Prosla je godina dana od zavrsetka fakulteta, doslo je leto i odlazak u inostranstvo je podrazumevao jedino letovanje u Grckoj ili Spaniji. U Spaniju se, uglavnom, islo u Ljoret de Mar, ali sam se ja odlucila za Majorku, vise se i ne secam zasto. Bila je to 1991. g., godina Ante Markovica. Cetrnaestodnevni pun pansion u hotelu sa 3 * kostao nas je 410 maraka, ali je put bio drasticno skuplji, hiljadu maraka, podeljenih u tri rate. Kako god okrenes, izdatak se ne oseti. Imali smo i za letovanje i za trosak i do sledece plate. Vize nisu postojale.
Dva dana pred polazak, potpuno neuobicajeno, posle rucka sedoh da gledam tv. U toku je prenos sednice Skupstine. Nekakve zene ulaze i izlaze u salu bez ikakvog reda, idu do one govornice, pricaju. Nena Kunijevic govori: “Ne damo da nam sinovi budu glineni golubovi.” To je zena koja radi u muzickoj redakciji RTS-a, ima dva sina blizanca i oni se, u tom trenutku, nalaze u konvojima u kojima su vecinom mladi vojnici na odsluzenju vojnog roka. Bez ikakvog naoruzanja ih vode u Sloveniju. Slovenija hoce da se otcepi, a JNA treba to da spreci. Pocinjem da shvatam da se radi o vanrednoj situaciji. Zovem kumu u Beograd (sa kojom putujem), ona nista nije cula. Zovemo agenciju, kazu nam da je sve u redu i da se ide. Jugoslavija ulazi u rat, a mi se spremamo za more.
Zaobilazimo hrvatsku teritoriju. Izlazak iz aviona obelezava sevanje blica. Tako to rade u svetu – vid borbe protiv terorizma (da postoji dokument o svakom ko je sleteo na teritoriju), ali i turizam, jer na izlasku iz zemlje cete svoju fotografiju moci da kupite na aerodromu. Sledi blagi sok – niko nas ne ceka, jer su veze sa Beogradom vec tri dana u prekidu i mislilo se da se ne dolazimo. Taj dan smo proveli u obezbedjivanju smestaja. Umesto u romanticnoj K’an Pastilji, završismo u najekskluzivnijem Arenalu, stecistu svetskih bogatasa. Smestise nas u neki hotel, odakle je trebalo da nas do kraja dana rasporede u hotele najblize po kategoriji onima koje smo uplatili. Usledice nekoliko sati telefonskih poziva kuci koji su bili vise nego mucni. Veza se tesko dobijala, a onda su sledile price o dogadjanjima u zemlji. U Sloveniji se ozbiljno puca. Svi smo bili izmuceni i smrknuti. Mi odlucismo da ostanemo u tom hotelu da izbegnemo dalje maltretiranje.
Prvi dan i odlazak na plazu. Tih desetak minuta hoda se pretvorilo u nocnu moru. Na svim naslovnim stranama velikim slovima je pisalo: POCEO RAT U JUGOSLAVIJI! Nalazimo nesto na engleskom da proverimo cinjenice iza rogobatnih naslova. Tesimo se, samo zveckaju oruzjem, ali se ne ubijaju. Prvih nekoliko dana to je bila udarna vest. Kako je bolelo! To tako obicno pitanje na letovanju, odakle ste, za nas je postalo uvod u objasnjavanja novinskih naslova. Bol, zebnja, strepnja izmesani sa ponizenjem, neverica, licili smo sebi na zombije. Bili smo na jednom od najlepsih mesta na svetu, a potpuno obuzeti uzasom onoga sto se desavalo u nasoj zemlji. Trebace nam nekoliko dana da shvatimo da smo na skoro rajskom ostrvu i pocnemo da se bar malo opustamo. Sve koji su nas pitali ubedjivali smo da novine preuvelicavaju, pa zar bismo mi dosli na more da se u Jugoslaviji vodi rat, zar bismo mogli da izadjemo iz zemlje…
Prvi pravi susret sa Majorkom se dešava na njenim plažama. Ona ima jednu od najpoznatijih peskovitih plaža na svetu, Plaju de Majorka, dužine oko 15 km. Tada se još uvek moglo normalno izlagati suncu i prostranstvo čistog belog peska i njegova mekota odozdo, te topli sunčevi zraci odozgo, zaista, mogu da utiču da na trenutak pomislite da ste u raju. Ali ja sam tada bila turista kome nije padalo na pamet da nosi foto-aparat sa sobom i da me ljudi sa kojima smo se upoznali nisu slikali, ne bih imala bar nekoliko dragocenih slicica koje cuvaju secanja. Kad sam kupila racunar, medju prvim slikama sa neta koje sam skinula bile su slike Majorke. A medju njima i slika nase plaze. Prepoznala sam je i pre nego sto sam procitala opis. Na Majorki “se nosi” toples. Lokalno stanovnistvo je u kostimima, no oni su odvojeni od turista. Prosto biste bili upadljivi ako nosite gornji deo bikinija. Veliki deo zenskog dela nase grupe je imao problem sa tim. Za divno cudo, bio je to moj prvi toples, ali mi nijednog trenutka nista nije zasmetalo, niti sam se osecala neprijatno.
