|
Pokusacu da pojasnim.
Stvar je u tome sto postoji poziciono J i korensko J.
Poziciono J je ono koje se javlja kao posledica fonetskih osobina glasa I. Naime, kada posle I dolazi vokal O, cuje se J koje ne mora uvek biti u potpunosti realizovano. Tako je J koje cujemo u radnom gl. pridevu (radio) poziciono. Ono nije deo korena gl. raditi.
Kada je u pitanju korensko J pravilo o nepisanju J izmedju I i O ne vazi. Radi se o postovanju etimoloskog nacela. U primerima vokativa SRBIJO, ZMIJO i sl. to J je deo gramaticke osnove (SRBIJ-, ZMIJ- : RADI-).
Izuzeci su nesto drugo: vijor, vijoriti - ovde nije rec o razlici pozicionog i korenskog J, vec o poreklu glasa J. Naime, u proslosti srpskog jezika, negde posle XVII veka, glas H se izgubio jer u sistemu nije imao parnjaka (medju zadnjonepcanim glasovima K, G, H par su K i G po zvucnosti, a sistem uvek tezi da uspostavi ravnotezu, pa je H ,,otpalo"). Tada na mesto tog H dolazi J, pa imamo reci kao promaja (<promaha), azdaja (<azdaha), vijor (<vihor). Vuka necemo sad mesati u pricu da ne bismo suvise skrenuli sa teme 
|
