offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
si probao da guglash?  
Citat:Miloš Komadina
Miloš Komadina rodio se 10. avgusta 1955. u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao urednik za poeziju u časopisima Student, Vidici i Književne novine.
Objavio je sledeće knjige poezije:
Obično jutro, 1978, (Nolit); Rečnik melanholije, 1980, (Nolit); Figure u igri, 1983, (Nolit); Etika trave, 1984, (Prosveta); Južni krst, 1987, (Nolit); Nešto s anđelima, 1991, (Nolit); Dan, 1994, (BIGZ); Čudo, 1998, (Narodna knjiga); Ono, 2003, (Nezavisna izdanja, Mašić);
Takođe je objavio knjigu proznih tekstova i pesama Vode i vetrovi, 1994, (Zajednica književnika Pančeva); i knjigu priča Institut za rak, 2003, (Stubovi kulture).
Dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih, nagrade za poeziju Vasko Popa.
Umro je 28. februara 2004. u Beogradu.
http://www.trecitrg.org.rs/Autori/bios/k/komadina_milos.htm
Citat:U Beogradu, 28.3.2003. “Ono” se prvi put pojavilo izvan imaginacije jednog pesnika. Tada je imalo oblik ideje o novoj ediciji i palo je sa trećeg sprata na pamet izdavaču Slobodanu Mašiću i budućem uredniku Drašku Miletiću. Sve ostalo trebalo bi da bude istorija.
Pre pomenutog datuma “Ono” je bilo verni saputnik pesniku Milošu Komadini u njegovim poetskim dogodovštinama i kao takvo ostalo je zabeleženo u novoj zbirci poezije istoimenog naziva.
Mnogo je razloga zašto je “Ono” takvo kakvo jeste, ali svaka bliža određenja počivaju na vrlo bitnoj postavci, koju daje sam pesnik.
“Ono” radi na prekidač u glavi, u predelu mozga. Kada se prekidač uključi ili isključi (namerno nije precizirano) otvara se fantastika u poeziji - kaže pesnik. Odlike ovog žanra ogledaju se prvenstveno u šarenolikosti prostora i događaja, gde “Ono” ne nailazi ninakakve prepreke i zastoje, jer govori sve jezike ovog sveta. “Ono” ima izvanrednu poziciju svoje egzistencije. Za sve, osim samog pesnika, “Ono” je nevidljivo, ne ostavlja tragove, a možda je tako i bolje. Ko bi sem pesnika mogao da izdrži njegovo prisustvo?
Zanimljiv je i njihov međusobni odnos. Svaka avantura počinje iz dnevne sobe, gde sede jedno naspram drugog, razgovaraju, da bi se sasvim lako prepustili kroz poeziju neistraženim predelima. “Ono” nije pesnikova muza, jer “Ono” je ipak ono, nije ni duh, ni utvara, ni pali anđeo. “Ono” je nezemaljska projekcija pesnika, ako bi baš moralo da se odredi, “Ono” bi (između ostalog) bilo i finotvarno biće, koje uči druge, ali i samo biva podučavano.
Stilski zbirka pesama “Ono” pre pripada proznim vinjetama pretočenim u slobodni stih, nego čvrstoj, koncepcijski predvidivoj poeziji. Upotpunjena dijaloškim razradama sasvim iskrenih zapažanja, poetika Miloša Komadine poseduje i svoju bajkovitost. Upravo zaboravljenu bajkovitost trenutka, spremnu da razgradi sve naše gordosti. Trenutak je presudan za celu zbirku pesama, u samo jednom trenutku postoje sve trideset i tri pesme, ostalo vreme je puko nagađanje života.
“Ono” oseća celim svojim bićem i u tome je izvanredna podrška samom pesniku, jer kao trajna ličnost bezrezervno ga razume. Pravo prelamanje dogodiće se u pesmi “Vera i molitva”, gde se priznanjem sopstvene grešnosti ispravlja putokaz, napuštaju ovozemaljski lavirinti i najbitnije, priziva Velika sila. Pesnik je imao hrabrosti da se suoči sa sobom, dalji izazov ostavljen je čitaocu.