Plazom krstare mladici koji reklamiraju klubove koji nude nocnu zabavu. To su, uglavnom, zanimljvi momci koji ce sesti da popricaju sa vama, odgovoriti na sva vasa pitanja i uopste nece biti nametljivi u svojoj ponudi odredjenog kluba. Ne vrse nikakav pritisak na vas, vise se nekako druze sa vama. Mi smo se sa dvojicom lepo ispricali prvi put, pa su posle svracali na casicu razgovora dok su obavljali svoj posao. Jedan zato sto sam ga isprasila na mrtvo ime i prezime kad je na nas odgovor odakle smo rekao: “A, tamo se vodi rat!” Ne znam sta mi bi (valjda me zacnuo gde boli), ali sam jedno deset minuta skoro vikala na njega. Pa on se bar krece medju turistima, moze da ima informaciju iz prve ruke, a ne da veruje glupim novinama! Kakav rat! Sta rade Jugosloveni u Spaniji ako je u Jugoslaviji rat! Covek je mirno cutao. Nije se naljutio na mene (a ruku na srce, mogao je), nije se svadjao sa mnom. Posle je cesto svracao, pitao sta se desava, druzio se s nama. Valjda i njega malo takao moj nacionalni ponos, a i iskrenost, pa je voleo da odsedi sa nama. Drugi je, opet, posto je ispricao svoju pricu, sasvim pristojno odgovarao na nasa pitanja o nekom mestu gde se svira flamenko. Tako da smo isli kod njega u klub, a i on je svracao kod nas na plazu. U Arenalu tada nije bilo pristojnih klubova gde se mogao cuti dobar flamenko. Ovaj je bio jedini, i u njemu je igrala cerka vlasnika kluba, pocetnica. Ali mesto, iako malo, imalo je atmosferu, pomalo intimnu, kamerno glamuroznu. A mi smo bili specijalni gosti i imali smo poseban tretman. Jer je vlasnik kluba proveo cetiri godine u nasoj zemlji i svirao sa Lepom Brenom u hotelu “London”, preko puta Beogradjanke. Na samom ulazu slike Beograda i Lepe Brene, razglednice iz Jugoslavije. Prvo pice smo popili na njegov racun. Uspeli smo da potrefimo da dodjemo na dan njegovog rodjendana, pa smo i tada bili privilegovani gosti. Sedeli smo i pevali sa clanovima orkestra. U Arenalu se obicno izlazi u klubove u kojima turisti (tada najvise Nemci) piju alkohol (citaj pivo). Oni lice na engleske pabove. Ako uspete da se upoznate sa lokalnim stanovnistvom i odete na neku od hacijendi, to je pravi bingo. Mi nismo bili te srece. Ali nismo stigli ni da zalimo zbog toga. K’an Pastilja, koja se tada gradila, je sva u restoranima i kafeima, dok je Magaluf bio poznat po diskotekama. U Palma Novu je islo domace stanovnistvo, pa je ona i nocni zivot prilagodila njima.
