Sazvezdja ispod koze...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Knjigu "Alhemija" poklonila mi je letos jedna dobra drugarica iz Crne Gore. Poklonila mi je puno knjiga, i po povratku, ova se nekako zaturila... Sasvim slucajno tu knjigu sam ovih dana pronasao medju nekim papirima... I uzivam u njoj. Veoma dobri stihovi...
Evo, za pocetak, jedne pesme koja je na mene ostavila snazan utisak.

**********************

Додир

Да, то је тако чудесно,
попут замућене визије,
јаче од визије свега што нас окружује...
Безмало већ двадесет година
лежимо у истом кревету
и
дишемо једно другог,
благости моја,
а твој додир је још врео,
као првог дана.
Додир нас је научио
да тражимо даље од онога
што наше очи могу да виде;
поклонио нам нови осећај
за ходочашће у лавиринту круга;
ослободио нас заблуде да можемо учинити
други корак пре него што искорачимо први...
Из страха непознате просветљености,
која не ствара ни утученост ни навику,
схватили смо да је довољно само зажмурити
и
пустити да,
с додиром,
слике надолазе саме,
јер најлепше је живети међу стварима којих нема,
а које нам, ипак, тако снажно
буде и оплемењују сазвежђа испод коже,
те волшебне унутрашње демоне...
Додир је,
попут мајчиног млека,
огањ на којем кључа живот;
дубокоумни Зен мистик
који нас благосиља одговором древне енигме:
Ако говоримо, двоје смо;
ако ћутимо, једно смо...

Београдм 13.10.2004.
Зоран Богнар

***********************

Uzivajte, postovacu jos... Cim prekucam

Dopuna: 21 Dec 2006 16:40

Додир алхемије

Кажем
ако говоримо, двоје смо,
ако ћутимо, једно смо
попут приче
што светлост по води пише...

Снага која нас је дизала
слабо је познавала наше кости
из којих су свакодневна преиспитивања
исисала сву прану и срж,
јер говорила си:
љубав је као одело,
временом се излиже, истањи, попуцају ревери,
поцепају рукави, попада дугмад,
а испод (као и увек)
голи смо и сами
попут магловитих издаха
промрзлог срндаћа на снежном пољу,
попут бестелесних метафора
артефаката Новог Светла,
новорођених невиних, благосиљаних...

О, вечна кушњо,
живот је тако кратак да би се бавили са много ствари,
али и не баш толико да би се бавили само једном...
Поред тебе сам по први пут осетио
шта је то прави живот,
а сада тражиш од мене
да и даље живим лажним...

О, без тебе сам само усамљени ултразвук
у сазвежђима испод коже,
у записима из ветра,
у лавиринту круга;
без тебе сам само торзо
попут цртежа светлости на води...

Београд, на Велики петак 2005.
Зоран Богнар