|
Pojam pamcenja je usko povezan sa pojmom ucenja. Mnogi autori su cesto ta dva pojma naizmenicno koristili svodeci ih jedan pod drugi.
Ebinghaus je u svojoj knjizi „O pamcenju” tretirao problem ucenja u okviru razmatranja problema pamcenja. Mnogi su ucenje, „fiksiranje utisaka”, zadržavanje naucnog i „tragove u mozgu” izjednacavali sa procesom ucenja.
Proces ucenja i pamcenja se višestruko i višeslojno dopunjuju, prožimaju i nadovezuju.
-Vudvort je 1938. razlikovao tri etape u funkciji secanja: sticanje, retenciju i korišcenje naucenog.
-Vikelgen je 1977. u knjizi „Ucenje i pamcenje” pisao o tri faze kroz koje mora da prodje proces pamcenja: sticanje, retenciju i korišcenje.
-Bihejviorizam je ovaj redosled izmenio stavljajuci pojam ucenja na prvo mesto zapostavljajuci ili skoro iskljucujuci pojam pamcenja.
-Votsonu se cinilo da je pojam pamcenja suviše „subjektivan” za ozbiljnu nauku. 1924. on piše: Nama nije potreban pojam „memorija” koji je nabijen svim vrstama filosofskih i subjektivnih konotacija.
Logički gledano, najpre se nešto mora steci da bi trajalo, te procesi ucenja logički predhode procesu pamćenja. Medutim, problemi nastaju prilikom merenja. Isti testovi se koriste za merenje i naucenog i zapamcenog. Kako se onda snalazimo?
- ako se test daje neposredno posle izlaganja gradiva koje treba da se nauci smatramo da on predstavlja test ucenja.
- ako se test daje izvesno vreme posle završenog procesa ucenja onda on ispituje trajanje, odnosno pamcenje onoga sto je nauceno.
Dakle isti test se razlicito tretira u zavisnosti od organizacije ispitivanja, odnoodnosno zavisi od vremenske dimenzije. Medutim, ne treba zaboraviti da je to samo naucna konvencija i da su ova dva, kao uostalom mnogi psihicki procesi, mnogo složeniji nego što nauka to prikazuje.
Kada ranije nauceni materijal nismo u stanju da reprodukujemo i prepoznamo, kada više nema uštede prilikom novog ucenja ili je ona minimalna govorimo o zaboravljanju.
Ebinghaus je prvi na osnovu svojih izucavanja dao krivulju zaboravljanja. Tako primecujemo da je zaboravljanje najbrže u pocetku, u prvim minutima i casovima posle ucenja, a da zatim zaboravljanje ide sve sporije i sporije. Veoma je važno šta se uci. Na primer, ucenje besmislenih slogova daje najoštriju krivulju zaboravljanja, dok se zaboravljanje proze, poezije i narocito suštinskih ideja nekog gradiva drugacije odvija. U Ebinghausovim istraživanjima zaboravljanja suštinskih ideja nije bilo u toku 30 dana.
TEORIJE ZABORAVLJANJA
TEORIJA VECITOSTI PAMCENJA: postoji samo više ili manje trajna nesposobnost reprodukcije ali zaboravljanje u pravom smislu ne postoji. U prilog tome govore hipermenzije, hipnoza i elektricna draženja kore velikog mozga.
TEORIJA SPONTANOG ZABORAVLJANJA: dve predpostavke, da se radi o pasivnom, spontanom gubljenju tragova zbog neupotrebe i da se radi o aktivnom zaboravljanju koje ima višestruke uzrocnike koji brišu i uništavaju ranije zapamceno.
Fiziološka teorija neupotrebe usled neprekidnog procesa razmene materija u mozgu.
TEORIJA AKTIVNOG ZABORAVLJANJA: nova ucenja, nove sadašnje aktivnosti ometaju pamcenje predhodno naucenih gradiva.
Retroaktivna inhibicija-medusobno ometanje i sukobljavanje više gradiva u kome ono novije pobeduje. Što su dva gradiva medusobno slicnija, vece je njihovo medusobno ometanje, mešanje, brkanje i zaboravljanje.
ISTRAŽIVANJA U OBLASTI PAMCENJA:
Priroda procesa secanja – naša secanja nisu bukvalna, doslovna reprodukcija „originala”. Još je tridesetih godina ovog veka Bartlet istakao da secanje sadrži mnoge praznine, odstupanja i deformacije, pa cak i novine koje ispitanici konstruišu. Po Bartletu secanje je manje reprodukcija a više rekonstrukcija a ponekad cak i cista konstrukcija neceg novog. Teorija odraza ni ovde ne koristi.
Od ranije doživljenog najbolje se zadrži opšti utisak, šema dogadaja ili smisao zbivanja
Takode se zadržavaju upecatljivi istaknuti detalji i „opšte raspoloženje” dok je ostalo više-manje u polutami zaborava. Od tih polaznih tacaka proces pamcenja nešto izostavlja, nešto izmeni, nešto doda, a nešto konstruiše-izmišlja.
Racionalizacija po Bartletu je izraz ljudske težnje i napora za osmišljavanjem.
„Glavna ideja” i raspoloženje ce uticati na to kako ce se zapamceno organizovati.
Konvencionalizacija-osmišljavanja koju pojedinac cini sa zapamcenim materijalom zavise od iskustva koje je stekao kao clan odredene društvene zajednice,normi, stavova i predrasuda koje u njoj vladaju.
Asimilacija kod pamcenja - covek upija nov materijal u svoju licnost i transformiše ga u skladu sa referentnim okvirom koji je vec izgradio. To je proces delimicnog izjednacavanja starog sa novim.
a)sličnost gradiva
b) vremenski razmak izmedu ucenja
c) stepen naucenosti dva gradiva
d) razgranicavanje dva gradiva
e) razumevanje i smisaonost gradiva
Promenljivost, kontradiktornost uslova može da utice na zaboravljanie l pamcenje.
Treba pomenuti i potiskivanje kao oblik aktivnog, nesvesno motivisanog oblika zaboravljanja. (S. Frojd)
|
