offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
Svima je poznato kako reči mogu probuditi u nama osećanja za koja nismo znali ni da postoje, da određeni nizovi rečenica mogu proizvesti divljenje ali i suze. Da li postoje pesme čije su strofe toliko tužne, a tonovi toliko melanholični da nas mogu naterati na ono najgore?
U proleće 1933. godine samouki mađarski kompozitor i pijanista Reža Šereš komponovao je pesmu „Turobna nedelja” koja je jednim zamahom osvojila svet. Njeni sumorni tonovi i reči koje su budile izrazito mračna i tužna osećanja, godinama su povezivani sa serijama bizarnih samoubistava, od kojih su neka i danas ostala nerazjašnjena. Navodno, pošto je pesma počela da kruži, ljudi su neposredno pred smrt u oproštajnim pismima navodili odlomke iz „Turobne nedelje”. Prema legendi, pošto bi čuli pesmu, očajni ljubavnici bili bi toliko opčinjeni da su skakali kroz prozor.
Možda je najupečatljiviji slučaj jednog mladića iz Rima koji je, vozeći bicikl ulicom, čuo nekog Ciganina kako pevuši melodiju „Turobne nedelje”. Odmah se zaustavio i odložio bicikl. Pošto je odslušao njemu nepoznatu melodiju, zagledao se u prosjakove oči, pa zavukao ruku u džep i dao mu sav novac.
- To je tako tužno! - rekao je mladić i odmah potom ugledao svoju smrt u hladnim vodama Tibra.
Iako je „Turobna nedelja”, čim se pojavila na mađarskom jeziku, gotovo trenutno postigla uspeh, u svetu su za nju čuli tek nekoliko godina kasnije, kad ju je prevela Bili Holidej. U njenoj verziji reči su bile blago izmenjene, pa je postala malo vedrija. Ali ipak, do tada je već stekla naziv „mađarska samoubilačka pesma”, i za nju su već vezivali nekoliko desetina samoubistava.
Rađanje legende
Kako god da okrenemo, razmatranje tih bizarnih samoubistava vodi nas do njenog tvorca. Ko je, zapravo, bio taj kompozitor i pijanista koji je uspeo da napravi tako tužnu pesmu koja je, prema legendi, odvodila ljude u smrt?
Reža Šereš bio je jedan od onih ljudi koje ništa nije moglo da natera da prestanu da jure svoje snove. Još kao mali sanjao je da postane veliki kompozitor, poznat kao njegov idol i zemljak Franc List. Iako bez muzičkog obrazovanja, neumorno je vežbao na prašnjavom klaviru u potkrovlju svog malog stana u predgrađu Pariza, sve dok jednog dana ti bezlični tonovi nisu postali harmonije.
Pošto je napokon dobro savladao sve muzičke osnove, želje su mu se neumereno povećale, duša mu je postala gladnija, a u mislima su mu samo odjekivali tonovi, i Šereš je, nošen velikim ambicijama, zacrtao sebi da će ih sve uhvatiti. I tako, danima i noćima neumorno je komponovao. Svako svoje osećanje stavljao je na hartiju, pretvarao u note.
Nevolja je bila u tome što nije bio naročito dobar. Nijedna njegova kompozicija nije uspela da zadivi francuske izdavače. Ali, Šereš se nije predavao. On nije bio jedan od onih koji gube. U njemu je postojala nekakva divlja snaga koja mu nije davala mira, i on je nastavio da stvara.
Nažalost, njegova dugogodišnja verenica nije delila njegova shvatanja niti istančani osećaj za umetnost. Neprestano ga je molila da nađe neki običan posao, što je on uporno odbijao. Jednog popodneva svađe su konačno uzele svoj danak i par se rastao ljutitim rečima.
Sledećeg jutra osvanula je nedelja. Čim je otvorio oči, mladi kompozitor osetio je u dubini duše sav očaj i iznurenost zbog svađe od prethodnog dana. Nije ni slutio da će mu ona uskoro podariti nešto o čemu je samo sanjao - najveće nadahnuće. Ustao je, seo za klavir i, svirajući, pokušao da nađe neki smisao života. Dok su mu se misli haotično nizale, prsti su mu nevoljno prelazili preko klavirskih dirki. A onda je umorno podigao glavu i pogledao kroz prozor. Iznenada, sivi oblaci prekriše nebo i kiša se obruši na grad. Gledao je u oblake i oči mu se zamagliše, duh mu prekri tama.
- Kakva turobna nedelja! - rekao je sebi u bradu, dok su ruke same krenule da sviraju neke tužne tonove koji kao da su u jednom dahu obuhvatili svu njegovu tugu i bol.
- Da, zvaće se „Turobna nedelja” - promrmljao je i brzo dohvatio olovku. Za nekoliko sati pesma je bila završena. Gorki očaj i beznađe Šerešovog teksta uskoro je zamenjen melanholičnim rečima njegovog prijatelja i pesnika Lasla Javora.
Nedelja je turobna, moji sati su odbrojani.
Najdraža, senke sa kojima živim su nebrojene.
Malo belo cveće nikada te neće probuditi,
Ne odande gde će te crni pokriv tuge odvesti.
Anđeli nemaju nameru ikada te vratiti.
Hoće li biti ljuti ako namerim se tebi pridružiti?
Turobna nedelja.
