offline
- Vanja17
- Građanin
- Pridružio: 04 Jan 2006
- Poruke: 190
|
Pesma je predivna, iako treba odvojiti malo vise vremena za nju. Uzivajte... Mene je odusevila.
A, mada nema veze sa ovom temom, potrudicu se da prekucam jos koju pesmu Carsla Simica, pa cu to postovati u vec otvorenu temu o njegovoj poeziji.
I, naravno, ako imate jos pesama Roberta Hasa, postujte ih 
********************************************
Једва чујна музика
Кад се све ломљиво сломи,
када све смртно буде мртво,
и кад се главни јунак са крајњим презиром погледа у огледало,
и када главна јунакиња немилосрдно осмотри своје лице и његове недостатке,
и када бол, који би, како су мислили, могао,
као залога њихове озбиљности, да их ослободи од њих самих,
престане да буде новост и када их не ослободи,
те када почну да помишљају, кротко и непристрасно,
посматрајући друге како се лаћају својих дана –
својих симпатија и антипатија, разлога, навика, страхова –
да је самољубље она мршава стабљика
на којој све људско цвета, и када зато схвате
зашто су се, током читавог живота,
тако жестоко борили да је одбране, и да нико –
сем можда неког скоро незамисливог свеца у испосници оскудности и ћутања –
никада не може да умакне од тога силовитог,
аутоматског животног пратиоца, можда тад искрсава
обична светлост, једва чујна музика испод свега,
или нешто што лебди као самилост.
То вам је као у причи коју ми је испричао један пријатељ
о своме покушају да се убије. Девојка га је била напустила.
Зоља у срцу, затим шкорпије, па црви, па пепео.
Попео се на ограду моста,
према заливу, у плаво, бистро поподне.
А на том сланом ваздуху помислио је како у речи „морска храна“
има нечег комичног, јер ретко ко да каже „копнена храна“.
Помислио је да је то понижавајуће за разапету дугу
коју као да је он сам одвио, светлуцаву, над стењем, за црног буцања
чија је крљушт као лакиран угаљ, у лејама алги
уздуж обале – па је схватио да су разлог тој речи
ракови, лигње, крабе. Иначе се
у ресторанима само ставља назнака „риба“.
А када се пробудио – спавао је сатима, згрчен
на тој огради као дете – сунце је залазило,
па му је било мало боље, у оном страху. Обукао је капут
који му је био послужио као узглавље, сишао са ограде,
пажљиво, и одвезао се кући, у којој није било никог.
Тамо је пар њених гаћица, жутих као лимун,
висио о кваки на вратима. Погледао их је поближе. Онако испране.
Нешто црвенкастосмеђе на међуножју. Спопала га је мука
од гнева и бола. Знао је мање-више,
где би могла да буде. У оном стану негде на Руском брегу.
Мора да су управо престали да воде љубав. Ваљда му,
сузних очију, захвално додирује браду. „Ох“,
ваљда каже, „како си добар према мени“. Светлости жмиркају,
магличаст видик, низбрдо, ка заливу и луци.
„Нешто си тужна“, ваљда јој каже. „Јесам“. „Мислиш на Ника?“
„Да“, каже она, и плаче. „А баш сам се трудила“, сад већ јеца,
„заиста сам се трудила“. А онда би је он неко време држао у загрљају –
зид је прекривен неком гватемалском тканином из његове збирке –
а онда се ваљда туцају опет, па она још мало плаче,
те легну да спавају.
А он, он би извео ту сцену
само једанпут, једанпут и по, па би помислио
да ће је носити у себи још дуго,
и да нема ничег што би ту моглао да се уради
сем да је носи у себи. Изашао је на трем, и ослушнуо,
у летњој тами, шуму четинара чија је црвенкаста кора
пуцкетала кврчећи се пред хладноћом што надолази.
Али није све то, нити је тај пријатељ
који вам се обраћа „А онда сам схватио – ''
у суштини таквих прича у које се никада сасвим не верује
него, све нешто мислим, свет је толико препун бола
да, мора бити, понекад као да запева,
а и да такав ток догађаја помаже, као и редослед:
понајпре его, онда бол, па певање.
Роберт Хас
|
