David Bowie

• 2Ovo se svidja korisnicima: mpman, kuntalo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moram priznati da je bilo teško napisati tekst o umetniku koji je više od 50 godina prisutan na svetskoj muzičkoj sceni i koji je doživeo toliko stilskih preobražaja. Pri pisanju nečije biografije potrebno je izbaciti sve suvišne ili manje bitne informacije kojih je kod ovog muzičara bilo malo, stoga je i samo pisanje teksta predstavljalo pravi izazov za mene. Filozofski tekstovi, avantgardna muzika, atraktivni scenski nastupi, kontroverzan stil oblačenja i još mnogo toga čini ovog čoveka umetnikom i genijem, muzičarem koji je konstatno pomerao granice u svojoj profesiji. Spajao je nespojivo i istupao iz šablona muzičkih žanrova. Uostalom, uverite se sami i uživajte u čitanju teksta kao što sam ja uživao u pisanju istog.


Dejvid Bouvi : Čovek Kamelon
(8.januar 1947 - 11.januar 2016)



Dejvid Bouvi (David Bowie) je engleski pevač, tekstopisac, glumac, multi-instrumentalista, producent, aranžer i inženjer zvuka. Na svetskoj muzičkoj sceni je prisutan pet decenija i poznat je po čestom menjanju muzičkih stilova (koji su uvek bili korak ispred svog vremena) i imidža.

Svoj prvi uspeh je postigao 1969. pesmom „Space Oddity“ čiji tekst opisuje astronauta, Majora Toma, izgubljenog u svemiru. 1972. se pojavio na sceni kao predvodnik glam pokreta nastupajući pod pseudonimom Zigi Stardast (Ziggy Stardust) i pravim remek-delom, albumom „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“. Sledeće zapaženo izdanje je rok album sa primesama filadelfijskog soul zvuka „Young Americans“ na kome se izdvojio singl „Fame“ napisan u saradanji sa Džon Lenonom (John Lennon). Usledila je saradnja sa Brajan Inom (Brian Eno) na takozvanoj „Berlinskoj trilogiji“ (albumi „Low“, „Heroes“ i „Lodger“) na kojoj je dominirala elektronska i ambijentalna muzika nastala pod uticajem tadašnjeg nemačkog zvuka grupa poput Kraftverka (Kraftwerk). Pesma „Heroes“ sa istoimenog albuma je svrstana na 46. mesto najboljih 500 pesama svih vremena u izboru vodećeg muzičkog časopisa Roling stoun (Rolling Stone). Dalju muzičku karijeru Bouvi je nastavio albumom „Scary Monsters (and Super Creeps)”, saradnjom sa grupom Kvin (Queen) i komercijalnim albumom iz 1983. “Let’s Dance”. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere prodao je preko 196 miliona albuma i postao jedan od najboljih muzičara svih vremena.

Ko je Dejvid Bouvi? (1947 – 1967)



Pravo ime ovog muzičara je Dejvid Robert Džouns (Robert Jones), rodjen je u Brikstonu, predgrađu Londona. Sa 15 godina Dejvid je dobio udarac u oko zbog čega mu je zenica desnog oka trajno raširena, pa se dobija utisak da je boja oka plava, ali je ustvari braon.

Svoj muzički ukus je počeo da gradi sa devet godina, slušajući Fets Domina (Fats Domino), Čak Berija (Chuck Berry), Litl Ričarda (Little Richard), Čarls Mingusa (Charles Mingus), Džon Koltrejna (John Coltrane)... 1959. je dobio od majke saksofon i tada je počeo da se bavi muzikom. 1962. je osnovao svoj prvi bend Konrads, a pored njega je svirao u bluz grupama poput King Biz (The King Bees), Meniš Bojs (The Manish Boys), Lour Frd (The Lower Third) i Rajot Skvod (The Riot Squad). Sredinom 60ih je u ovim bendovima nastupao pod imenom Dejvi Džouns (Davy ili Davie Jones), a ’66. , da ga ne bi mešali sa istoimenim članom grupe Monkiz (The Monkeys) menja ime u Dejvid Bouvi. Sa gore pomenutim grupama je izdao nekoliko neuspešnih singlova, a 1967. izdaje svoj prvi album pod imenom „David Bowie“. Album nije postigao uspeh i Dejvid odlazi na studije mimike.

