offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Naš novi Pravopis srpskoga jezika, koji je 1993. godine publikovala Matica srpska, otklonio je neke od interpunkcijskih nedoumica koje je izazivao stari Pravopis srpskohrvatskoga književnog jezika iz 1960. godine, ali ni s njim nismo rasterećeni svih interpunkcijskih dvoumljenja. Na neka će se ovde ukazati.
1
Po starom Pravopisu, kada se kakvim znakom — to može biti rimski ili arapski broj, kao i veliko ili malo slovo — označava poglavlje, odeljak ili što slično, iza njega se stavlja tačka ako se u istom retku nastavlja tekst. Iz primera kojima se to ilustruje vidi se da se tu pod tekstom podrazumeva i tekst naslova i podnaslova.
U novom Pravopisu, u tački 184e, to se ovako formuliše: „Iza brojeva (arapskih i rimskih) i iza slova (u alfabetskom redu) kojima se raščlanjuje neki tekst piše se tačka ('paragrafska') — ako se tekst nastavlja u istom redu iza broja ili slovnog simbola.”
Čitaocu je ostavljeno da sam izvuče logički zaključak: ako se tekst ne nastavlja u istom redu iza broja ili slovnog simbola, tačku treba izostaviti.
Budući da jedno od važećih interpunkcijskih pravila glasi: iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa stavlja se tačka — kao izuzetak od tog pravila trebalo je eksplicitno navesti i to da se tačka izostavlja ukoliko se iza arapskog broja kojim se označava poglavlje ili odeljak (tj. kojim se raščlanjuje neki tekst) tekst ne nastavlja u istom, već u narednom redu. To bi opravdalo postupak koji je primenio potpisnik ovog teksta u označavanju odeljaka. Bez toga će, verovatno, mnogi biti u nedoumici da li da u sličnim situacijama stave ili izostave tačku.
2
U starom Pravopisu se kaže da kada iza rednog broja dođe koji drugi interpunkcijski znak, tačka se iza njega ne stavlja ni kad je napisan arapskom cifrom, a i u novom Pravopisu (183b) piše da se tačka kao obeležje rednog broja izostavlja ispred drugog znaka interpunkcije.
Čudno je što je u novom Pravopisu, koji je priredio Mitar Pešikan u saradnji sa Jovanom Jerkovićem i Matom Pižuricom, zanemareno ono što je u vezi s navedenim pravilom rečeno u Informatoru o savremenom književnom jeziku (1967), čiji su autori Asim Peco i Mitar Pešikan. Naime, u toj knjizi je napisano da izostavljanje tačke „kad iza broja sledi neki drugi znak ne treba shvatiti sasvim doslovno: ako se taj drugi znak jasno priključuje daljem tekstu (kao npr. otvaranje navoda ili otvaranje zagrade), tačku je bolje staviti”. Data su i dva odgovarajuća primera:
(1) Stigao je kurir iz 3. „pomoćne” čete.
(2) To je objavljeno u 4. (vanrednoj) svesci.
Naročito ubedljiv je prvi primer, jer ako bi se iza rednog broja (3) izostavila tačka (zato što iza njega dolazi znak navoda, dakle drugi interpunkcijski znak), ne bi se znalo da li dotični kurir obavlja kurirsku dužnost u trećoj pomoćnoj četi ili u (sve) tri pomoćne čete.
Na nedoumice do kojih može doći ako se pravilo o izostavljanju tačke iza rednog broja kad iza njega sledi neki drugi interpunkcijski znak primenjuje bez izuzetaka, još ubedljivije je svojevremeno ukazao M. S. Lalević (na 344. strani svog Srpskohrvatskog u mom džepu):
Neka dođe 5, ne nego 6, upravo neka dođu sve čete.
Iz toga se ne može saznati da li se htelo reći: Neka dođe peta, ne nego šesta, upravo neka dođu sve čete, ili pak: Neka dođe pet, ne nego šest, upravo neka dođu sve čete.
Lalević je ukazao i na činjenicu da u samom Pravopisu (iz 1960. godine) kojim je propisano da se tačka iza rednog broja koji stoji ispred drugog interpunkcijskog znaka mora izostavljati, na 812. i 813. str. (u Pravopisnom rečniku) piše: četrdeseti (40.), četiristoti (400.), četirihiljaditi (4000.) i četirimilioniti (4,000.000.). I tu se, dakle, odstupilo od tog pravila.
Evo još nekih primera koji pokazuju da bi pravilo o pisanju i izostavljanju tačke iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa trebalo preciznije definisati:
Testiranje se obavilo samo u 2, a ne u sva 4 razreda gimnazije.
Iz toga se ne vidi da li su testirani učenici drugog razreda ili pak učenici dva razreda.
To su citati iz njegove 3 (najznačajnije) knjige.
To se može pročitati i kao „iz njegove tri (najznačajnije) knjige” i kao „iz njegove treće (najznačajnije) knjige” — što, naravno, nije isto.
