|
OPROSTI MI....
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetis, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad vise
vitim perom da zapise,
da se masi za mac britak-
nikad- nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
sto ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sazeglo mi oba oka,
da ne vidim nista
od neba visoka
do pusta zemljista-
nista- nista!
Oprosti mi!Oh, oprosti!
Oprosti mi reci u milosti,
sto te moli`
da mi vratis sto me boli,
da mi vratis moju ruku,
da mi moje vratis oci,
pored sunca da nisam u noci,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj- nemoj!
Sto me gledas?
Hoj, ta sto me stedis?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasusi-
sat ostane stogod- da te svetu tuzi!
Bar toliko, da te cuti moze,-
mili boze!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!
1862.
|