Miris slave (1969 – 1971)

Dve godine nakon izlaska debitanskog albuma, Bouvi je snimio baladu ,,Space Oditty“, o astronautu izgubljenom u svemiru (godina izdavanja se poklapa sa godinom kada je čovek prvi put kročio na tlo meseca), koja ga je uvela svet slavnih, pojavivši se na petom mestu britanske top liste. Album, na kome se našao ovaj hit, prvbitno se zvao „David Bowie“, kao i njegov prethodnik, pa je 1972. reizdat pod imenom „Space Oditty“. Album je bio mešavina folka i progresivnog roka, a u njegovoj izradi su učestvovali Rik Vejkmen (Rick Wakeman), koga je kasnije svet upoznao kao klavijaturistu grupe Jes (Yes), Toni Viskonti (Tony Visconti) producent britanskih bendova poput Ti Reks (T.Rex) i Tin Lizi (Thin Lizzy), Tim Renvik (Tim Renwick), poznat po saradnji sa Elton Džonon (Elton John), Pink Flojdom (Pink Floyd), Eric Kleptonom (Eric Clapton)... Junak pesme po kojoj je album dobio ime, Major Tom, je narkoman alegorično predstavljen kao astronaut, a inspiraciju za ovaj lik Dejvid je dobio iz Stenli Kjubrikovog (Stanley Kubrick) filma „Odiseja u svemiru“ („2001: A space odissey“).

1970. u prodaji se pojavio album „The Man Who Sold the World“, na kome je gitarista bio Mik Ronson (Mick Ronson), koji je uveo elektičnu gitaru u Bovijev zvuk. Iako album nije postigao veliki komercijalni uspeh, on predstavlja jedan od Bouvijevih najboljih izdanja. Ovaj album, za razliku od svog prethodnika, je po zvuku najbliži hard roku, a tekstovi njegovih pesama su projektovali filozofiju Kafke (Kafka) i Ničea (Nietzsche). Na omotu albuma se nalazila slika Dejvida obučenog u, kako je on nazvao, „muškoj“ haljini, a ovaj album je uticao na zvuk bendova poput Sijuksi end d Banšis (Siouxsie & the Banshees), Kjur (The Cure), Geri Njumen (Gary Numan), Džon Foks (John Foxx) i Najn Inč Nejls (Nine Inch Nails). Pesma „The Man Who Sold the World“ predstavlja Bouvijevu zainteresovanost za poremećaj podeljene ličnosti, a svoju popularizaciju je doživala 1993. kada ju je obradila grandž grupa Nirvana. Među grupama koje su obradile ovu pesmu nalazi se i naš Električni Orgazam (1983. godina, album „Les Chansones Populaires”).
Sledeca ploča, pod imenom „Hunky Dory“, izašla je ’71. i doživela veliki stilski preokret u odnosu na svog prethodnika. Dok je „The Man Who Sold the World“ bio hard rok/hevi metal album, ovaj je kombinovao pop, rok i glam. Za ovu promenu u zvuku delimično je zaslužan i novi producent – Ken Skot (Scott). Ovo izdanje je dokazalo Dejvidovu prilagodljivost i sposobnost da kroz menjanje muzičkih žanrova ostane genijalan. Singlovi „Changes“ i „Life on Mars“ su bili u samom vrhu top lista i dan danas se smatraju njegovim velikim hitovima. Možda vredi pomenuti da je ovaj album prvi izdat od strane RCA, izdavačke kuće koja će narednu deceniju izdavati Bouvijeve ploče.