Za rešenje ovakvih problema Lalević je predlagao da se iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa uvek stavlja tačka. („Bolje bi bilo” — napisao je — „u svakom slučaju obeležavati tačkom redno značenje arapskih brojeva.”) U Informatoru A. Pece i M. Pešikana nudi se prihvatljivije rešenje: da se tačka iza arapskom cifrom napisanog rednog broja koji stoji ispred drugog znaka interpunkcije ne izostavlja ukoliko se taj drugi znak jasno priključuje daljem tekstu. Međutim, možda bi najprihvatljivije rešenje trebalo da glasi: kada iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa sledi neki drugi interpunkcijski znak, tačku iza takvog broja treba staviti samo ako bez nje ne bi bilo jasno da li taj broj valja čitati kao redni ili kao osnovni.
Razume se, naznačeni problem može se rešavati i tako što se u navedenim i sličnim slučajevima redni broj neće pisati cifrom, već odgovarajućom rečju: umesto „3 (najznačajnije) knjige” — „treće (najznačajnije) knjige” i sl. To je, međutim, pre zaobilaženje nego rešavanje tog problema.
Da bi interpunkcijsko pravilo bilo nedvosmisleno, ono mora glasiti tako da ne izaziva nikakve nedoumice. Zato bi pravilo u tački 184b novog Pravopisa valjalo ovako formulisati: Tačka u ovoj službi (kao obeležje rednog broja) ne piše se ispred drugog znaka interpunkcije, sem ako bez nje ne bi bilo jasno da li broj treba čitati kao redni ili kao osnovni.
3
Kako postupiti s naslovom koji se sastoji isključivo od rednog broja napisanog arapskim ciframa ili se završava takvim brojem?
Iz starog Pravopisa može se saznati samo to da iza naslova tačku ne treba pisati, tako da je svakom ostavljeno da sam odluči da li će se pri pisanju naslova koji se sastoji od rednog broja napisanog arapskim ciframa ili se završava takvim brojem držati pravila o izostavljanju tačke iza naslova ili pak pravila o stavljanju tačke iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa.
Novi Pravopis je precizniji jer se u njemu kaže (184d) da tačku „iza rednog broja ne treba pisati na kraju naslova”. Time se pravilo o stavljanju tačke iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa ograničava još jednim izuzetkom. Prema tome, sledeći naslovi (od kojih se prvi odnosi na čuveni Orvelov roman, drugi na poznatu Dedijerovu knjigu o atentatu na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, a treći na jedan od Igoovih romana) saobraženi su novom pravopisu:
(1) 1984
(2) Sarajevo
1914
(3) Vandeja se buni —
1793
U BIGZ-ovom izdanju (iz 1984. godine) navedenog Orvelovog romana iza naslova je stavljena tačka. Sada se to (zbog novog pravopisa) ne bi smatralo pravilnim, mada je bez tačke svaki od navedenih, i svaki od njima sličnih naslova neodređen. Naslov „1984” (bez tačke) može se čitati i kao „hiljadu devet stotina osamdeset četiri”, baš kao što se i brojevi u naredna dva naslova mogu čitati kao da su osnovni, a ne redni. Štaviše, budući da smo se navikli na to da arapske brojke s tačkom čitamo kao redne, a bez tačke kao osnovne, logično je pretpostaviti da mnogi od onih kojima su nepoznati i Orvel i njegov roman „1984” neće pročitati kao „hiljadu devetsto osamdeset četvrta”, već kao „hiljadu devetsto osamdeset četiri”.
Interpunkcijsko pravilo nije precizno ako mu je primena praćena dvoumljenjem. Zato bi bilo bolje da odgovarajuće pravilo glasi: Iza naslova tačka se ne piše, sem ako se naslov sastoji isključivo od rednog broja napisanog arapskim ciframa ili se takvim brojem završava.
4
Po novom Pravopisu (182b) tačka se ne stavlja ni iza arapskim ciframa napisanih rednih brojeva na kraju zapisa koji se štampaju u zasebnom redu — na primer iza godine izdanja u zaglavlju knjige.
U starom Pravopisu se to uopšte ne spominje, pa se moglo postupati i ovako i onako. Zato je iza „1960” kojim je u toj knjizi označena godina njenog izdanja tačka izostavljena, a iza „1967” kojim je označena godina izdanja Informatora A. Pece i M. Pešikana tačka je napisana. O odsustvu ujednačenosti svedoči i to što se iza „1981” u zaglavlju knjige Savremeni srpskohrvatski jezik M. Stevanovića i iza „1992” u zaglavlju knjige Gramatika srpskoga jezika Ž. Stanojčića i Lj. Popovića nalazi tačka, dok su brojevi kojima se kazuju godine izdanja šest tomova Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske („1967” za prvi, „1976” za poslednji tom) napisani bez tačke.