Poezija Miloša Komadine predstavlja jasno otamnjenje iz mraka već viđenog. Ona (poezija) kroz “Ono” jasno pokazuje kako prevazići našu otuđenost od celog sveta, makar naš svet bio dnevna soba ili džungla Južne Amerike.
http://www.dnevnik.rs/arhiva/09-07-2003/Strane/kultdod.htm
Citat:Miloš Komadina, pesnik i autor knjige "Ono" prve u ediciji "Ogledalo" Nezavisnog izdanja Slobodana Mašića
Kako je Šenko postao car i druge priče
Ono smo svi mi : Miloš Komadina
Zorica Kojić
Legenda, ispisana u unutrašnjosti fascinantne i naizgled i sadržajem knjige "Ono", kazuje da su Slobodan Mašić i Draško Miletić pokrenuli 28. marta 2003. godine ediciju Ogledalo, pri čemu im je ideja o nazivu edicije pala na pamet upravo sa trećeg sprata na kome stanuje pesnik Miloš Komadina, vlasnik ove zbirke. Miloš Komadina (1955), kojeg su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali "pesničinom" nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome - kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! - Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na "Ti" i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta. Oh, dabome, razgovor se bez sumnje dotiče naročitih stvari. naročite muzike, Tomasa Sternza Eliota, mogućih izdanja "Vlati trave", dobrog ortaka Radomira Reljića, pesnikinje i barem tri decenije bliske drugarice Gordane Ćirjanić, zajedničkih evropskih putovanja, koride i flamenka. Asistent za saundtrak ovog susreta je pesnikov sin Rastko, a Miloš Komadina osim fantastičnog zvuka izgleda da ponajviše još uživa u - pecanju!
Miloše, kažite najpre, ko je ili šta je ono po čemu ste nazvali knjigu?
- E - e - he - he! Ono sam ja. I ono si ti. I ono smo svi mi. E, ali, pročitaj u svakom slučaju knjigu još jedamput. To je.
Ali, to pitam jer mi se učinilo da je to ono nešto dečje u tebi ili nama, jer se to ono u knjizi igra i menja te neke svoje pojavne oblike, pa tako može da bude sve ili barem neke razne stvari pomalo, ja sam tako nekako zamišljala neka bića kada sam bila mala i kada bih se osećala samom u sobi, da prosto imam s kim da pričam tamo?
- Pravo da ti kažem (smeh), ja nisam imao ta bića, nisam ih zamišljao, ali ja mislim da sam ti rekao onome sve što se moglo i nemojmo više o tome.
Ima, kad se bolje prisetim, u zbirci i pesma "Ono je ljuto", znači Ono ima neka različita osećanja?
- Daaa, Ono ima osećanja kao i ja i ti. Mislim, ja sam rekao da je Ono svako od nas. Ali, opet, kada sam ja razmišljao o ovom intervjuu, ja sam razmišljao zapravo o tome kako bi najlepše bilo da pričamo o - pecanju! Jer, Ono je bilo i na pecanju, znaš. Ima ovde jedna knjiga priča o pecanju, gde je i jedna moja priča objavljena, pa tu ja pominjem kako Njemu, Onome, pokazujem šta ja mogu i - ‘vatam ribe rukama. Da ti ja nešto sad kažem o tome (poverljivo) - ribe stvarno mogu da se vataju rukama. Ja sam samo u Sloveniji, gde ima kamenito dno reke, vatao i pastrmke! I imam svedoka - Zlatu (pesnikova supruga)! Ali, u reci, u kojoj sam ja naučio da vatam ribe rukama, nema kamenja nego tvrda ona glina. Tako da ne možeš ti nju pod kamen i to, nego ima šema koju ne mogu da ti objasnim, dugo traje, i tako...
Nego, čekaj, baš me to zanima?
- Kad nema kamenja, riba uvek stoji u vodi glavom uzvodno. I onda ti ovako staviš ruke (pokazuje), pola metra razmaka, i počneš ovu koja je nizvodno da primičeš onoj uzvodno. I primičeš, primičeš, i ako je riba tu negde, onda ona oće da pobegne uzvodno i udara ti u ruku. Onda samo skupiš ruke i ona je gotova. E sad, slušaj priču, ovo stavi u novine. To ja pričam jednom čoveku, pokojnom sad već, koji je pravio i krstove između ostalog, i pričam mu a on kaže, znam bre, vat’o sam ja u Moravi. Al’ on je vatao na ronjenje, zaroni i vata. I kaže, znaš šta mi se jednom desilo? Uhvatim ogromnu ribu (smejulji se), i onda kaže u jednom trenutku shvatim da to što mi je u rukama nije krljušt nego dlaka! I pobegne, hi - hi, glavom bez obzira. Uvatio neku vidru ili tako nešto.
Vidru, uh, pa one su vrlo opasne?!