AlterEgo: Zigi Stardast (1972 – 1973 )



„The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders from Mars“ naziv je Bovijevog konceptualnog albuma iz 1972. na koji kritičari gledaju kao na remek-delo. Zigi Stardast, kako je sebe Bouvi tih godina zvao, je Marsovac koji je došao na planetu Zemlju da spasi čovečanstvo od banalnosti, znajući da Zemlju čeka propast za pet godina. Zigi je pritom seksualno promiskuitetna rok zvezda i konzument droga. On propoveda o miru i ljubavi, ali ga ubijaju njegovi obožavaoci. Osoba koja je inspirisala Bouvija za Zigijev lik je bio Vins Tejlor (Taylor), rok muzičar popularan krajem 50ih godina. Album je stilski bio čist glam rok, nastao pod uticajem muzike grupa Hu (The Who), Bič Bojs (Beach Boys), Velvet Andergraund (Velvet Underground), Ti Reks (T Rex)...

Album počinje uvodnom pesmom „Five Years“ koja priča o misiji Zigi Stardasta, glavnog junaka ovog muzičkog dela. „Moonage Daydream“ opisuje nastanak Marsovca kombinovanjem religije, romanse, seksualne slobode, buntovništva i strasti. U pesmi „Starman“, Zigi putem radia šalje poruku zemaljskoj omladini. Za „Lady Stardust“ se predpostavlja da je upućena Marku Bolanu (Marc Bolan), pevaču Ti Reksa kao pioniru glam pokreta. „Star“ opisuje lepotu života rok zvezde. „Zigi Stardust“ je priča o istoimenom liku. „Suffragette City“ sadrži frazu „Wham bam thank you ma’am!” koju je Dejvid nadalje često koristio na svojim nastupima. Priča o Zigiju konačno se završava pesmom “Rock’n’Roll Suicide” koja opisuje propast muziče zvezde i njenu smrt. Album sadrži dramski splet do tada neviđen na muzičkoj sceni i zbog toga se ovo izdanje smatra avantgardnim delom. „Pauci sa Marsa“ („Spiders from Mars“) je ime Bouvijevog pratećeg benda koji su činili Mik Ronson, Trevor Bolder, Mik Vudmansi (Mick Woodmansey), Rik Vejkmen i Dejna Gilespi (Dana Gillespie). Album je propraćen turnejom na kojoj se Dejvid predstavljao kao Zigi i nosio frizuru u obliku crvenog plamena. Ovom pločom Dejvid Bouvi je postao internacionalna zvezda i počeo da sarađuje sa drugim bendovima. Te 1972. je napisao pesmu „All the young dudes“ za grupu Mot d Hupl (Mott the Hoople) koja je postala njihov najveći hit i smatra se rok klasikom. Producirao je album Lu Rida (Lou Reed) „Transformer“ na kome se nalaze hitovi „Perfect Day“ i „Walk on the Wild Side“. Producirao je „Raw Power“, treći studijski album Igi Popa (Iggy Pop & The Stooges). 1973. izašao je album čije su pesme napisane „u putu“, tokom Zigi Stardast turneje, pod imenom „Aladdin Sane“ (čita se „A lad Insane“ u prevodu „lud momak“). Bouvi ovaj album opisuje kao „Zigijev odlazak u Ameriku“ i ova ploča se odmah po svom izlasku našla na prvom mestu britanske top liste. Sa albuma su se kao hitovi izdvojile pesme „The Jean Genie“, „Drive-In Saturday“ i obrada pesme Rolingstounsa (The Rolling Stones) „Let’s spend the night together“. Turneja koja ga je propratila je bila prava atrakcija. Bouvi je izvodio sumo rvanje, oponašao oralni seks sa Ronsonovom gitarom, na jednom koncertu je čak objavio da se Zigi Stardast penzioniše iz sveta muzike. Te iste godine je izašao „Pin Ups“ koji je sadržao samo obrade Bouvijevih omiljenih pesama iz ’60ih, ali nije bilo velikog komercijalnog uspeha.