Shvatljivo je zašto se na mnogim knjigama odštampanim pre stupanja na snagu novog pravopisa redni broj kojim se označava godina izdanja završava tačkom, baš kao što je shvatljivo i to što će se, verovatno, i ubuduće često tako postupati. To je, naime, logičnije od izostavljanja tačke, jer je reč o rednim brojevima. Zašto bi se arapskim ciframa napisani broj kojim se označava godina izdanja neke knjige (bez obzira na to da li je napisan ispod naziva mesta u kome je knjiga publikovana ili pak iza tog naziva, odeljen od njega zapetom) pisao tako kao da nije redni, već osnovni broj?! Da se, npr., 1993 ne bi čitalo kao „hiljadu devetsto devedeset tri”, već kao „hiljadu devetsto devedeset treće” (godine) — trebalo bi iza cifre 3 stavljati tačku. To se, naravno, odnosi na svaki zapis koji se štampa u zasebnom redu a okončava se rednim brojem napisanim arapskim ciframa. Recimo na zapis s poslednje stranice knjige: „Rukopis predat u štampu avgusta 1981.” i sl.
5
Ni starim ni novim pravopisom nije regulisan postupak označavanja doba dana odgovarajućim brojkama.
Uvažavajući primedbu jedne matematičarke da je pogrešno pisati „početak u 10,30” (budući da sa zapetom taj broj postaje decimalni razlomak, „deset celih i trideset stotih” — umesto „deset celih i trideset šezdesetih”, tj. deset sati i trideset minuta), Ivan Klajn u svom Jeziku oko nas kaže da mu se tačka (10.30) čini najprostijim rešenjem, jer se dvocifrena oznaka minuta lako razlikuje od trocifrene „klase” (poznato je da se višecifreni brojevi — da bi se lakše čitali — dele na grupe od po tri cifre, koje označavaju jedinice, hiljade, milione itd., i da se te grupe međusobno odvajaju ili tačkom ili belinom, razmakom, npr.: 1.650.217 ili 1 650 217). Boljeg rešenja zbilja nema (ukoliko se „deset sati i trideset minuta” želi zameniti ekonomičnijim označavanjem pomoću odgovarajućih brojki). Doduše, autor Jezika oko nas podseća čitaoca da se i tu mešaju „sveprisutni Amerikanci i Englezi”, koji „obično između broja sati i broja minuta stavljaju dve tačke (10:30), čime matematičari sigurno nisu nimalo oduševljeni, budući da dve tačke predstavljaju znak za deljenje”. On tome dodaje da se nas to ne bi uopšte moralo ticati da nije „digitalnih časovnika”, na kojima se „između cifara dve tačke… pale i gase u ritmu sekundi”. Međutim, ni zbog tih časovnika se pri označavanju doba dana brojkama ne bi trebalo odricati tačke (između oznaka sati i oznaka minuta) u korist dvotačke, koja između brojki uvek označava računsku operaciju deljenja.
6
Stari Pravopis je dozvoljavao da se tuđe reči ne obeležavaju navodnicima ako su dobro poznate. To je, verovatno, jedna od najneprihvatljivijih odredaba tog pravopisa, jer je kriterijum „dobre poznatosti” veoma neodređen. Ako je svakome ko piše prepušteno da sam odlučuje o tome da li se neke tuđe reči mogu smatrati dobro poznatima, te da ih u zavisnosti od toga stavlja ili ne stavlja među navodnike — čime sprečavati da se i ono što samo pojedinci smatraju opštepoznatim piše bez navodnika i kako stati na put plagiranju?!
Novi Pravopis je tu odredbu, srećom, eliminisao. Po njemu (209a), citirani tekst može biti bez navodnika samo (1) ako je na neki drugi način (rasporedom i tipom sloga i sl.) jasno izdvojen; (2) ako je za njega rečima ukazano da je tuđi, a nema potrebe da se naglasi da se preuzima doslovno, i (3) ako preuzeti tekst po sklopu i formi ne odudara od piščevog ličnog teksta. Za prvo i drugo su navedeni odgovarajući ilustrativni primeri, ali ne i za treće, mada je upravo ono dubiozno. Naime, šta ako neko vešto uklopi tuđi tekst u sopstveni, tj. ako svoj tekst prilagodi po sklopu i formi preuzetom tekstu, i pri tom izbegne da se posluži navodnicima, rukovodeći se navedenim pravilom?! Takva odredba o odstupanju od obaveze obeležavanja tuđeg teksta navodnicima neprihvatljiva je i valjalo bi je se odreći.
7
Dok je važio stari pravopis, uži navod u širem navodu obeležavao se polunavodnicima, što će reći da su se u slučajevima kada je u onome što je već među navodnicima nešto takođe moralo biti tako označeno upotrebljavali polunavodnici. Na primer:
Džon Lok kaže: „Veliki moralni princip 'Činite kao što hoćete da vama čine drugi' ljudi više hvale nego što ga praktikuju.”
I u novom Pravopisu se kaže (211a) da se pri „dvostepenom navođenju (uži navod u okviru šireg) uži navod… najčešće izdvaja polunavodnicima”, ali se tome dodaje da se umesto polunavodnika mogu ponoviti obični navodnici; da se polunavodnici mogu zameniti i markiranjem užeg navoda podvlačenjem, i da je kombinaciju navodnika i polunavodnika moguće zameniti kombinacijom resičastih („…”) i uglastih (»…«) navodnika. To znači da se navedeni citat može (po novom Pravopisu) i ovako pisati:
(1) Džon Lok kaže: „Veliki moralni princip „Činite kao što hoćete da vama čine drugi” ljudi više hvale nego što ga primenjuju.”