- Kako prema kome... što reklo Ono! A ja sam ribu pecao na reci Jasenici, u srcu Šumadije, negde najbliže Rači Kragujevačkoj. Ali, pecao sam po Dunavu oho-ho-ho onako. Imao sam čamac. E, to sad mogu da ti pričam. O čamcu. Slušaj. Imao sam čamac, predivan je bio. Prvo sam upoznao Zlatu koja je imala, čamac, pa je taj čamac istrulio, ali ja sam se već zarazio, pa sam našao čoveka koji mi je napravio "šiklju", drveni, ali ja sam ga zvao "džunka" jer je bio lak, mislim. Pazi, fantazija od čamca. E sad, sledi priča. Zlata i ja smo išli na Mljet stalno da se kupamo, tamo smo bili stalni gosti kod izvesnog Ive Vojvode. I Ivo Vojvoda ovde u Zemunu ima sestru koja na pijaci prodaje cveće. I došao ovde čovek da se operiše, nije hteo u Zagreb nego u Beograd. Javi mi se on telefonom i ja mu kažem, Ivo, Morate da dođete kod mene! On dođe, čovek, bre, rekoh, kad ste već došli, moram da vas provozam. Ja mislim da sam ga provozao negde gde mnogi Zemunci nisu bili nikada. Zaista sam ga vozao kanalima, a bila visoka neka voda, pa je bilo kanala i tamo gde ih inače nema.
A je’ Ono ume da se izgubi tako u nekim momentima zanosa?
- Ono radi šta mu je volja, jer je Ono - car! To sam u knjizi već napisao. Ono je postalo car. Ima doduše samo dva podanika i Ono ima još dva ona i više nema nikoga. Pročitaj pa ćeš da vidiš! Jao, gde sam ono stao, da, znaš da je jedina pesma koja je posvećena, posvećena Čedni koja mi je dala kompakt disk fagota. E, sad sam se setio. Pa, moram da ti pričam o muzici. Ono radi, ja ti kažem! (smeh) Rastko (dovikuje svom sinu - tinejdžeru, definitivno zaraženim muzikom i sviranjem, njegovi favoriti su dabome trombon i Eyesburn!), hoćeš da joj pustiš one Steel Pulse (crni britanski stari - prastari rege bend), hajde, pa ćeš da čuješ malo taj rege. E sad, da ti pričam o muzici. Ja sam dvadeset i neku godinu u životu slušao isključivo i samo - rege! Kao i - e sad ću, da ga odam, možda ljudi ne znaju, možda on neće da ljudi to znaju - David Albahari. E, mi smo ortaci postali pre svega po pitanju regea, a kasnije smo našli i druge zajedničke dodirne tačke, znaš. Tako da, ovaj, Dača i ja smo svašta prošli. Sad ćeš da čuješ Steel Pulse, ‘ajde Rastko pusti, al’ ovo je snimljeno pre dva’est do tri’est godina, samo da ti kažem. Oni su znači postojali u vreme Marlija i pre, ej pusti bre to, glasnije - eee!
E, ali kakav je ovo klavir dobar u pesmi?
- Ma, to Kata (pesnikova kćerka, mala pijanistkinja), ali slušaj to, svi pevaju. E, dobro, sluš‘o sam taj rege i to sve. Znaš šta sad slušam? Bulata Okudžavu, tačno! On je Ruja, Visocki je truba, a Bula ti je majka! Taj Visocki, on ti je kao poznatiji pesnik, a Bula ti je svirac. I do njega sam stigao posle svega, eto. Imam tu (prebira po svojim diskovima) svašta još. Imam čak, oh ovo je divno, ovi Steel Pulse (svi se u sobi slažemo).
A ko ti je, Miloše, doneo Bulata Okudžavu?
- Imam jednog drugara koji između ostalog pomaže u dobavljanju ploča. I, otkrio je čoveka koji ima samo Ruse. E (fotografu), ja povremeno imam frku od toga kad dugo aparat držiš, ja onda ‘oću da glumim, a znam da ne treba. Pa, gledaj (smeh) pa budi brz, brate! Nemoj da me držiš u frci. E, sad izvoli (peva uz pesmu i pucka prstima)! I ja sam tako učio i engleski između ostalog. Mada oni ne znaju engleski, ali imao sam profesora engleskog, zvao se Jakov Salečić, a đaci su ga zvali Džejms.
Miloše, šta je tebe fasciniralo kad si bio dečko, zbog čega si možda poželeo da pišeš, u čemu si najviše uživao?