Pobunjenik u duši (1974 -1976 )



1974. izlazi album „Diamond Dogs“ koji je, kao i onaj sa Zigijem, bio konceptualni. Ovoga puta tema albuma je bila knjiga Džorž Orvela (Orwell) „1984“ koja priča o jednom totalitarnom državnom režimu. Bouvi je smestio radnju albuma i knjige u svoj izmišljeni glam post-apokaliptični svet. Producent albuma je bio sam Dejvid i ovo je izdanje koje nije radio sa svojim pratecim bendom „Pauci sa Marsa“ već su se kao novi članovi na albumu našli Majk Gerson (Garson) i Herbi Flauers (Flowers). Album je loše prošao u kritikama iako je bio najprodavaniji album u Britaniji te godine, a jedini hit koji se izdvojio je pesma „Rebel Rebel“. Ovo izdanje je označilo okretanjanje Bouvijevog glam zvuka ka soul muzici. Usledila je velika svetska turneja koja je obilovala specijalnim efektima, a na njoj je snimljen i „živi“ album – „David Live“.

Bouvi je naredne godine pripremao album u Filadelfiji i odlučio se za potpunu promenu zvuka. Izbacio je glam elemente i iskombinovao filadelfijski soul, fank i rok muziku. Ime albuma je „Young Americans“ a na njemu se našla pesma „Fame“ (napisana sa Džon Lenonom i Karlos Alomarom), prva Dejvidova pesma koja je postala broj jedan na američkoj top listi. Uprkos tome što je smatrao da je njegov album „plitak“ i da ima „plastičnu dušu“, postao je jedan od retkih belaca koji je gostovao u popularnoj TV emisiji „Voz duše“ („Soul train“).
1976. godina je donela mnoge novine u Bouvijevoj muzičkoj karijeri: Izašao je krautrok (pravac eksperimentalne muzike u Nemačkoj sa početka ’60ih) album „Station to Station“ čiji naziv se i dan danas povezuje sa kokainskom zavisnošću ovog muzičara. Tekstovi i tema albuma su bili inspirisani filozofijom Ničea i okultnim temama mističnog, i često povezivanog sa hevi metal muzikom, Alister Kraulija (Aleister Crowley) kao i potragom nacista za Svetim gralom. Ovde se rodila i nova persona sa kojom se Dejvid Bouvi poistovećivao. Prvi put je to bio Zigi Stardast koji je promenio svest o glam rok kulturi, a ovog puta je to bio „Mršavi Beli Vojvoda“ (“The Thin White Duke“) za koga se veruje da je inspirisan Bouvijevom ulogom u filmu „Čovek koji je pao na zemlju“ (“The man who fell to Earth“). Izdavanje nove ploče je propraćeno svetskom turnejom na kojoj su anti-fašistički Bouvijevi gestovi protumačeni upravo suprotno, kao odobravanje nacizma i fašizma. To je izazvalo mnogo kontroverzija i optužbi medija i time je Dejvidova umetnost pogrešno protumačena bas kao i dela njegovog idola Ničea, koji su korišćeni u Hitlerovoj kampanji etničkog čišćenja.

Koliko god da je album bio mračan, kontroverzan i osuđivan, on je ostao upamćen kao uvod u ono što je prestavljalo revoluciju (ili evoluciju) u rok muzici – „Berlinska trilogija“.

Berlinska Trilogija (1976 – 1979)

U želji da se izleči od svoje zavisnosti i da potraži novu muziču inspiraciju u Nemačkoj sceni, Bouvi se preselio u Zapadni Berlin. Tamo je delio stan sa Igi Popom i producirao dva njegova najbolja albuma – „Lust for life“ i „The Idiot“.

1977. je ostvario saradnju sa Brajan Inom, tadašnjim klavijaturistom Roksi mjuzik (Roxy Music) koji je danas jedan od najcenjenijih producenata, i napravili su prvi od tri „berlinska“ albuma pod imenom „Low“. Na albumu prednjači elektronska muzika koja je tada bila u eksperimentalnoj fazi i čijim se pionirima smatraju nemačke grupe Kraftverk , Noj! (Neu!) pa čak i sam Brajan Ino. Već oktobra te godine, Bouvi je nastavio svoje eksperimentisanje sa elektronskom muzikom na novom izdanju „Heroes“ sa koga se pamti istoimena pesma. Ceo album, uključujući i prethodno spomenutu pesmu, imaju socijalnu pozadinu – život u posleratnom i podeljenom Berlinu. Junaci pesme „Heroes“ su ljubavnici koji su se sastajali ispred Berlinskog zida. Ova pesma je zajedno sa „Rebel Rebel“ najobrađivanija Bouvijeva pesma.

