Prica za ne-laku noc ili Kjerkegor, vitez vere

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prica za ne-laku noc ili Kjerkegor, vitez vere

“Samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj nalazi, samo onak ko u donji svet silazi, voljenju spasava, samo onaj ko noz vadi, Isaka dobija” - Seren Kjerkegor



Za raliku od bajki koje sam izmisljala za Saru, za njeno laku-noc-i-lepo-spavaj, postoji jedna prica u kojoj je svaka rec istinita. Nije namenjena onima koji zive uvereni u svoju ispravnost, a na pocinak odlaze sa istim “komotnim optimizmom” sa kojim plutaju po zivotu, kao lokvanji. Nije namenjena onima koji se ususkaju u postelji i zaspe blazeni u svojoj neopterecenosti. Neka ugase lampu i utonu u san; oni, svejedno, ne bi razumeli ovu pricu. Za one koji pak, nocu ostaju budni, za sve koji znaju sta je teskoba, koji su osetili ledeni dodir zestoke usamljenosti, evo price ne za laku, vec nemirom i nesanicom ispunjenu noc.
Radnja se desava u zemlji Hiperborejaca, u Kopenhagenu, na samom kraju proslog veka. Glavni junaci su Seren Kjerkegor, danski filozof, i njegova verenica, Regina Olsen. Kako bi Kjerkegor rekao, pre istupanja na scenu, postoji jedno “prethodno nakasljavanje”; uvod, neophodan za razumevanje potonjih dogadjaja.
Kjerkegor je bio dete starih roditelja. Otac – ugledni gradjanin, a majka sluzavka u njegovoj kuci. Ko zna sta se tu zaista desilo, sem njihovih dusa i Svevisnjeg, ostavljamo, dakle, okolnosi njegovo zaceca kao misteriozne. Majka je, mozda, bila prinudjena na sramni odnos, a mozda to bese istinska ljubav izmedju gazde i sluzavke, a tek – vencali su se kad je rodjen on, olicenje krivice za praroditeljski, u njegovo slucaju pravi roditeljski greh, zbog koga je, kasnije, napisao u svom Dnevniku: ”Imadoh trn u puti svojoj i zbog njega se nisam ozenio”.
Mogu samo da domislim odrastanje preosetljivog deteta, po prirodi sklonog dubokoj melanholiji, u atmosferi malogradjanske uskogrudosti Kopenhagena, koji na vezu njegovih roditelja sigurno nije gledao blagonaklono, i mracnog, sumornog doma u kome dominira krut, strogi otac.
Iako neshvacen i usamljen kao mislilac, Kjerkegor postaje covek eruptivne snage stvaranja; kao da zeli da preduhitri svoju ranu smrt, pocinje da pise i objavljuje vec u 21. godini.
Kada je zavoleo Reginu Olsen, desio se preokret u njegovom zivotu. Video ju je, prvi put, kad je imala svega cetrnaest godina; cekao je da odraste, negujuci ljubav prema devojcici-detetu. Usledila je veridba.
Tokom perioda verenistva pokusava, svim silama, da potisne svoju sustinsku izolovanost. Ali kako, kad bolno dozivljava nesposobnost da postane jedan od uvazenih muzeva koji nedeljom, ruku pod ruku, odlaze sa zenom u crvku, gde mirno, bez straha i drhtanja, odslusaju propoved, a onda, srecni zbog ispunjenja duznosti, hrle kuci na blazeni popodnevni dremez uz prijatni zamor domace svakodnevice.
Shvativsi nemogucnost da usreci zenu koju voli najvise na svetu, ne zeleci da Regininu ustreptalu nadu za sredjenim domom, zavesicama i saksijama cveca, decicom i veselim okupljanjem oko trpeze, pretvori u metafizicko samovanje i vecnu strepnju koja njega obuzima, koja je on sam, bez dovoljno vere u mogucnost svoje promene, Kjerkegor iznenada, surovo i takoreci bez objasnjenja, raskida veridbu; okolnosti podesava tako da se Regina oseti izdanom i ponizenom. Namerno u njoj izaziva gorcinu, koja joj moze dati snagu da sve zaboravi kao ruzan san, paravo da sve shvati kao poigravanje, laz i obmanu sa njegove strane.
Nije joj poverio svoju tajnu, niti objasnio razloge svog rastanka. Regina je mislila da ju je Kjerkegor zrtvovao, a on je, u stvari, zrtvovao sebe, zarad nje.
Dve godine nakon raskida, ona se udaje i zasniva svoju buducu brojnu porodicu; do nje nije dopro neizreceni vapaj “spasi me od mene samoga, pomozi mi, uprkos mom ponasanju, uprkos mom odlasku, uprkos svim uprkosima”.
Zato groznicavo pise “Strah i drhtanje”. Progovorio je Johanes de Silencio, zavetnik cutanja, zagrcnut od mracne tajne svog zaceca, covek koji je sve izgubio i koji vise nije mogao da sa tim zivi. Kroz stranice ispisane cistim bolom varira biblijsku pricu o Avramovoj zrtvi. Ko ima usi da cuje razumece.
Da li je Regina bar tada cula?
Da li je shvatila Avramovu velicinu, da li je razumela Viteza vere koji je spremno krenuo da zrtvuje sina jedinca kad je Bog to od njega trazio, ujedno najdublje uveren da se to nece desiti, da ce se Bog u poslednji cas pobrinuti da tako ne bude. Da li je razumela da je samo Vitez vere koji mirno (ne pacenicki-mirno, vec radosno, pouzdano-mirno) zivi u apsurdu, ocekujuci nista osim najcudesnijeg cuda, mogao da potegne noz na sina, da bi ga time spasao?
Posto ova prica za ne-laku noc, na kojom ljudi treba da ostanu budni i zamisljeni, duzna sam da kazem njen kraj.
Kjerkegor nije uspeo. Hiljade strana je napisao da bi sebe ubedio kako bice koje izgubimo u vremenu moze vratiti kroz cudo vere.
Regina se nije vratila
Trn zaboden u putenost, polako je otpustao svoj otrov.
Imao je samo 42 godine kad se okoncala bolest-na-smrt. Ocajanje je svojom snagom nadvladalo “na” i poslao smrt.
Sta god istrazivaci rekli, kakav god novi podatak iskrsnuo iz prasnjavih arhiva ili zagubljenih papira, molim vas da poverujete meni; ne pitajte me otkud znam, ali prosto prihvatite da je ovo istina: umro je od nepreboljenog bola.
U teskobi je strepeo, ali mir nije nasao, u donji svet najstrasnijih dusevnih patnji sisao, ali svoju draganu time nije dobio na dar, zamahnuo je nozem i izgubio je Reginu.
Njegove suze sto su za zivota kapale iznutra, opekle su svojom vrelinom moje srce.

Odlomak iz romana “Spletkarenje sa sopstvenom dusom” – Marija Jovanovic