Ranjeni Vuk 2

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

РАЊЕНИ ВУК 2,
РОМАН О РАНАМА КОЈЕ НЕ ЗАЦЕЉУЈУ И О ЉУБАВИ КОЈА НЕ ПРОЛАЗИ

„Само једна љубав не чили у пари
пролазности; само једна се не мења;
само своја земља не лежи у бари
досаде; и поред свију искушења,
све се више воли што се већма стари.“
( Сима Пандуровић)

Ово је први роман Миодрага Лукића који сам прочитала, али је сасвим сигурно да је само први у низу, и да ћу са великим нестрпљењем и пажњом читати и остале које је написао.
Иако му претходи „ Рањени вук 1“, овај роман је целина за себе – јер говори о једном важном сегменту живота Луке Вука, сегменту који се одвија фебруара 2008. године, када је дошло до проглашења независног Косова.

Радња овог романа је врло динамична. Док га читате, нестајаће вам дах, јер се догађаји смењују великом брзином. Са главним јунаком седећете у циришким кафанама, трчати циришким улицама, возити се таксијем до аеродрома, боравити у необичном атељеу, па у једном старом хотелу, у болници, и чак залазити у његове сликовите и речите снове...
То је, заправо, један криминалистички роман, трилер, са елементима психолошког романа, препун невероватних заплета, перипетија, обрта, сусрета, убистава, завера, и намера. Сви јунаци су повезани и сви у кратком року постају део живота Луке Вука. Њихове судбине се чудесно преплићу, без обзира што неки од њих долазе у Швајцарску из Босне, из Србије, из Албаније, из Америке, да се писцу мора одати поштовање за такву имагинацију и вештину приповедања и повезивања. Упркос томе, сваком читаоцу се може учинити да овде ништа није измишљено, ма колико необично, апсурдно или ужасно било, и да је могуће да се све то баш тако догодило, да је могуће да су се тако одвијали догађаји после којих се све померило да би, можда, једном, ко зна када, све дошло на своје место.

Судбина сваког јунака је занимљива и потресна. Иако ћу Луки Вуку посветити посебну пажњу, не могу а да не поменем и госпођу Ему Блументал, која је такође дошла у Цирих, да би поравнaла своје рачуне са људима који су јој убили брата и братанца, а онда, на своје запрепашћење, открила да је то учинио онај који то никако није смео учинити, и који је онакав каквог га никад није замишљала.
У њеној судбини оличена је несрећна судбина многих Јевреја који су успели да умакну нацистима, да спасу голи живот, али и да неизмерно пате због губитка домовине и најмилијих, и да живе за освету.
Занимљив је и њен однос са братаницом, Патрицијом, најбољом пријатељицом Лукине жене, Барбаре, однос који је динамичан, и који се мења од тренутка кад схвате шта им се догодило; занимљива је и Барбара, која се нашла у невероватном вртлогу љубави, љубоморе, слутњи и истина, као и неправде нанете појединцима и читавим народима; занимљив је и младић Шиљо, који је био снајпериста током рата у Босни, а који сасвим случајно среће и на улици препознаје свог некадашњег комшију, Луку, због кога је и Шиљина сестра, после покушаја самоубиства, дошла у Цирих и удала се за Швајцарца, а Лука је није препознао кад му је донела икону светог Луке на рестаурацију; занимљива је и судбина Лукиног сина Данила, који се заљубио у девојку у којој има и албанске и српске крви, са којом бежи из Швајцарске у Италију...
Много је овде и туге, и љубави, и мржње, и стрепње, и носталгије, и среће, и несреће. Све се преплиће и све је напето до последње странице

Овај роман добија на тежини и тиме што у одбрану Српства устаје човек који, стицајем околности, живи далеко од свог огњишта, у Швајцарској, било да говоримо о аутору, било о главном јунаку, али су његове очи све време упрте у Србију, и не жели ниједног трена да остане индиферентан према ономе што се у земљи – матици дешава :
„ Лука, који није из Србије, већ поријеклом из Босне, из оног дијела који је назван муслиманско – хрватском федерацијом, као и већина прекодринских Срба гледа у Србију као сунце на чијој светлости може и треба да се огрије.“