(2) Džon Lok kaže: „Veliki moralni princip Činite kao što hoćete da vama čine drugi ljudi više hvale nego što ga primenjuju.”
(3) Džon Lok kaže: „Veliki moralni princip »Činite kao što hoćete da vama čine drugi« ljudi više hvale nego što ga primenjuju.”
Poslednje je prihvatljivo (mada manje opravdano od upotreba polunavodnika), a prvo to svakako nije, jer se identičnim načinom obeležavanja šireg i užeg navoda stvara zbrka pri čitanju, otežava se razlikovanje užeg od šireg navoda (naročito kad su navodi duži). Neracionalno je tolerisati da se na isti način markiraju i širi i uži navodi (tj. i navod i navod u navodu), kad postoji mogućnost da se širi navod označuje navodnicima, a uži polu-navodnicima, ili (eventualno) širi navod resičastim, a uži navod uglastim navodnicima.
Što se tiče markiranja užeg navoda podvlačenjem, postoji nešto zbog čega bi, čini se, i od njega trebalo odustati. Naime, kad se uži navod tako markira, čitalac može ostati u neizvesnosti da li podvučeni deo šireg navoda predstavlja navod u navodu, tj. da li su tim podvlačenjem zamenjeni navodnici, ili je pak taj deo citiranog teksta i u originalu podvučen. Neka za ilustraciju posluži ovaj primer:
Svetozar Marković je napisao: „I mi smo ubeđeni da što ljudi potpunije sudeluju u 'kovanju svoje sreće' da je tim verovatnije da će ona biti valjanije sakovana.”
Kad se tu uži navod markira podvlačenjem umesto polunavodnicima, dobiće se:
Svetozar Marković je napisao: „I mi smo ubeđeni da što ljudi potpunije sudeluju u kovanju svoje sreće da je tim verovatnije da će ona biti valjanije sakovana.”
U prvom slučaju je sasvim jasno da je Marković sintagmu „kovanje svoje sreće” od nekoga preuzeo i to na odgovarajući način (navodnicima) označio, dok u drugom slučaju čitalac može pretpostaviti i da je to Markovićeva sintagma koju je on, radi isticanja, podvukao.
Dakle, za označavanje navoda u navodu trebalo bi se služiti samo polunavodnicima i, eventualno, uglastim navodnicima.
8
Stari Pravopis nas je obavezivao da završni deo navodnika stavljamo iza ostalih interpunkcijskih znakova samo ako je rečenica pod navodnicima potpuno završena, a da inače (kad „navodnici nisu na kraju potpuno završene rečenice ili se njima označava samo završni njen deo”) završni deo navodnika pišemo ispred drugog znaka interpunkcije. Prvo je ilustrovano ovim primerima:
(1) Svi gromko uzviknuše: „Živela slobodna Jugoslavija!”
(2) A on ga upita: „Kada mislite ponovo u Dubrovnik?”
A ovo su primeri (u starom Pravopisu) koji ilustruju ono drugo:
(1) „Majko”, uzviknu on tiho, pa opet zaspa.
(2) To je, dakle, taj tvoj čuveni „liječnik”?
(3) Zar nisi nikad gledao igru splitskog „Hajduka”?
(4) Ja ne dajem mnogo na njegovu „časnu reč”.
Vredelo bi znati kako bi autori starog Pravopisa postupili s nekim od primera datih u novom Pravopisu, recimo s ovim (t. 236):
Poaro primeti: „Ali vi, madam, niste bili sasvim zadovoljni.”
Najverovatnije je da bi ga napisali upravo tako kako je ovde napisan — sa završnim delom navodnika (po novom Pravopisu: „znakom izvoda”) iza tačke (budući da je rečenica pod navodnicima potpuno završena).
Autori novog Pravopisa o odnosu između završnog dela navodnika („znaka izvoda”) i ostalih interpunkcijskih znakova kažu sledeće:
„Kad pisac u svoju rečenicu uklapa tuđu užu, i ova uža donosi svoju unutrašnju interpunkciju, a završnu i donosi i ne donosi. Ako ta uža rečenica dođe na kraju šire, onda jedna i druga mogu tražiti isti ili različit završni znak, a uz to ide i pitanje kako regulisati taj sticaj mogućnih znakova… Sve to nameće izbor postupka, pa i niz nedoumica; načelno se teži da se i u takvim slučajevima znakovi primenjuju po svojoj normalnoj logici, ali i da se uprosti postupak i izbegne nagomilavanje prateće grafike. Umesto opisivanja i definisanja mogućih sticaja, kojih može biti veoma mnogo, služićemo se primerima svedenim na uprošćene i najkarakterističnije obrasce…”
Zatim se daje i ovaj primer:
Grom koji se iz mračnog oblaka sjuri u obližnje brdo podseti ga stiha znanog iz đačkih dana: „Urnebes se gromki goram' ori”; „Sva je zgoda — biće grada teška”, promrmlja nastavljajući svoju asocijaciju.