Obale Majorke se toliko nezno i strasno vole sa morem da se ulazak u vodu proteze citavih dvestotinak metara do pristojne dubine gde se moze plivati. Za mene je ta setnja uvek bila opustajuca. Mediteran je toplo, meko i čisto more i koracanje kroz vodu koja se postepeno penje uz vase telo je poseban dozivljaj. To je bilo moje prvo iskustvo plivanja u toplom moru i prozimalo me je osecanje slobode. Citavo to okruzenje i ambijent su u meni izazivali cudesno osecanje spokoja. Prepoznala sam ga vec prvih dana, a kulminacija ce biti poseta Palmi. Nikada nisam osecala pripadnost prostoru, u geografskom smislu, a tamo mi se to desilo. Kasnije sam, citajuci, shvatila da je to ono sto ljudi opisuju kao dozivljaj kad se nadju u zemlji u kojoj su ziveli u prethodnom zivotu. Kad sam pocela da se interesujem za astrologiju i naucila da to izracunavam, ispala je Spanija. Vrlo brzo sam sasvim jasno znala da je to jedino mesto na svetu gde mogu da se osecam svoja i gde ce mi biti prijatno sta god da mi se desava. Kad sam uvela kablovsku i gledala Travel do beskraja I nazad, kad god sam pomislila e, ovde bih mogla da zivim, svaki put je bila Majorka. Posle sam, naravno, naucila da je prepoznajem slikanu okom iskusnih snimatelja, ali to je ostalo isto. I dan-danas, to je jedino mesto (a mogu vam reci da sam odgledala skoro sve sto se emituje na Travel-u) koje svaki put u meni izazove istu recenicu: tu treba da zivim.
Priroda je odnekud prema Majorki bila darezljiva na sve nacine. Kao da je sve stvoreno u slavu zivota i uzivanja. Ostrvo se sastoji od glavnog i nekoliko manjih gradova i nekoliko letovalista s obe strane grada: Arenal, K’an Pastilja, Magaluf, Palma Nova. Palma nije veliki grad, ali je potpuno uklopljena u sliku jednog od najsarmantnijih ostrva na svetu. Njen zaštitni znak je gotska katedrala. Grad ima svoj istorijski identitet i to se lako utvrdjuje obilaskom zamka Belver i citadele Almudaine. Katedrala, koju je Hajme I počeo da gradi u 13. veku (završena 1601.) u čast device Marije, jer je preživeo buru i osvojio ostrvo, nije samo najimpozantnija građevina u novoj prestonici turizma, već i mesto koje pleni lepotom i osvežava mirom. Nismo mogli da udjemo, jer je bila zatvorena zbog restauracije. Setali smo oko nje, pomalo opcinjeni, kao da su nam oduzeli nesto zbog toga sto se ne moze unutra. Ona dominira glavnim setalistem, koje se tada, kada smo mi bili tamo, spremalo za koncert Zana-Misela Zara. Sve je izgledalo svetski, a opet tako obicno. Tu osobinu, da vas luksuz i raskos ne pritiskaju i obavezuju vec vam sluze da uzivate u njima, ima tek nekoliko mesta na planeti.