U pauzi do izlaska sledećeg albuma, Bouvi je bio poslednji gost Granada muzičke emisije koju je vodio Mark Bolan (bio je poslednji gost jer je Bolan ubrzo poginuo u saobraćajnoj nesreći), snimio medli dveju božićnih pesama sa Bing Crozbijem (Crosby), bio narator Prokofjeve (Prokofiev) knjige „Petar i vuk“ uz muzičku pratnju filadelfijskog orkestra i održao svetsku turneju.
Po završetku turneje je ušao u studio i 1979. snimio završni album trilogije – „Lodger“ na kome se jasno kristalizovao zvuk novog talasa (New Wave), vrste muzike koja je obeležila osamdesete. Gitaru na albumu (kao i na prethodnom) svirao je Robert Frip (Fripp) iz grupe King Krimson (King Crimson).

Ovo je bio kraj saradnje sa Brajan Inom i kraj „Berlinske trilogije“, nadalje su Bouviju sva vrata uspeha bila otvorena.

Komercijalni uspeh i Kalajna Mašina (1980 – 1992)



1980. Bouvi se vratio u London i unovčio svoju slavu albumom „Scary Monsters (and Super Creeps)“ koji se danas svrstava u post-pank i koji je postao poznat zahvaljujući pesmi „Ashes to Ashes“ u kome se prvi put jasno navodi da je Major Tom, junak prvog Bouvijevog hita, ustvari narkoman, ali se može protumačiti i kao Bouvijevo izlečenje od pomenutog problema.

1981. sa bendom Kvin je snimio pesmu „Under Pressure“ koja je postala Dejvidov treći singl koji je bio prvi na britanskim top listama.
1983. je izdao album „Let’s Dance“ koji je tada bio njegov najkomercijalniji album i sa koga su pesme „Let’s Dance“, „China Girl“ (pesma napisana sa Igi Popom za album „The Idiot“) i „Cat People“ postali veliki hitovi. Gitaru na albumu je svirao Stivi Rej Von (Stevie Ray Vaughn), ali nije svirao na turneji.

Na sledećom albumu „Tonight“ je sarađivao sa Igi Popom i Tinom Tarner (Turner) i to izdanje iz ’84. je sadržalu nekoliko obrada na kojima su mogle da se čuju i rege pesme poput „Don’t look down“. 1985. je nastupio na globalnom događaju godine – Lajv Ejdu (Live Aid), na kome je sviralo više od 70 muzičara ne bi li sakupili novac za pomoć izgladneloj deci u Africi. Tada je premijerno pušten video spot pesme „Dancing in the Street“ koji je obradio sa Mik Džegerom (Mick Jagger), pevačem Rolingstounsa. Iste godine je sarađivao sa Pet Meteni grupom (Pat Metheny Group) na pesmi „This is not America“.

1986. Dejvid je glumio u filmu „Apsolutni početnici“ za koji je napisao pesmu „Absolute Beginners“ i snimio je sve pesme za film „Lavirint“ („Labyrinth“) u kome je glumio glavnog negativca.
Tek 1987. je izašao novi studijski album „Never let me down“ ( u prevodu „Nikad me nemoj izneveriti“) koji je ipak izneverio sve ljubitelje njegove umetnosti. Iako je bio komercijalno uspešan, kritičari i sam Dejvid Bouvi ga smatraju najgorim delom koji je ovaj muzičar napravio.

Avgusta 1988. je glumio Pontijus Pilata u filmu Martina Skorcezea (Scorsese) „Poslednje Hristovo iskušenje“ („The Last Temptation of Christ“).

1989. je po prvi put posle „Pauka sa Marsa“ oformio hard rok bend Tin Mašin (Tin Machine), kvartet koji su činili, pored Bouvija, Rivs Gejbrels (Gabrels), Toni i Hant Sejls (Sales). Te iste godine su izdali album koji je nosio njihovo ime i sadržao 14 pesama. Odmah je usledila i svetska turneja. Do raspada benda 1992. (zbog Bouvijeve odluke da nastavi svoju solo karijeru) grupa je izdala još jedan solo album nazvan „Tin Machine II“ i jedan koncertni album „Tin Machine Live: Oy Vey, Baby“.

