offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Napisano: 23 Jun 2009 15:22
***
Апраксина због неплаћеног дуга прогони неки Узбек, о коме знамо само толико да је - Узбек, то јест Узбекистанац. Апраксин се вратио из Југославије, али је опет нестао и нема га, а Узбек ноћу зове телефоном и прети. Понекад се чује звоно на вратима, а Анфиса полугласно каже:
- Не отварај, то је сигурно Узбек!
Онда старица и ја седимо шћућурени, не палећи светло, и страхујемо од Узбека. Баба прича страшне ствари о њима. И за најмању ситницу - ваде нож. Такви су Узбеци.
- Ој, ој - вајка се тихо, - све ће нас поклати.
Самоуверено кажем да мене неће јер ћу му објаснити да сам странац, да сам ту сасвим случајно, и да немам ништа с тим.
- Ти ћеш му објаснити? Па ти ни руски не знаш како треба, а он још мање. Док ти објасниш, готов си!
Онда се још више плашим Узбека.
***
Старице заиста искачу кроз прозор. И генерали. Опет читам Хармса, али ми више није смешно.
Реч која се најчешће чује, општа узречица - кошмар. Свуда, на улици, у реду, у трамвају, шуштаво звучи, та лозинка масе. Ту сам реч прву научио, са правилним акцентом, и кад кажем: кошмар! сви ме гледају као свога. И ја сам Рус, у кошмару.
Мој комшмар је тим аутентичнији, јер је њихова, а не моја стварност. Туђа стварност још више личи на сан. Осим тога, Гаљина ме учи језик као да га већ знам, само треба да га се мало присетим. Као у сну, не умем да говорим. Не могу да кажем, објасним. Онда морам да роним некуд у подсвест и оданде, са дна, вадим речи прајезика запетљане у муљ и морске траве.
***
Вест у новинама, при дну стране, сасвим ситно, петитом: у реду за хлеб угушили дечака.
***
Било је право чудо како је наглува Анфиса зачула шушањ у дневној соби, док смо седели у кухињи. "Лопов", прошапта, и као разјарена тигрица потрча у предсобље, тупкајући по патосу. Нагло отвори врата дневне собе.
Лопов је био - Узбек. Покушавао је да украде телевизор и тако наплати оно што му је Апраксин дуговао. Подигао га је обема рукама и заносио се под његовом тежином - јер је то био огроман, тежак, типично руски апарат - љуљајући се лево десно, а Анфиса га одмах зграби за шију. Мали и кривоног, само у чарапама, с огромном чупавом шубаром од сибирске лисице, косооки Узбек се није бранио, у страху да не испусти телевизор, већ је само унезверено кркљао, док га је Анфиса чврсто стезала за врат.
Узбек није могао да проговори, већ је само, трепћући, отварао уста, покушавајући да дође до ваздуха. Његова грешка је била у томе што се дочепао телевизора. Телевизор је био Анфисина светиња. Још увек је био укључен. На екрану који се љуљао у његовим слабачким мршавим рукама, неке жене обучене само у цвеће предлагале су прегладнелим гледаоцима да посете Хаити, тропски рај.
- Испашће... - промуца он.
Анфисин стисак најзад попусти - из сажаљења према телевизору који се опасно клатио, а мало руменила се врати у Узбекове побледеле образе.
- Крадеш, а?
Уловљени Узбек не изгледа ни најмање опасан. Личи на неког дерана с Марса. Кад скине шубару, испод ње као да има још једну - коса му је чупава, оштра, и штрчи на све стране. Често плачно жмирка, а његови источњачки капци, жути и поднадули, личе на љуске јаја из којих тек што се нису излегли пилићи.
***
На трулом пању срушеног режима, суровог царства цареубице, ничу отровне мухаре шарених партија. Сви држе говоре, машу најразличитијим заставама (што су услед многобројности девалвирале као и ордење), вичу, збуњују народ који је "као реку, сурова епоха заокренула". Апраксин каже за њихове поклонике: "Знаш шта је њима важно? Салама." (Ради се о специфичној салами, од млевених месних отпадака, што је понекад, кад се нађе, једемо, званој специааљнаја). "Дај им саламу, и ради шта хоћеш."