Palma je istovremeno i moderna i prijatna. Voznja kocijama je normalan vid prevoza, a ulice, bilo da su avenije, bilo da slice sokacicima, poseduju duh koji vas prigrli nenametljivom dragoscu i sirinom. Soping je itekako preporučljiv. Za normalne novce mozete kupiti veoma kvalitetne stvari. Tesko je oteti se utisku da je citav grad sebi dao u zadatak da ugodi svakom ko u njemu bivstvuje. Bas u ovoj ulici sa slike kupila sam svoje najlepse i najudobnije letnje cipele koje sam ikada imala. Za samo 100 maraka izgledom imitacija zmijske koze u svetlim nijansama sa niskom, tipicno spanskom pravougaonom petom koja ima pagodaste zavrsetke. U velikoj robnoj kuci se moglo kupiti bukvalno sve sto pozelite. Na odeljenju vesa smo proveli ni manje ni vise nego 3 sata. Nismo mogli da se odlucimo. Meni su jedino igracke bile skupe – meda u ljudskoj velicini je bio 100 maraka. Al to, valjda, samo bogatasi i kupuju. Soping-centar u centru grada je ukusnog izgleda i rasporeda radnji i meni je obilazak bio veoma prijatan. Vec mi se javilo to pojacno osecanje spokoja i mira. Ulice i avenije su potpuno romanticne, svuda mozete peske. Jedan mladic nam se obratio na spanskom misleci da smo lokalno stanovnistvo. Bile smo ponosne na cinjenicu da je Spanac pomislio da smo mu sunarodnice. Ova prestonica je upecatljivo mirna, nema buke, nema nedolicnog ponasanja i ispada pojedinaca. Nisam ni slutila da ce me toliko vezati za sebe.
Palma je tek sezdesetih godina proslog veka pocela da se probija u turistickom svetu. Njeno napredovanje je teklo planski i organizovano, te je tako 1986. g. sagrađena marina Puerto Portals, jedna od najopremljenijih na Mediteranu. Tamo se, svakako, mogu videti neke od najluksuznijih jahti i osetiti cari elitizma. Ostaje kao zanimljivost da toliki miris novca ne narusava harmoniju ovog grada koja se oseća na svakom koraku. Proveli smo 2-3 sata na setalistu pored marine. Malo uzivali u pogledu, malo setali. Niko da ponese aparat da se slikamo. Secanja su izbledela, ostala su samo osecanja.
U prestonici Majorke smo proveli jedan dan. Nismo videli nista. Zadrzavali smo se u centru i oko glavnih turistickih atrakcija, malo kupovali, uglavnom setali. Ali smo uspeli da osetimo atmosferu. Doziveli smo grad, ja sam ga zapamtila mnogo vise nego sto sam ocekivala. Za mene je to najlepsi grad na svetu u kome bih zivela. Mozda ih na ovoj kugli ima lepsih, ali nisu za zivot. Volela bih da ponovo posetim Palmu i proverim da li se brzina uvukla u nju, da li je podlegla ritmu novog milenijuma ili uporno cuva sopstveni identitet. Po onome sto vidim na tv-u, rekla bih da je ovo drugo. Veoma mi je drago zbog toga.
Majorka (ili Maljorka, kako god zelite) je malo ostrvo kojim se brzo i lako putuje s jednog kraja na drugi. Njena unutrasnjost je jednako lepa kao i obala, ali za obilazak tih mesta vam treba dodatna i licna organizacija. Po obodu ostrva su rasporedjena 4 mesta po kojima je poznata, svako na po jednoj strani sveta. Palma i letovalista su na jugu. Krenete li put zapada, prvo nailazite na Soler (Soljer) i Valdemosu. Tu su najlepse voznje vozicem koji mestani nazivaju Orange Express kroz slikovite predele ostrva. Mediteranske uske ulicice, kamene kuce, i ekstravagantna Palma u malom i maleno letovaliste istovremeno, koje nocu bljesne punim sjajem da ne okrnji ekskluzivnost citavog okruzenja. Na severu ostrva je Alkudija, poznata kao letovaliste za porodice. Ima sopstveni zaliv, 8 km dugu plazu i mirno je i tiho mesto. Istok ostrva je najpoznatiji, posle letovalista oko Palme, jer se tu nalazi gradic u koji turisti dolaze da vide Zmajevu pecinu. Manakor (danas poznat po Rafaelu Nadalu, a odatle je i Karlos Moja) bio je sinonim za bisere. U njemu se nalazi fabrika za proizvodnju bisera mahorika i tu se mogu kupiti veoma lepi komadi nakita. Biseri se obradjuju ručno, crne su ili bele boje, razlicitih su formata i pristupacnih cena i veoma su poznati u svetu. Imate uvid u citav proces nastajanja jednog bisera. Ipak, ja sam svoj prsten kupila u Arenalu. Ovde nisam imala dovoljno vremena da razgledam kao kupac. Porto Kristo je ribarsko selo u kome letuju sredovecni turisti, ali se ovde nalazi pravi biser ostrva i zato je veoma poseceno.