„Oba stiha bi”, — kaže se dalje — „kao celovite rečenice, iziskivala svoju završnu tačku, ali se ona izostavlja. Tačka sa zapetom iza prvog navoda i zapeta iza drugog… ne pripadaju navodima nego piščevoj organizaciji rečenica, pa se pišu iza znaka izvoda.”
To je zbilja dobar primer za ilustrovanje toga da tuđa, uža rečenica, koju pisac uklapa u svoju, širu rečenicu, ne mora da donosi svoju završnu interpunkciju.
Slede novi primeri:
(1) Nastavljajući svoju asocijaciju, promrmlja: „Sva je zgoda — biće grada teška”.
(2) Ispisa na tabli strofu: „Čempresova šuma bdije. Mesec na nju prosô svoje hladno srebro. Odsijava modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik — to kriknu buljina na panju.”
(3) Poaro primeti: „Ali vi, madam, niste bili sasvim zadovoljni.”
Za prvi od ta tri primera kaže se da je u njemu izostavljena tačka koju bi mogao tražiti sam stih „Sva je zgoda — biće grada teška” i koja bi došla ispred znaka izvoda, a napisana je kao bitnija ona koja zaključuje celu rečenicu. „To, međutim, nije” — kaže se u nastavku — „nikakvo čvrsto pravilo niti postojan običaj, nego se često tačka stavi odmah uza slovo, pa tek onda znak izvoda. Ni taj postupak nije pogrešan, a naročito je opravdan kad je — kao u druga dva primera — piščev tekst samo najava, iza koje sledi razvijen i celovit navod; drugim rečima: kad je navod glavni deo iskaza.”
Budući da je i u prvom primeru piščev tekst samo najava, iza koje sledi razvijen i celovit navod, tj. da je i tu navod glavni deo iskaza (što će reći da se taj primer u tom pogledu ne razlikuje bitno od drugog i trećeg primera) — celishodnije bi bilo da se za ovakve slučajeve predvidelo određenije rešenje: da se postupak za koji je rečeno da „nije pogrešan” (da je, uz onaj drugi, dozvoljen) proglasio jedino ispravnim. Tada bi pravilo glasilo: Kada je navod glavni deo iskaza, tj. kada je piščev tekst samo najava, iza koje sledi razvijen i celovit navod, znak izvoda se stavlja iza tačke ili kod drugog interpunkcijskog znaka kojim se navod završava. Da je to logičnije od onoga za šta su se opredelili autori novog Pravopisa — vidi se i iz toga što njihova odredba da se može postupiti i ovako i onako ne važi za njihov drugi primer, u kojem znak izvoda apsolutno ne može biti ispred tačke. — Pošto su „Poaro primeti:”, „Ispisa na tabli strofu:”, „Nastavljajući svoju asocijaciju, promrmlja:” i t. sl. uvek samo piščeva najava, koju prati celovit navod — ne bi trebalo tolerisati da se znak izvoda stavlja ispred tačke ili kod drugog znaka interpunkcije kojim se to što se navodi završava.
9
Držeći se novog Pravopisa, sledeće tri rečenice treba pisati ovako:
(1) Nejasna mu je bila skraćenica razg.
(2) Nejasna mu je bila skraćenica „razg.”
(3) Nije mu bila jasna ta skraćenica („razg.”).
Prvi primer ilustruje pravilo o izostavljanju završne tačke iza skraćeničke tačke, a drugi primer pravilo o izostavljanju završne tačke iza skraćeničke tačke i znaka izvoda (tj. iza skraćeničke tačke koja prethodi znaku izvoda). Trećim primerom ilustruje se pravilo po kojem se završna tačka ne izostavlja ako je ispred nje zatvorena zagrada.
Prigovoriti se, eventualno, može samo tome da završnu tačku treba izostaviti ako su ispred nje napisani skraćenička tačka i znak izvoda (drugi deo navodnika). Ako završna tačka iza zatvorene zagrade (kao u trećem od navedenih primera) nije nelogična, tj. ako je tu ponavljanje tačke dopustivo, — zašto bi završna tačka iza znaka izvoda (drugog dela navodnika) kojem prethodi skraćenička tačka bila nelogična, zašto bi takvo udvajanje tačke bilo nedopustivo?! Dakle, završnu tačku ne bi trebalo izostavljati ni kad joj prethodi znak izvoda (drugi deo navodnika) koji stoji iza skraćeničke tačke. Tada bi se pisalo:
Nejasna mu je bila skraćenica „razg.”.
10
U Belićevom Pravopisu bilo je rečeno da kada se crta „upotrebljava za naročito isticanje a rečenice su u nabrajanju, ili inverziji ili imaju zapetu sa kakvih drugih razloga, zapeta se ostavlja ako je bila po pravilima upotrebljena”. Tome je još dodato da važi i obrnuto: zapetu ne treba propuštati zbog crte. To se tu i ilustruje:
(1) Ljudi plaču, žene plaču, deca plaču, — suze radosti teku bez prestanka.
(2) Da udari na njega, — ne sme.
(3) I kad divlje prohujaše horde, — Jugovića u krvi nestade.