Turobna je nedelja; sa senkama kroz sve prolazim.
Moje srce i ja odlučismo da sve to završim.
Uskoro biće sveća i molitvi tužnih, znam to.
Smrt nije san, jer u smrti ja te mazim.
Sa poslednjim udisajem duše, ja te blagosiljam.
Nekoliko meseci kasnije pesma je bila objavljena i ubrzo je doživela svetski uspeh. Kakva je to samo bila kompozicija! Dok su se neke radio-stanice otimale oko nje, druge su se trudile da je zabrane. Mladi kompozitor ostvario je ono što je usnio, ili možda nije?
Uskoro će sve važnije svetske zvezde, među kojima će biti i Bili Holidej, Mel Torme, Elvis Kostelo, a u novije vreme Bjork i mnogi drugi, napraviti svoje verzije „Turobne nedelje”, i zauvek zacrtati tu neobično tužnu pesmu u anale muzičke istorije. Ali, pre nego što će se to desiti, serije samoubistava potrešće svet, a priče koje će se iz tih događaja izroditi prelaziće iz jedne krajnosti u drugu: od onih istinitih i tužnih, do najvećih izmišljotina, dokazujući tako da ljudskom preuveličavanju i mašti nema premca.
Lavina je pokrenuta
Uistinu, pesma je ubrzo nakon objavljivanja uzela svoj prvi danak koji je možda i najtragičniji. Šerešova verenica nađena je mrtva u svom stanu nakon što je popila smrtonosnu dozu otrova. Na ormariću pored kreveta gde je ležalo njeno bledo telo, nađena je hartija na kojoj je pisalo kratko - turobna nedelja.
Bio je to početak legende.
Ali, koliko su tek bile tužne te reči, koliko je samo bila sumorna i melanholična melodija svim onim ljudima koji su u njoj prepoznali sopstveni bol!
A bilo ih je mnogo. Bilo je to vreme između dva velika rata kad su se strah i beznađe osećali i u vazduhu. Pogotovu u Mađarskoj koja je i tada imala najveću stopu samoubistava. Zato i ne čudi što ova pesma dolazi baš iz te zemlje u kojoj je, prema nekim stručnjacima, samoubistvo odavno ukorenjeno u narodni folklor i označava društveno priznati čin oslobađanja od patnje. Više od sedamnaest samoubistava u Mađarskoj je na ovaj ili onaj način povezano s „Turobnom nedeljom” pre nego što je navodno bila zabranjena. Među njima je i slučaj dvoje mladih ljudi koji su se ubili dok im je ciganski orkestar svirao „Turobnu nedelju”. Prijavljeno je i da se nekoliko osoba zajedno bacilo u Dunav nakon što su otpevušili poznate note. U Francuskoj je jedan stariji čovek zamolio nekog pijanistu da mu odsvira „Turobnu nedelju”, a onda je na polovini numere izvadio pištolj i pucao u sebe. Godinama su u stanovima samoubica svuda naokolo nalazili ispisane stihove te pesme ili su je neposredno pre samoubistva slušali na gramofonu. Priča je bezbroj, a legendi još više.
I sasvim je razumljivo zašto. „Turobna nedelja” napisana je veoma vešto. Pravo lukavstvo melanholije! Njena melodija u isti mah je i sumorna i lepa, a reči koje tako lako teku stihovima, koje su tako dirljivo lepo napisane, podjednako su jake i tužne. Samo puko čitanje tih redova može nam lako nametnuti sliku jednog očajnog čoveka koji nema šta da izgubi, koji stoji na ivici nekog balkona i sprema se da skoči. Jezivo, nema šta. I reči i muzika. Ali da nekog magično odvede u smrt? Ne baš! Poznato je da se ljudi koji odluče da okončaju svoje patnje često vezuju za pojedina umetnička dela i da zapisuju njihove reči ili stihove u svojim oproštajnim pismima. Sve ostalo je samo legenda, a u pojedinačnim slučajevima tužna sudbina.
Tužna sudbina jednog kompozitora
Što se tiče Šereša, njegova sudbina bila je zapečaćena odavno, jedne turobne nedelje koja se pretvorila u turoban život.
Čini se da je mladi kompozitor osetio na sebi jednu od najgorih umetničkih kletvi - dabogda rano doživeo uspeh. Posle tog ogromnog uspeha, Šereš je nastavio da komponuje, ali više nikada nije ništa značajnije stvorio. Kao da je izgubio nadahnuće, kao da su klavirske dirke pod njegovim prstima postale samo komadi drveta.
I ništa mu nije pomoglo. Ni trud, ni snovi. Sve je bilo uzalud, samo senka jednog bizarnog dela. I tako, vremenom, u duhu svoje turobne kompozicije, postao je ono što je nekada najviše mrzeo - pretvorio se u čoveka koji više ne ume da se bori.
Jednog kišnog popodneva, malo posle 69. rođendana, skočio je s terase svog stana u dugo priželjkivanu smrt i još više produbio legendu koja je obavijala njegovu tragičnu sudbinu. Na kraju, ona mu je ipak pokazala da je, što se tiče tragedije, oduvek imala više talenta.
Šta god da mu je tih trenutaka prolazilo kroz glavu, to sigurno nije bila „Turobna nedelja”. Nju je već odavno prezirao.
Darko Stojanović
izvor: Politikin zabavnik
|