“Putnice, ako i kad prodjes nebrojene puteve sveta, tek treba ponovo da otkrivas sebe kroz lepotu i mir, dodji na Maljorku, gde ces sresti Boga u tom miru i lepotu cije je ime Zmajeva pećina”, rekao je Rafael Ferer. I moze mu se verovati na rec. Edvard Alfred Martel je bio doktor prava koji se bavio istrazivanjem pecina i on je, 1890. g. otvorio Zmajevu pecinu za javnost, a jezero koje se u njoj nalazi dobilo je ime po njemu, Martelovo jezero. To je najveće podzemno jezero na svetu. Nakon obilaska pecine, turisti prisustvuju koncertu klasicne muzike na jezeru (sviraju vam cetiri gudača, dve violine, viola i violončelo), a potom sledi polucasovna voznja camcima. Sledeći kuriozitet pecine je svetlo. Radio ga je Karlos Bigas, koji je iza sebe imao vec velike projekte, izmedju ostalih i iluminaciju fontana u Barseloni. Posle 15 meseci rada, inzinjer Bigas je shvatio da je stvorio remek-delo i nije naplatio nijednu jedinu pezetu. A ono što pecina sama po sebi treba da predstavlja, dakle, prirodne formacije neobicnih oblika, naci cete u potpuno neverovatnoj autenticnosti. Tu su, recimo, Monah i kaktus, Buntovnicke formacije, Snezni vrh, Pagoda, Dijanina kupatila, Zacarani grad, Andjeoska soba, Celicni stubovi, Drvo ljubavi, Istocnjački trem, Jakovljevo stepeniste, Venecijanski ugao. Ovu pecinu dnevno obilazi oko šest hiljada turista. Ostacete bez daha, sasvim sigurno.
Majorka je poznata i po svojim poznatima. Ovde ne samo da letuju clanovi spanske kraljevske porodice, vec su tu kupili vile i poznata imena svetskog dzet-seta poput Majkla Daglasa i Ketrin Zite-Dzons, Borisa Bekera, Mihaela Sumahera, Klaudije Sifer, Eni Lenoks. Naravno, najpoznatiji je par Zorz Sand i Frederik Sopen koji su tu ziveli u jednom manastiru. Pisac Robert Grejvs i slikar Huan Miro su, takodje, zastitni znak ostrva. Ovo je jedno od onih mesta na planeti koja bi neizostavno trebalo posetiti.
Odlazak na ovo ostrvo podrzumeva i brojne izlete. Turisticki radnici nude ono sto zaista treba videti. Magaluf je poznat po delfinima, no mi nismo isli da gledamo taj program. Morali smo da biramo iz prevelike ponude. Pored obilaska citavog ostrva i posete Zmajevoj pecini, isli smo u Vodeni grad, koji se nalazi u blizini letovalista u kojem smo boravili i na hacijendu Son Amar. Vodeni grad je svet cudesa za one koji vole da se prepustaju vodenim radostima. Desetak razlicitih tobogana, poprilicne visine i raznorodnih oblika, bazen sa talasima, vodene masaze, bazeni sa raznim vrstama navlacenja konopa, prelazenje bazena rukama preko konopa… Lici pomalo na igre bez granica. Ali ja nisam bice od vode. Niz tobogane nisam smela da se spustam, talasi su mi bili neprijatni, nije mi se pentralo po konopcima. Uzivala sam jedino u masazerima. Bio je to jedini dan kad sam na kratko obukla gornji deo bikinija i ostao je zauvek u Akva sitiju.