Ovo se ni u Pravopisu iz 1960. ni u Pravopisu iz 1993. godine uopšte ne spominje, što bi moglo značiti da se upotrebljavanje zapete neposredno ispred crte već odavno ne smatra dopuštenim. Takav zaključak, međutim, nije dovoljno pouzdan, jer se u samom tekstu starog Pravopisa na više mesta (na primer na 110, 111, 113. i 114. str.) pribegava upravo tome. Uz to i Mihailo Stevanović — koji je, u saradnji s Ljudevitom Jonkeom, dao stilizaciju teksta Pravopisa iz 1960. godine — često (recimo na 114, 170, 172. i 184. str. 1. toma 4. izdanja svog Savremenog srpskohrvatskog jezika) piše zapetu neposredno ispred crte.
Da bi se nedoumica otklonila, u novom Pravopisu je trebalo reći može li se zapeta stavljati ispred crte, a ako može — u kojim slučajevima.
Milan Bakovljev
JOŠ NEKE INTERPUNKCIJSKE NEDOUMICE
U članku „Neke interpunkcijske nedoumice”, objavljenom u broju 6 Jezika danas, ukazao sam na neke od interpunkcijskih nedoumica kojih nas nije rasteretio ni inače, po mnogo čemu, zbilja zadovoljavajući Pravopis srpskoga jezika iz 1993. godine. Ovde ću im dodati još neke takve nedoumice.
1
O tački se u Pravopisu srpskog jezika kaže i to da se stavlja iza brojeva (arapskih i rimskih) i iza slova (u alfabetskom redu) kojima se raščlanjuje neki tekst — ukoliko se tekst nastavlja u istom redu iza broja ili slovnog simbola. Ne spominje se, međutim, da tako treba postupati i pri klasifikaciji određenih pojmova (na čemu se insistira u „Informatoru o savremenom književnom jeziku” iz 1967. godine, čiji je jedan od dva autora dr Mitar Pešikan, prvopotpisani autor navedenog „Pravopisa”). Pitam se znači li to da recimo (poslužiću se baš primerom kojim je u „Pravopisu srpskoga jezika” ilustrovano pravilo o stavljanju tačke iza broja ili slova kojim se raščlanjuje neki tekst), pri klasifikovanju zooloških pojmova ne bi trebalo pisati:
I. Kičmenjaci
1. Sisari
A. Zverovi
a. Medvedi
itd.
Ako ne znači (a ne bi trebalo da znači), bilo bi celishodnije da se to reklo eksplicitno.
2
(a) U „Pravopisu” iz 1960. godine rečeno je da se pri datiranju između naziva mesta i datuma svagda piše zapeta (npr.: Beograd, 15. VI 1957). U Pravopisu srpskog jezika to je izostavljeno, pa se može pomisliti da ta pravopisna norma više ne važi. Ili su, možda, autori novog „Pravopisa” smatrali da svi tu normu dobro poznaju, te da ju je, stoga, izlišno spominjati? Čak i da je tačno da nikom nije nepoznato da se pri datiranju između naziva mesta i datuma uvek piše zapeta, to se u pravopisu mora navesti, jer pravopis treba da sadrži sve pravopisne norme, a ne samo one za koje neko smatra da nisu opštepoznate.
(b) Navodeći kad se sve izostavlja zapeta između naporednih rečenica, autori Pravopisa srpskoga jezika ističu i sledeće: Izričito je nedorečena prva surečenica u vezama u kojima imamo korelaciju ne samo… nego (već), gde je suprotnost samo formalna, pa se zapeta po pravilu ne piše: Oni su im ne samo otvorili vrata svoje kuće nego su ih i zbrinuli.
Slično piše i u „Pravopisu” iz 1960. godine, s tim što je tu izostavljeno „po pravilu”, jer kad neko pravilo važi apsolutno uvek, nema razloga da se naglašava da ga po pravilu treba primenjivati.
U oba ta „Pravopisa” spominju se samo korelacije „ne samo… nego” i „ne samo… već”, a ne i korelacija „ne samo… no”, mada ni tu zapeti nema mesta (Oni su ne samo vredni no su i veoma racionalni). Znači li to da je izostavljanje zapete u vezama s takvom korelacijom neobavezno ili se, možda, (neosnovano) smatralo da tu korelaciju ne treba u pravopisu spominjati zato što „no” znači isto što i „nego”?
(v) Budući da se u Pravopisu srpskoga jezika uopšte ne spominje upotreba zapete iza naslova pisma, možemo se zapitati ostaje li na snazi ono što je o tome rečeno u „Pravopisu” iz 1960. godine. A tamo je rečeno sledeće: Uobičajeno je da se iza naslova pisma stavlja zapeta ili uzvičnik. I u jednom i u drugom slučaju pismo se nastavlja velikim početnim slovom, ali ako se pismo nastavlja u istom retku, iza zapete se obično piše malo slovo. Ukoliko to i dalje važi (a zašto ne bi važilo?!), treba odgovoriti na pitanje da li je logično reč iza zapete (i kad se pismo ne nastavlja u istom retku u kom je naslov) pisati velikim početnim slovom, kad se zna da takvim slovom može započeti samo reč kojoj prethodi tačka.