Пошто живи у земљи чијем се становништву деценијама сервирају неистине о његовим сународницима, дубоко га погађа лицемерје западноевропских и америчких медија и политичара, као и незнање и незаинтересованост света за судбину народа коме и сам припада:
„ Ранили су те Албанци?
- И јесу и нису. Јесу, али на ту врсту рањавања мој сој је одавно свикао. Вијековима су уз сваку напаст стизали и они, вијековима су уз сваког непријатеља стизали и они да черече оно што иза великог непријатеља остане. Черечили су наше рањено тij$ело и са Турцима и са Аустријанцима и са Нијемцима, и на крају са НАТО пактом. На то уједање умијемо одговорити зубима, иако нисмо од истог соја, али на уједе које сте нама нанијели ви, што из незнања, што из злобе, а највише због обичног игнорантства, нисмо још научили па рана крвари све чешће и све јаче.“

„Вирус патриотизма“ поново га осваја уочи догађаја за који су сви знали да је неизбежан, али у чији исход нису желели да поверују све док се није догодио – отцепљење Косова. Погађало га је и то што је у новинама прочитао да косовски Албанци у туристичкој понуди Косова рекламирају српске манастире као византијско – албанске културне споменике.
„ Узеће нам Косово. Поклониће на златном пладњу хиљаду година наше културе и историје. Три и по хиљаде манастира и цркава...Баш ме занима шта би рекли Французи ако би им неко сутра запалио Нотр – Дам, или Италијани ако би им неко запалиио и срушио Сикстинску капелу – горко проциједи други мушкарац, робустан јужњак у раним четрдесетим.“

Његова супруга, Барбара, овако то објашњава својој најбољој пријатељици:
„ Гледам га последњих пар дана како глуми да га не интересују вијести, а вреба сваку вијест која се односи на Србију и Косово. Гледам га вечерас и од оног Луке којег сам ја за себе изградила видим само одијело, одијело и ништа више.Све су маске с њега спале и остао он, онакав каквог сам га упознала, огорчен и опасан по околину. Не познајеш га из времена кад смо се тек упознали - имала сам утисак да ће се из тренутка у тренутак претворити у вукодлака, колико је напетости из њега избијало, сад опети ма у себи нешто звјерско, нешто чега се бојим иако ме је једном њему баш то привукло.“

Лука Вук је, стицајем околности, постао рестауратор. Посветио се рестаурацији након убиства тројице авантуриста америчко – хрватског порекла, који су силовали девојчицу за чије је убиство био оптужен он, стицајем необичних околности, давне 1999. године, након чега је напустио земљу и упознао Барбару, са којом живи тих девет година у истој кући у којој их је и убио.
У његовом атељеу наћи ће се и предмети који Ему везују за младост, који су били за њу највеће светиње, а и икона светог Луке, његове крсне славе, коју ће му предати девојка која га је волела, а коју он, после толико година, није ни препознао, јер није ни слутио да би могла бити тако близу.Само је, док је остављала икону, препознао страни нагласак у једном тренутку, јер је језик био нешто на шта је у разговору обраћао пажњу:
„ Иако њемачки одавно говори без страног акцента и совјим изгледом не упада у очи нити га препознају као странца са Балкана, само матерњи језик у његовим ушима изазива осећања. Може да говори, може и да мисли на страном језику, али само на матерњем може да воли или да мрзи.“

Прошлост је у њему присутна кад год се нађе пред великим проблемом, и као да увек у њој тражи излаз и одговор, па макар то било и у свету снова.Снови нам помажу да завиримо у његову подсвест, која је у сталној спрези са прошлошћу. Наиме, кад год се загледа у пламен ватре у камину, занесе се и сања свог деда – Данила.

У једном сну, деда стоји поред каменог бунара, јер су родна кућа и кућа коју је својим рукама саградио у Вучјој коси, сада згаришта. Деда дочекује свог унука са гуслама у руци и грди га што је отишао у Швајцарску и што му је однео и унука, имењака Данила. „ Оде Лука и однесе вучије сјеме Швабама..:“ Грди га и што је наредио да му кости ископају и пренесу другде „ Нијеси треб`о. Док су моје кости овдје биле, ово је било твоје. И сад је твоје, али нећеш се вратити, јер си ишчупао коријен. Сине мој, човјек без коријена је ништа...Знаш ли, јаде и кукавељу, да смо опстајали јер смо коријен у земљи имали?“...