- Evo u čemu. Sad ću ti reći. Moj prvi komšija, a ja, sam živeo u potkrovlju, bio je Timošenko Avramović. Svi su ga zvali Šenko, a neki su ga zvali Timi. E, mi smo bili jako dobri, a on je bio, kazaću, mangup! Prvi. I sad, recimo, mi smo imali ogromne terase, pola zgrade krov, a pola su naše terase. Izneo je krevet i neko leži u krevetu i ja ne vidim ko. I ja kažem, Šenko, ko ti je ono tamo? Kaže, ćuti, opet mi je doš‘o Ljuba Zemunac! Znači, Šenko je bio dobar, sa svima je bio dobar. A mogu da ti pričam kako je Šenko postao najjači u kraju. Bio je neki Radusin Indijanac, koji je bio najjači u Sarajevskoj i tako, i kao slovio je za najjačeg. I, ja u školi na času, tek pronese se glas - tuku se Šenko i Indijanac! I ja kažem učiteljici, ja moram kao da idem negde i otrčim da gledam tuču. Oni su se tukli u "Banani", to je bilo neko mesto prekoputa menze u Svetozara Markovića. Dolazim ja i zateknem Šenka kako sedi na grudima Indijanca i drži ga za uši i udara u beton, udara, zvoni ono, puca sve, i kaže, ko je jači, priznaj. Onaj neće da prizna (opšti smeh), to traje bre, to jezivo. I onda onaj prizna da je Šenko postao car. A sve se dešava oko Nemanjine 19, tu sam ja živeo. Inače, posle ove knjige, ide knjiga "Nered" koja je trebalo da se zove "Skoro redom", ali ići će knjiga "Nered". A posle toga će ići knjiga koja je trebalo da se zove "33 od 99", a u stvari će se zvati "Mangupi", gde sam odao poštu svim velikim mangupima. Znaš gde sam ja rast’o? Ja sam rast’o na Srpskom Maču. To je onaj kraj između Britanske ambasade i Američke ambasade. Taj kraj se zvao Srpski Mač i mangupi kad su igrali fudbal negde, oni su igrali kao ekipa Srpskog Mača.
A jel’ će gospodin Mašić izdati i ove nove knjige?
- Ja se nadam da hoće. Jer, jednom prilikom je rek’o moj poštovani izdavač, svaka mu čast, rek’o je šta god Miloš da nam da, mi ćemo to da štampamo. E, zamisli kad takvu potvrdu dobiješ od nekog izdavača, onda u stvari moraš da paziš šta daješ! Ja sam desetak godina radio kao urednik poezije u "Književnim novinama". I ja tačno znam da odredim - ovo je za štampu, ovo nije za štampu. I sad, koristeći to svoje iskustvo, onda znam šta ću da dam, eto. E, al’ znaš šta, ja ne znam mnogo o tome kako Mašić sve to radi, te finese, ali ova knjiga (pokazuje perfektno dizajniranu i napravljenu "Ono") nije lepljena kao knjige što se obično lepe, nego je šivena! To je Mašić u stvari. Zna sve o knjizi.
http://www.danas.rs/20030628/vikend3.html
e sad: pretpostavljam da si ischitao/la njegovu poeziju i da nema potrebe da postujem(o) sve ovde?
ipak nec'e da shkodi znachi da koristi:
evo jedne koja se meni (ko zna zashto) dopala:
TEK DA NEŠTO KAŽEM
Sedeli smo jedne večeri,
ne, ne, ne.
Sedeli smo jedne novogodišnje večeri
moja žena i ja i gledali na TV-u Šabana Bajramovića.
Pevao je božanski.
Čuo sam još ranije za njega da ima apsolutan sluh.
Ali bio je odeven kao klovn.
Moja žena je rekla: "Pa on izvanredno peva."
Tek da nešto kažem, rekoh:
"Sve izvanredno mora da bude i smešno, ali tragično."
Druge večeri bili su nam prijatelji i ispričali
da je neki kendo borac rekao:
"Ko zna put, vidi ga u svemu."
/Verovatno je citirao Tao-te-king ili tako nešto./
Tek da nešto kažem rekoh:
"Ako znaš put, daleko ćeš stići."
***
Citat:UČENJE U SNU
Milošu Kneževiću
Preminu prastara žena iz komšiluka.
On na groblje... noću... kopao noktima.
Sa sise otrgao medaljon, trčao, trčao.
U njemu pramen vlati brade praoca.
Čudom se čudio belini i oštrini vlasi <196>
<196> kao pravljene, kao od srebra mesečinom da su.
Držeći u ruci, zaspao. Usnio: Reku.
U vodi do grudi lepog sedog diva.
"Na čelu, po vratu, žile kao ruka."
Kao na tajnom, sramnom poslu da je.
Gledao me, (mesečina za mojim leđima)...
U snu mome, u snu, spojivši se s vodom,
praotac rodi oca, oca mog.
Zato znači nema po pećinama slika,
crnih bikova napetih u luk.
Zato samo riblje oči po kamenju.
Njin je pogled u dnu našeg oka.
Ogledalo ogledala s dna pogleda.
Strah nas da se pogledamo.
Večerasmo ribu.
_______________
Ova je pesma nastala pre dvadeset godina. Ali tada nije bila posvećena tom čoveku. Pesma je čekala dvadeset godina da bi bila posvećena Milošu Kneževiću.
To se dogodilo iz dva razloga: prvo, ovu moju skoro zaboravljenu pesmu otkrio mi je Knežević, i drugo, još važnije: Miloš Knežević je čovek koji čita poeziju i uživa u njoj a sam je ne piše, što je gotovo neverovatno. Još ima takvih ljudi, malobrojni su ali ih ima.
http://host.sezampro.rs/rec/9609/rec96092.htm
|