(g) Pravopis srpskoga jezika sadrži i napomenu da se, u vezi sa upotrebom zapete unutar brojeva, sreće i naizmenično pisanje tačke (za hiljade) i zapete (za milione), ali da je zapetu bolje upotrebljavati samo u decimalnom razlomku.
Zar ne bi bilo celishodnije reći da se zapeta unutar brojeva može upotrebljavati isključivo u decimalnom razlomku?
3
Evo i dve nedoumice u vezi s upotrebom zagrade:
(a) U Pravopisu srpskoga jezika piše da „kad u tuđi tekst (koji doslovno navodimo) sa svoje strane umećemo neku napomenu, podatak, dopunu i sl.”, pišemo uglastu zagradu, a zatim se kaže: „Ako bi se upotrebila obla zagrada, moglo bi se misliti da se i zagrađeni tekst preuzima kao navod; tu dvoumicu otklanja uglasta zagrada, te nema potrebe da se priređivač potpisuje uz takvu napomenu ili dopunu (dodajući uz nju svoje inicijale ili sl.).”
Zašto bi izostavljanje sopstvenih inicijala uz dodatu, vlastitu napomenu ili dopunu unutar oble zagrade moglo, a unutar uglaste zagrade ne bi moglo uzrokovati pomisao da je i zagrađeni tekst preuzet kao navod?! Čitaoci kojima se obraća osoba koja u neki preuzeti navod dodaje kakvu vlastitu napomenu ili dopunu i pri tom u uglastoj zagradi u koju je tu napomenu ili dopunu smestila ničim ne označava da je reč o njenoj napomeni ili dopuni, a ne o delu teksta koji se preuzima kao navod — ne znaju (i ne moraju znati) da li se autor navođenog teksta služi oblom ili uglastom zagradom, pa iz činjenice da uz napisano u uglastoj zagradi nema inicijala ili kakvog drugog priređivačevog potpisa ne mogu zaključiti da to ne pripada onome ko je citiran, nego onome ko je citirao.
Dakle, u okviru doslovno navođenog tuđeg teksta, i u uglastoj zagradi se uz svoje vlastite napomene, dopune i sl. treba potpisivati (po pravilu inicijalima).
(b) Po Pravopisu srpskoga jezika, uglasta zagrada se može pisati i kad se zagrađuje deo već zagrađenog teksta, tj. za užu dopunu u okviru šire, s tim što je u opštem pravopisu, za razliku od matematike (gde se kao šira uzima uglasta zagrada, a kao uža obla), normalno da za širi umetak upotrebimo oblu zagradu (kao glavni oblik), a za drugostepeni umetak sekundarnu, uglastu: (… […] …). Međutim, taj Pravopis dopušta i udvajanje obične, oble zagrade: (… (…) …), što nije prihvatljivo, jer takav postupak može umanjiti jasnost i preglednost napisanog. Doduše, u navedenom Pravopisu se za primer navodi udvajanje oble zagrade u rečničkoj obradi, ali je odredba o udvajanju te zagrade tako formulisana da dopušta udvajanje i u svim drugim tekstovima.
4
(a) Kao i u „Pravopisu” iz 1960. godine, i u novom, iz 1993. godine, naglašava se da se iza zavisno-upitnih rečenica ne piše upitnik. U ovom drugom „Pravopisu”, međutim, izostavljena je konstatacija da kada se reči u zavisnom pitanju tačno navode i stavljaju pod navodnike, upitnik se i iza takvog pitanja stavlja (Pitala te majka moja: „Po što ćeš mi prodat roba?”). To se, možda, nekome učinilo izlišnim, ali tu napomenu nije trebalo izostaviti, jer se njome otklanja svaka nedoumica u pogledu upotrebe upitnika iza zavisno-upitnih rečenica.
(b) Nije, reklo bi se, prihvatljivo ni to što se u Pravopisu srpskoga jezika kaže da „pisanje ili nepisanje upitnika zavisi od smisla koji pisac pridaje svome kazivanju”. To bi bilo prihvatljivo samo ukoliko bi autori tog „Pravopisa” bili u pravu (a nisu) tvrdeći da katkad „i tekst istog (podv. M. B.)… sklopa može dobiti jedan ili drugi smisao (objašnjavanja sadržaja pitanja ili formulisanja samih pitanja)”. Upitna rečenica ili jeste ili nije zavisno-upitna. Ako jeste, iza nje se ne piše upitnik, a ako nije — upitnik se piše.
(v) Vredi se pozabaviti i pitanjem da li iza upitno-uzvičnih rečenica treba pisati (zajedno) upitnik i uzvičnik (?!) ili pak uzvičnik i upitnik (!?). Stari „Pravopis” se opredelio za „!?”, a u novom piše da je „običnije… prvo napisati upitnik (kao izrazitiji znak), pa uzvičnik”, ali da „nema bitne smetnje ni za obrnuti red znakova”.
Ako je tačno, a jeste, da je u upitno-uzvičnim rečenicama više upitnosti nego uzvičnosti, onda bi uvek valjalo na prvo mesto staviti upitnik, a na drugo uzvičnik (?!).