Elektronika i Rokenrol kuća slavnih (1992 – 1997)

1992. je održan koncert u čast i sećanje na pokojnog Fredi Merkjurija (Mercury) na kome David Bouvi uživo izveo pesmu „Heroes“ i u duetu sa Eni Lenoks (Lennox) odpevao pesmu koju je snimio sa grupom Kvin – „Under Pressure“.

1993. se udružio ponovo sa gitaristom iz perioda Zigi Stardasta i Pauka sa Marsa - Mik Ronsonom, koji je naredne godine preminuo od raka i Nil Rodžersom (Rodgers), producentom hit albuma „Let’s dance“ i izdao mešavinu elektronike, roka i soula pod imenom „Black Tie White Noise“. Pesma „The Wedding“ je inspirisana Dejvidovim brakom sa super modelom Iman Abdulmadžid (Abdulmajid). Ime albuma i istoimena pesma aludiraju na nerede za borbu protiv rasizma u Los Anđelesu, a na njoj je gostovao Al Bi Šur! (Al B. Sure!) i jasno se vidi da je pesma bila pod uticajem hip-hop muzike. „Jump they say“ je posvećena Dejvidovom polu-bratu Teriju koji je izvršio samoubistvo u ludnici gde je primljen zbog šizofrenije.

Prve pozitivne kritike posle dužeg vremena su stigle kada je Bouvi izdao alternativni album „The Buddha of Suburbia“ koji je podsećao na rad u Berlinu sa Brajan Inom. To je verovatno i bio povod da se 1995. ponovo udruži sa ovim muzičarem (koji je u tom trenutku bio veoma cenjen producent zbog svoje sardanje sa post-pank grupom Ju Tu (U2)) i izda konceptualni album „Outside“. Originalni naziv je ispred imena imao redni broj jedan, koji je bio deo plana da Bouvi izda pet albuma koja bi ispričala celu priču ove industrijal rok faze. Koncept albuma je pomalo bizaran, naime on priča o fenomenu „Umetnički kriminal“ (u originalu „Art Crime“) koji je svoju svoju umetnost ispoljavao u ubistvima i sakaćenju ljudi. Glavni junak albuma je Nejtan Adler, vladin agent koji ispituje ovu pojavu. Album je publika dobro prihvatila, a pojedine pesme sa njega su se našle u kultnim filmovima „Sedam“ („Se7en“) i „Hotel izgubljenih duša“ („Lost Highway“). Uprkos uspehu Dejvid je odustao od ideje da izda još 4 ovakva albuma.

1996. je otišao na svetsku turneju na kojoj je nastupala i grupa Najn Inč Nejls, a januara je primljen u Kuću slavnih rokenrola.
1997. je izdao dramenbejs (drum’n bass) i tehno album „Earthling“ i po prvi put izdao singl preko interneta.

Poglavlje bez kraja (1999 - )



Dalja priča o Bouviju se nastavlja uglavnom kroz saradnju sa drugim muzičarima. Za početak, pomogao je Toniju Viskontiju oko pesme za film „Nebeski život“ („(Safe in this) Sky life“) i pevao prateće vokale na pesmi „Without you I’m nothing“ grupe Plasibo (Placebo).

1999. je komponovao muziku za igricu „Omikron: The Nomad Soul“ u kojoj se zajedno sa svojom ženom pojavljuje kao jedan od likova. Te godine je izdao album „hours...“ koji je sadržao ponovo snimljene pesme iz igre i udaljio se od elektronske muzike.

2000. je snimio album koji je sadržao stare pesme iznova snimljene i nazvao ga „Toy“, ali album nikad nije pušten u prodaju. To je osvestilo Bouvija i nateralo ga da ponovo sarađuje sa Toni Viskontijem i snimi 10 novih pesama i 3 obrade koje su se našle na albumu „Heathen“ iz 2002. godine. Popularizaciji albuma su doprineli muzičari koji su gostovali na njemu poput Pit Taunsheda (Townshead) iz benda Hu, Jordan Rudesa (Rudess) iz Drim Fiatra (Dream Theater) i Dejv Grohla iz benda Fu Fajters (Foo Fighters).

