče
I iz džepa izvadi čokanjče.
Pa dva-tri puta gutljaj otpije
I kao da više umoran nije.
Berući bilje deda u taj tren
Postaje mladić Zdrav(ko) Dren.

JOVICA ĐURĐIĆ


MRAV I MRAVOJED


Bio jednom jedan mrav velik
Snažan i čvrst ko Baš-Čelik.
I taj dasa, mnogo strašni lik,
Lavovski rikne, tj. pusti urlik:

Dajem na znanje mravojedu,
Pismeno i u svakom pogledu
Da to nikako nije u redu,
Mravojedi mravce da jedu.

Vreme je da se jednom otkači,
Da sirote mrave večito ne tlači.
Od danas na znanje: ja sam jači
I pesnicom mravojeda potkači.

A mravojed ništa na to ne kaza,
Nit ciknu nit pusti avaza –
Gle velikog mrava, prstom pokaza
To kaza pa ga u slast smaza.

JOVICA ĐURĐIĆ



ANA NEĆE DA SPAVA

Ana dremucka i jako joj se spava,
Čas zatvori oči, čas joj klone glava.
Da ne promaknu svi ti kadrovi fini,
Šta radi sluga, a šta princeza čini.

A priča je obična na te-ve kanalu,
Sluga se zaljubio u princezu malu.
Tu su još kralj, kraljica i njihova svita,
A za ruku princeze kralj se pita.

Tu je i neki zadatak, ne baš mnogo lak,
Ne može ruku princeze da osvoji svak.
Sve se lepe priče tako završe na kraju,
Sa slugom i princezom u toplom zagrljaju.

I dok lepa Ana već uveliko spava,
Ne zna se da li priča počinje ili se završava.

JOVICA ĐURĐIĆ



SAMOĆA JEDNE ČINIJE VOĆA

Jednu je veliku činiju voća:
Krušaka, jabuka, banana...
Snašla vrlo teška samoća,
Čami na stolu već tri dana.

Rumenu jabuku prekrio prah.
Banana tužna lagano truli.
Krušku hvata panični strah:
Zar maleni za nas nisu čuli?

Niko ne zna šta da se čini,
Svi su plodovi postali tužni.
Propadaju redom vitamini,
A oni su za decu tako nužni.

Tu ne sme biti nikakve greške,
Plodovi su zreli, sočni i fini...
Da ne dođu neke bolesti teške,
Svima su neophodni vitamini.

Navalite zato složno na voće,
Jabuke, banane, žute kruške...
Jagode, trešnje, već ko šta hoće,
Za zdravlje, lepotu i mišiće muške.

JOVICA ĐURĐIĆ


HVALI MORE DRŽ SE KRAJA

Svako voli more, u njemu da se bućne,
Bistru vodu i plaveti beskraja,
A mornari vole atmosfere kućne –
Hvali more, drž’ se kraja.

More vole deca ko i morski vuci,
Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
Mornari su ipak radije u luci –
Hvali more, drž’ se kraja.

Dobar si plivač, voliš dubine,
Imaš hrabrost jednog Popaja,
Nemoj, ipak, plivati u daljine –
Hvali more, drž’ se kraja.

Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
Pomisli uvek na neku nezgodu –
Hvali more, drž’ se kraja.

Nije važno da u svemu budeš dasa,
Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
Uplaši se ponekad velikog talasa –
Hvali more, drž’ se kraja.

Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
Da imaš veštinu i njena peraja,
Znaj da nisi ona i za sve vičan –
Hvali more, drž’ se kraja.

JOVICA ĐURĐIĆ