(g) Retorska pitanja se u Pravopisu srpskoga jezika ne spominju, pa onaj ko se njime rukovodi pri pisanju neće znati da li iza takvog pitanja valja staviti upitnik. Da su autori tog „Pravopisa” odlučili da i to normiraju (što je trebalo učiniti), verovatno bi se oslonili i na ono što se o tome kaže u Gramatici srpskoga jezika Živojina Stanojčića i Ljubomira Popovića i u Savremenom srpskohrvatskom jeziku Mihaila Stevanovića. Naime, Stanojčić i Popović naglašavaju da retorska pitanja predstavljaju poseban tip uzvičnih rečenica, koje se odlikuju uzvičnom intonacijom, upitnim oblikom i potvrdnošću ili odričnošću suprotnom od stvarnog značenja, te da, stoga, iza njih treba da stoji uzvičnik. Ilustrujući to, navode za primere: (1) Ko to ne zna! (u smislu: svako to zna) i (2) Ko to može da uradi! (u smislu: to niko ne može da uradi). Po Stevanoviću pak, iza retorskog pitanja treba da stoji uzvičnik zato što se u takvom pitanju samo formalno pita, a u stvari se tvrdi i što se ta „pitanja” obično izgovaraju uzdignutim tonom (za primer se navodi: Ko će vjetar ludi zauzdati!).
(d) Treba nešto reći i o pisanju upitnika i uzvičnika u zagradi. O tome se u Pravopisu srpskoga jezika kaže sledeće:
„Upitnik, uzvičnik ili oba znaka zajedno pišu se u zagradi (obloj ili uglastoj) kao znak autorovog stava prema nekom podatku ili tvrdnji koja se u tekstu navodi. Upitnik se ovako upotrebljava kad autor neki deo teksta koji navodi smatra nejasnim ili kad se koleba u pogledu interpretacije, a uzvičnikom se često naglašava da je tekst tačno naveden, tj. da nije u pitanju omaška, iako navod može izgledati neobično… Izvan ovakvih slučajeva zagrađeni upitnik, uzvičnik ili oba znaka obično ukazuju na autorov negativan stav (sumnju, neslaganje, ironiju i sl.) prema onome što se navodi. U ovoj službi katkad se piše i udvojeni upitnik ili uzvičnik.”
Kako onda znati kad zagrađeni upitnik ukazuje na to da autor neki deo teksta koji navodi smatra nejasnim (ili se koleba u pogledu njegove interpretacije), a kad na autorov negativan stav prema onome što se navodi, i kako znati kad zagrađeni uzvičnik znači da je određeni tekst tačno naveden, a kad se njime ukazuje na autorov negativan stav prema onome što je navedeno?! Bilo bi, svakako, celishodnije da je rečeno:
- Upitnik se u zagradi upotrebljava kad autor neki deo teksta koji navodi smatra nejasnim ili kad se koleba u pogledu njegove interpretacije.
- Uzvičnik se u zagradi upotrebljava kad je potrebno naglasiti da je tekst tačno naveden, tj. da nije u pitanju omaška, iako navod može izgledati neobično.
- Upitnik i uzvičnik zajedno u zagradi ukazuju na autorov negativan stav (sumnju, neslaganje, ironiju i sl.) prema onome što se navodi.
Što se tiče udvajanja upitnika i uzvičnika, to je apsolutno nepotrebno.
5
O crtici se u Pravopisu srpskoga jezika može pročitati i to da je pišemo „kad je prvi deo reči ispisan brojkama…, npr. 75-godišnji, 500-godišnjica…” Iz navedenih primera se ne vidi dolazi li u obzir i oblik 30-ih godina i sl. Sudeći po tome što se na 9. strani tog „Pravopisa” spominje „elaboracija pravopisnih tema 70-ih (podv. M. B.) godina”, odgovor na to pitanje najverovatnije je potvrdan, ali bi sve bilo jasnije da je uz „75-godišnji” i „500-godišnjica” naveden i jedan takav primer.
6
O upotrebi znaka prekida (tri tačke) za označavanje isprekidanosti govora (što se i u „Pravopisu” iz 1960. godine spominje samo u njegovom školskom izdanju) u „Pravopisu srpskoga jezika” ne kaže se ništa. Znači li to da takav govor pri pisanju ne treba ničim označiti?
Neosporno je da isprekidani govor postoji i da ga u pisanju nečim valja obeležiti. Za to su najpogodnije tri tačke, pa bi se to moralo spomenuti i u pravopisu.
7
Za kosu crtu se u Pravopisu srpskoga jezika (u odeljku o pomoćnim znakovima koji se povremeno upotrebljavaju i u tekstovima opštije namene) navodi da ima dosta čestu i raznovrsnu upotrebu, iako uglavnom neobaveznu, ali je pri nabrajanju njenih najobičnijih primena izostavljeno da se pri adresiranju stavlja između broja kuće i sprata (npr. Bulevar Nikole Tesle 16/IV) i da između dve merne oznake ta crta znači „na” i „u” (npr. 80 km/sat). To nisu ređi i manje važni vidovi upotrebe kose crte od, recimo, njene spomenute upotrebe između naporednih ili alternativnih jezičkih oblika
www.tvoracgrada.com
|