У том разговору дед Данило је надмоћан, јер из њега говори оданост земљи и традицији. Не помажу Лукини изговори да су политичари продали земљу и да је народ морао да се сели, јер пред очима часне старине то је издаја и продаја сопствених корена, земље и сопствене будућности.
„ Живиш како други `оће.Живиш ко марва, а не ко чоек. Живиш онако како ти каже проклета кутија каквих по двије – три у кућама имате. Умјесто гусала у кући имаш кутију која ти говори шта ћеш јест`, шта ћеш пит` и шта ћеш обућ`. Кутијетина одређује шта је право, а шта криво, шта је добро, а шта зло. Нико више нема своју главу, сви слушају шта им та кутијетина каже.“

Кад унук покуша да му објасни како је српски народ био потлачен и под Турцима и под Аустријанцима, и како је и тада живео како други хоће, деда Данило му одговара: „Јесмо, несрећо, јесмо, ал` се нисмо предали ни приватили да је то тако добро и да је од Бога дато, и нисмо заборавили да може и другачије да се живи.Трпили јесмо, али нам гусле нису дале да заборавимо. Живјели смо како други `оће, али смо се Богу молили и уз гусле пјевали да не заборавимо ни ко смо ни шта смо, ни шта смо били ни шта моремо бити уз Божју помоћ. Нисмо имали кутију да нам каже, да нас убиједи, да нам је добро да смо поробљени, већ гусле да нам кажу да ваља стиснути зубе и чекати своју прилику.“

Не помаже ни то што Лука говори да није све изгубљено, јер деда каже: „ Зашта могу да се боре људи који су почупали своје коријење? Ни за шта, мој Лука, прва радости и прва сузо моја!“, а када му понуди гусле да докаже да није заборавио чему га је деда учио, гусле остају неме у његовим рукама, а у дедовим опет „певају“. Чак и кад дедова слика ишчезне, Лука још увек чује мелодију.

У другом сну, дечак Лука је прислушкивао разговор свог деде и једног његовог пријатеља. Није све разумео, али је упамтио речи. „Ватра, ватра је оно што нас одваја од звјери, сине мој. Ватра, разум, језик и вјера. Звијери се нити грију, нити мисле, нити говоре, нити вјерују.“

У трећем сну, након опасности у којој се нашао његов син Данило, који се сакрио од освете таста, Албанца, одбегавши у Италију, деда Данило, попут пророка изговара утешне речи о повратку унука на огњиште:
„ Ено га, болан, сједи тамо и затеже струне на гуслама, сад ће запјеват ако Бог да“, а кад Лука каже како га не види, деда додаје: „А ја видим обновљене дворе, веће и шире него што су били, и буљук дјеце што се мотају око мог имењака као вучићи око вука...Вријеме је било да се неко врати...“

Последња сцена романа одвија се у болници.Лука је повређен на циришким улицама, где су Албанци славили добијену независност. Одала га је мелодија са телефона, Марш на Дрину, те је маса фанатика кренула ка њему. Спасла га је Барбарина љубомора, јер је Барбара мислила да је кренуо на састанак са некадашњом драгом. На тренутак опет тоне у сан и опет чује речи свог деде Данила: Док су моје кости овдје биле, ово је било твоје. И сад је твоје, али нећеш се вратити, јер си ишчупао коријен. Сине мој, човјек без коријена је ништа...Знаш ли, јаде и кукавељу, да смо опстајали јер смо коријен у земљи имали?“.
Отворивши очи, угледа и Патрицију и беживотно тело Еме Блументал.

Роман има и додатак: „ Седамнаестог фебруара 2008. године, на дан кад су Шиптари прогласили независност Косова, највећи швајцарски град Цирих је изгледао као Приштина.Поподне тог дана град је био преплављен хиљадама аутомобила који су се кретали у круг око жељезничке с&