(...)
Још неко држи говоре:сумасишавши. Ходају улицама и говоре, сами себи, свакоме. Крај железничке станице, однекуд се чује крештав збрзан говор. Најпре не знам одакле допире, као из звучника, али онда, пратећи погледе пролазника, видим: на крову вишеспратнице стоји памахнитала жена, без капута, смеје се, плаче, објашњава нешто, препире се с очајањем, држи говор. нас неколицина случајних истомишљеника стојима, слушамо. Неко аплаудира.
***
(...)
- Ех, тешко младима - каже нека старица. - Шта имају од живота? А у наше време је било весело, певало се, весело...!
- Него шта, - каже неки чича, авет времена, - него шта. Ја сам био конзервативац и монархиста, па сам постао терориста и анархиста. Био сам ветеринар и гардиста, вулгарни материјалиста, али, у души, ипак - идеалиста. Био сам железничар, гајио пчеле, па што да не кажем, био сам и фашиста, онда, у Италији, уз звуке тарантеле, али сам затим постао ватрени комуниста, једном речју, увек сам заступао смеле идеје. А зашто? Жене такве воле - смеле.
Dopuna: 23 Jun 2009 18:00
***
Апркасина никад нема код куће, мене такође, а Анфиси треба неко да се о њему брине и да га мучи. Кад то не чини, њена тиранска природа ждере себе саму. Тако се Узбек, мало помало, сасвим одомаћио.
Кад није затворен у остави (а Анфиса га тамо затвара кад год јој у госте дођу пријатељице, да га не виде, што он скромно подноси, шћућурен међу туршијом и старим новинама), Узбек седи у углу собе, међу ребрастим сенкама фикуса, скоро непомичан на столици пресвученој мољцима изједеним црвеним плишом. У почетку је изгледао мало уплашено, сав смежуран, и само је седео, испод слике пса. (На зиду виси урамљена покојног Анфисиног љубимца, пса Пупсика. Посматрајући је сада, учини ми се некако застрашујуће што на зиду виси слика пса. Језик му је исплажен преко оштрих зубића, ситне очице обрасле крзном. Урамљен, личи на неко псоглаво египатско божанство.)
Узбек готово да и не говори. Читава његова конверзација своди се на некакве кратке, одушевљене усклике, праћене ширењем руку, налик понашању старијих жена кад виде одојче. Непрстано трупка унаоколо по стану, само у чарапама, на својим кривим танким ногама, и све загледа, свему се радује. Свему се чуди, свака га ситница, сасвим безражложно, очарава. "Аааа!" - каша за ручак, празна, са малчице маргарина који Анфиса штедљиво струже. "Ооооо!" - сав се заокруглио Узбек, захвално љубећи њену шачицу која му приноси тањир. "А, после ручка ћемо слушати радио", каже Анфиса. "Оооо!", опет се радује Узбек, како је то дивно! Радио! Прекрасно!
И ја сам му, као и све остало, неизмерно драг и симпатичан. Хоће да ме води у свој Узбекистан, да ми покаже лепоте Самарканда. Да, да, наравно, кажем да бих га се отарасио, мада без страха не могу ни да помислим на земљу која је читава насељена таквима као што је он.
(...)
Ноћу Узбек нестане, а пред јутро се врати, као мачак, с неким пленом који одмах носи у Анфисину кухињицу, која је, откад се он појавио, опет живнула.
***
У први сумрак, без куцања, уђе Узбек, као неки отужан рефрен, послужи нам чај, и тихо, послушно стаде крај стола премештајући се с ноге на ногу.
- Лопове!
Неодлучан, он је и даље стајао, с неким болећивим, скоро плачним изразом лица, држећи посребрени послужавник на коме више није било ничега. Приодна повијеност његових леђа - последица неуредног живота и многих батина које је добио - одавала је сада неку претерану, извештачену услужност у ишчекивању да му се Анфиса обрати, а длан који му је дрхтао (изгледало је да га је тресао намерно, тако да му је и крпа за прашину коју је носио пребачену преко руке двапут испала на под, а он ју је, уздишући, поново подизао) требало је да сведочи о некој слабости, изненадном нападу немоћи. Као да се труди да га боље чује, иако Анфиса још ништа није рекла, он се све више нагињао ка њој, клатећи се у напрегнутој, нестабилној вертикали, само што се не сруши на главу.
