|
Godinama već živim u vreme ratova.
Dok pomišljam da je jedan bes
Napokon ostao bez daha,
Kao dečak što posle punog trka
Prelazi u klecanje kolena,
Na drugoj strani granice
Počinje da se odvaja um od ruku,
Meso od kosti, dete od kolevke,
Čovek od onoga što je,
Izašavši na obližnji breg,
Celog života gledao.
I sve prelazi u pokret
Od koga se ne može nazreti
Šta je počelo, a šta se to završava.
Mogu samo da se skupim u pitanje
Zašto se svaki zarez
Mora povući na ovom parčetu kože
Koju iz nekog razloga
Zovem mojom.
Gojko Božović
|
