offline
- saleXD
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 23 Maj 2011
- Poruke: 1
|
Evo, ako ce nekom da pomogne, sasatav na temu ,,Rastajemo se, pamticemo''
Растајемо се, памтићемо
Живот, лопта у дечијим рукама, лист на ветру, кап кише у мирно успаваном мору, само је игра светлости и мрака од јутра до новог свитања, само је мала пролазна ствар, а тако дубоко оставља траг.
Секунд, минут, сат, дан – пролазе полако, нечујно. Уморним ходом подсећају да је дошао тачан завршетак једног квадратића мозаика и да се управо сва светла пале за снимак једног новог квадратића тог истог мозаика. Понекад нисмо свесни, да сви, ти, ја, они, ми управо припадамо том мозаику. Без нас он би био обична оивичена стаклена плоча, без идеја, сјаја, топлине. Свако од нас добије право на свој квадратић у мозаику. Тог тренутак књига његове историје отвара своје корице, узима оловку у своју судбоносну руку и црним тачкама оставља траг на хартији. Време пролази а ми не знамо да имамо право да прелистамо књигу свог живота. Добро осмотримо сваки покрет, тренутак, свако ко се крије у краичку наше зенице и тек онда када будемо сигурни да смо, наизглед сами, одлазимо. Брзим корацима тражимо свој кутак мира и полако прелиставамо приче свог живота. Поветарац нежно милује наше румене образе, са уздахом у грудима нашим, полако додирне срце. А тамо, у главном сведоку наше историје, проналази причу о нама. Она изгледа овако: дан – тај и тај, час – тај и тај. Само једно је сигурно: то сам ја! Окрећем пажљиво сваки лист и схватам. Пред животном сам раскрсницом. Само Бог зна који ћу пут одабрати и шта ће са мном бити. Свестан тога, враћам се на претходну страницу и видим: петнаест година иза мене, спокојно стоји, са смешком на лицу шаље ми последњи поздрав. Моје детињство, моји мирни и спокојни дани испуњени игром, смехом и безбрижношћу, удаљавају се од мене. Све полако нестаје у тами, али ја то не дозвољавам. Црпим из себе и последњи атом снаге и чувам то што ми је живот поклонио. Растајем се од једног дела књиге моје историје. Тешко ми је, али желим бити јак. Сваки секунд успаван у школско клупи, свака оцена сакривена у ђачкој торби, свака симпатија урезана у срцу моме, биће ту увек. Биће сигурна, далеко од очију других, а опет тако близу да ме подсети ко сам и шта. Нека остане са Богом моје детињство, моји другови, моје прелепи дани живота. Ја ћу у својој машти увек палити свећу за њихов опстанак, у мени. Ово је још једна препрека да нам покаже колико вредимо, колико смо спремни борити се и чувати оно што нам је најдраже. Растајемо се, али не заувек. Растајемо се, али само овај минут, јер већ следећи ми смо заједно, увек, тамо негде иза дуге где је наше царство. Памтићемо дуго, дуго сваки траг остао на кожи, сваку искру ока, побеглу од куће, памтићемо своје детињство. А кад прође време, састаћемо се и причати дуго, дуго, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Стрпљиво чекам позивницу том догађају.
Неко је давно рекао да је живот један дуг пут, али само онај пут који има срца. Ја желим путовати управо тим, јер га желим до краја прећи. Путоваћу га без даха, сна али увек са сећањем у срцу моме.
Nadam se da sam nekom pomogao...
Aleksandar M.
|