- Опет се претвараш...! - рече. За казну, остави га да чека, а она се загледа кроз прозор.
(...)
Узбек је опседнут стварима. Обичним, свакодневним стварчицама: кутијицама, вазицама, фигурицама од порцулана, које припадају некоме, није важно коме.
- Чим мислиш да те нико не гледа, - каже Анфиса, - одмах станеш нешто да пипаш тим твојим лепљивим прстићима. Волиш ствари, ваљда зато што никад ниси имао своје. Увек по домовима, колхозима... Је'л тако, чудаче?
***
- Е, добро да си стигао, нашла сам ти невесту! - дере се Анфиса сачекујући ме на степеницама, сва ужурбана, нестрпљива, задихана. Запљује прсте, па ми заглади косу да ме упристоји. - Хајде! Да се упознаш, то је нећака Надежде Иваовне, да видиш каква лепотица! Красавица!
Уводи ме код Надежде Ивановне, која нас дочекује у предсобљу, такође с неким лукавим осмејком и чудном искром у очима.
У соби себи нека тиха, бледа, плава, готово прозирна девојчица и плете. Наш улазак пропрати једва приметним покретом главе, и настави свој ручни рад.
- Има златне руке. Одлично! То је корисно и исплативо. Само нек си ти мени вредна - каже Анфиса, а Надежда Ивановна додаје да девојка тако седи и плете откада је дошла у посету, из неког безименог места на сто петом километру пруге уског колосека Дудинка-Норилск, и да јој је већ дотужило од девојчиних ручних радова.
- Видиш, - каже, - свуда их има.
И заиста, њени ручни радови прекривали су све у кући, као иње, по столовима, телевизору, креветима, орманима и осталом намештају. Ни са ким није проговарала ни речи, али њене златне руке нису могле да мирују. Није било места где се трагови њеног рада нису могли наћи, чак и у малом купатилу, на машини за веш, и на прозорима уместо завеса. Док смо седали, а Надежда Ивановна нас нудила чоколадним бомбонама из кристалне чиније, испод Машиних вештих прстију и даље су се испредали филигрански орнаменти, лишће и цвеће, арабеске, снежни, пусти сибирски предели, бели јелени у трку који јуре у круг гризући се за репове, помахнитали ирваси, уплетених рогова, из неког сасвим другог света, мотиви снежних пахуљица, кристала, висећих леденица, беживотни пород бескрајних поларних ноћи.
- Мислила сам прво за Апраксина, али он неће ни да чије. Узбек је некуд побегао, остајеш једино ти, штета је да таква лепотица остане уседелица.
- Каква уседелица, па нема још ни дванаест година - кажем.
- А код нас се млади венчавају! Док си овде, има да поштујеш обичаје. Вот какаја њевестка.
- Молила сам је да престане - тужно каже Надежда Ивановна, отирући невидљиве мрвице са столњака. - Не могу више да гледам како плете. Јесте, вредна је Машењка, али ...
Онда нам прича о Миши и Гриши, девојчициној браћи, дрвосечама. Маша, Миша и Гриша, живели су у колибици на ивици шуме. Сваког дана један медвед им је долазио на ручак, а Маша им је кувала. Поздрављали су медведа тапшући га по рамену, давали му вотке и кваса, и седали да једу.
Једног дана Миша и Гриша се посвађају. Гриша, док су секли дрва, случајно удари Мишу тупим делом секире по глави. Миша протресе шубару из које излети рој пчела, и љутито хукне. Наљути се на Гришу и одгризе му уво. Они ни иначе нису били говорљиви, али од тада су сасвим престали да разговарају. Тако се девојчица, уз мргодну и ћутљиву браћу, одала претераном плетењу.
|
