offline
- RIA
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 20 Feb 2005
- Poruke: 2841
- Gde živiš: Around Belgrade
|
У манастиру Вујан је пред Други светски рат започео искушеничке дане Гојко - што је мирско име данашњег патријарха српског Павла. Није дуго трајало и искушеник се разболео од, у то време, опаке, неизлечиве и недовољно знане болести која ни данас није безазлена - од туберкулозе. Лекарске прогнозе биле су невеселе, братственици су, као и сам искушеник, чекали смрт. Гојко се повукао у своју келију: имао је своју кашику, своју виљушку и свој тањир. Код таквог незнаног и незваног госта, као што је туберкулоза, о којој се мало зна а много нагађа, повлачење је било најбоље за све. Али – искушеник се није дао.
Приликом некаквих грађевинских радова, јер око манастира вазда треба нешто радити, поправљати, подзиђивати и дозиђивати, нађено је мношто костура, који су похрањени под праг манастирске цркве, а међу њима и око триста година старе нетрулежне мошти монаха чије се име не зна. Он је, због светитељског живота, на шта су указивале нетрулежне кости, погребен у засебан гроб. Мало по мало и искушеник Гојко је почео да излази из келије и спушта се до гроба незнаног монаха. Кроз неко време догодило се чудо – искушеник је оздравио. И не само да је оздравио већ је надмашио и сва предвиђања лекара: доживео дубоку старост и дошао на кормило Српске православне цркве. У знак захвалности Богу за исцељење искушеник је изрезбарио дрвени крст, чија је дужа страна око 12 цм. На аверсу крста је распети Христ, на реверсу посвета на црквено-словенском: Манастиру Вујану, о исцељењу, приложи раб Божји Гојко, 1946
Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. Његови другови из призренске богословије сећају се да је обављао столарске, књиговезачке, лимарске, калемарске и друге радове. Чак је својим ђацима крпио ципеле. Његов животони став је да се ниједног посла не треба стидети, јер ни најпрљавији посао не може човека да понизи.
За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
3. децембра 1990. изабран је за патријарха Српске православне Цркве.
Нови, 44. патријарх СПЦ рекао је тада:
„Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“
Бавио се и научним радом.
Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, 1997), (друго издање 1997).
У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере", I, II, III (1998-).
Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године.
Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. "Питања и одговори чтецу пред преоизводством" објављује 1988. године, а "Молитве и молбе" 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
|