Tada nisu postojali organizovani izleti u najpoznatije restorane u Palmi, Abako i Abakanto, koji su dizajnirani u antickom stilu, svakodnevno im se menjaju cvetni i vocni aranzmani, u jednom svira klasicna u drugom savremena muzilka i smatraju se vrhuncem estetskog uzivanja. Kao ni na hacijende. Gde je, kazu, najbolji provod na ostrvu. Postoji jedino izlet u Son Amar, koji je preuredjen za potrebe poseta turista i u koji se odlazi iskljucivo organizovano, odnosno dva puta nedeljno se organizuje dolazak za oko tri hiljade posetilaca. Izlet je bio preskup, citavih sto maraka, i veoma smo se dvoumili da li da idemo. Kad smo se te noci vraćali u hotel, mislila sam: ne postoje pare kojima se ovo moze naplatiti.
Polucasovna voznja do hacijende uz zalazak sunca i put oivicen palmama vec nagovestavaju da cete imati posebno vece. Na ulazu vas dočekuje prelepi beli konj i prijatnost boravka u velikoj (u ovom slucaju prevelikoj) grupi sa kojom cete deliti dozivljaje. Enterijer hodnika i prostorija kojima prolazite je ambijentalan, ali nijednog trenutka ne nagovestava spektaluranost sale u kojoj cete provesti sledeca cetiri sata. Svi smo konstatovali da je lepse nego na dodeli Oskara. Sale u nekoliko nivoa, besprekorna organizacija, sprovodjenje do vaseg stola, okruzenje u drvetu. Najpre vas posluzuju spanskim vinom na karakteristican nacin tako sto vam konobar sipa vino direktno u usta iz posude posebnog oblika. Ovako oni piju vino i na uličnim slavljima (doduse, svako pije sam). Tu je i fotograf da ovekoveci taj trenutak. Trocasovni program je lokalnog i internacionalnog karaktera. Tu je i flamenko i savremeni ples, i spanska muzika i svetski hitovi. Plesacice i plesaci izledaju potpuno identicno, kao da su nacrtani. Meni je bogat i raznovrstan, sve sami specijaliteti, vina iako razna, ne opijaju vas. Potom sledi polucasovni ples fontana u ritmovima klasicne i disko muzike sa posebnim delovanjem raznobojnih reflektora. Ova vrste zabave, iako uobičajena u svim turistickim mestima, za nas je bila ulaz u svet glamura, gledali smo potpuno opcinjeni, zeljni da zapamtimo svaku sekundu. Veče se zavrsava plesom u diskoteci na otvorenoj terasi.
Poput ove, slicna je i poseta Kazinu, ali mi smo i to preskocili. Program je, doduse, malo slobodnijeg karaktera, takodje besprekoran, uzici u kockarskim igrama. Oni koji su bili rekose da je nezaboravno.
Za kraj
Za te dve nedelje uspela sam da se nekoliko puta iskradem i prosetam sama. Nije mi dalo mira tajanstveno osecanje koje me je obuzelo. Setala sam delom Arenala gde nema turista i osecala se kao da se setam po rodnom gradu. Bio je vec pa sumrak, a ja sam sedela na jednoj steni na kraju glavne ulice i gledala u more. I nije mi se islo odatle. S druge strane letovalista, prema K’an Pastilji, je naselje sa stracarama gde žive siromasni i Romi, na putu do velikog super-marketa koji je bio preteca današnjih megamarketa. Obuzela me tuga, siromastvo svuda isto boli, a oni zaglavljeni izmedju dva luksuzna letovalista, verovatno i ne razmisljaju da se okupaju u moru nego kako da se prehrane.
Poslednje noci smo mrzovoljni pili sangriju i uzivali u nekom vatrometu sa terase hotela. Nije nam se spavalo, nije nam se vracalo, pocinjao je rat u Hrvatskoj. Na aerodromu su nas sacekale fotografije sa ulaska u zemlju, obavestenje da letimo sa presedanjem, zbog situacije. Nekakvim cudnim avio-trasama leteli smo do Milana i odatle za Beograd. Obilazak raskosnih prodavnica na milanskom aerodromu nije mogao da ublazi nemir koji smo osecali. Plasili smo se, a nismo znali cega. Bio je kraj jula ’91. godine i pocinjalo je raspadanje nase zemlje. Verovatno je letovanje na Majorki dostojno obelezavanje kraja drzave na licnom planu. Ja sam tada izgubila Jugoslaviju i pronašla Spaniju.