2002. je održao koncert u Kraljevskoj festivalskoj areni (Royal Festival Hall) gde je po prvi put odsvirao ceo opus albuma „Low“.
2003. su ga novine Sandej Ekspres (Sunday Express) proglasile za drugog najbogatijeg zabavljača u Britaniji (prvi je bio Pol Mekartni (McCartney)) sa procenjenim bogatstvom od 510 miliona funti. Septembra te iste godine je izdao „Reality“ sa hit singlom „New Killer Star“ i iskombinovao rok, alternativnu i elektronsku muziku. Rezultat toga je bila uspešna i te godine najprofitabilnija turneja „A Reality Tour“ sa koje je izdat i di-vi-di (DVD) koncert.

Juna 2004. je na svom nastupu doživeo manji srčani udar zbog kojeg je morao da prekine turneju. Dok se oporavljao nije nastupao već je radio u studiu, gde je snimio duet svoje pesme „Changes“ sa Baterflaj Bučerom (Butterfly Boucher) za animirani film „Šrek 2“ (Shrek 2). Njegove pesme sa prvih albuma su iskorišćene za film „The Life Aquatic with Steve Zissou“, ali sa izmenjenim tekstovima.
2005. je snimio pesmu „(She Can) Do That“ za film „Stelt“ („Stealth“). 8. septembra je po prvi put posle srčanog udara javno nastupio i to sa grupom Arkejd Fajr (Arkade Fire) za televizijski događaj „Fashion Rocks“.

Februara 2006. je dobio Gremi nagradu za životno delo. Novembra je nastupio sa Ališom Kiz (Keys) i svojom ženom na dobrotvornom koncertu.

Maja pomenute godine (iako je najavio da pravi pauzu sa nastupima) bio je gost iznenađenja na koncertu Dejvid Gilmora (Gilmoura) sa kojim je odsvirao Pink Flojd klasike „Arnold Layne“ i „Comfortably Numb“.

Vredi pomenuti da je te iste godine glumio Nikolu Teslu u filmu „Prestiž“ („The Prestige“).

Bouvi trenutno sarađuje na debitanskom albumu glumice Skarlet Johanson (Johansson) i nema najava za njegov novi solo album. Naredne godine se očekuje DVD izdanje koncerta sa Zigi Stardast turneje.

The End

Bilo je ovo zanimljivo putovanje, dosta napora i vremena sam uložio u pisanje ovog teksta (iako sam ga imao malo na raspolaganju), ali konačno je završen i nadam se da će dobiti pozitivne kritike, a da će mi one ne-tako-pozitivne sledeći put poslužiti za nauk. Detalje njegove filmografije i ličnog života sam namerno izostavio jer sam zeleo da glavni fokus teksta, sa malo vrdanja, bude muzika i Bouvijev pristup istoj. Bez muzicara kao Dejvid, ko zna kojim tokom bi muzika evoluirala...

Autor teksta: Miloš Najdanović



Diskografija:


David Bowie (1967)
Space Oddity (1969)
The Man Who Sold the World (1970)
Hunky Dory (1971)
The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972)
Aladdin Sane (1973)
Pin Ups (1973)
Diamond Dogs (1974)
Young Americans (1975)
Station to Station (1976)
Low (1977)
"Heroes" (1977)
Lodger (1979)
Scary Monsters (and Super Creeps) (1980)
Let's Dance (1983)
Tonight (1984)
Never Let Me Down (1987)
Black Tie White Noise (1993)
Outside (1995)
Earthling (1997)
'hours...' (1999)
Heathen (2002)
Reality (2003)


Linkovi:


Zvanični sajt
Wikipedia
IMDB
Allmusic
Rollingstone
Last.fm
Ilustrovana diskografija
DM's Music History
Fan sajt
Google diskografija
VH1
Slike
YouTube
Tekstovi pesama