Destiny

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Destiny by Snajp

U plamenom oblaku zakovitlao se pesak
pokusava da skrene pogled,
da prikrije svoje tragove,
da ustukne pred sudbinom,
da sakrije svoje pravo lice.

Ti odavno vidis sve kroz beskrajne
pustinjske povrsine
kroz taj pesak koji pokusava da se sakrije
vidis kroz oaze tudjih osecanja, citas neispisane stranice,
a cutis i pustas da ti bacaju pesak u oci.

Sitne duse, sitne lazi, sitne prevare, pesak ...

A onda ustanes, pogledas u oci,
gledas te sitne prodane duse,
te izgubljene poglede,
prestrasene ... i pokrenes oluju.

Jer u tebi je vetar, u tebi je oluja,
ona pokrece pesak, ona kovitla osecanja,
ona je oluja neispisanih reci, neizgovorenih poruka.

Pogledom premestas pescane dine
i smejes se sudbini u lice
jer ne udara tebe pesak,
ti si taj koji ga pokrece,
ti si taj koji drzi sudbinu u svojim rukama.

I svakom premestenom dinom postajes jaci,
stabilniji i bolji, jer te taj pesak ne dotice,
jer, pa to je samo pesak, a ti - ti si tocak sudbine,
ti si oluja, ti si izvor koji ne presusuje.

p.s. Napisao sam ovaj tekst tamo u oficijelnom delu - ali da ga ne bih zaboravio - stavicu ga u blog.
Mozda se tako setim da napisem jos nesto.

Thunder

Stojati sam na uzvisini, na brdu osecanja,
osetiti vetar u svojoj kosi, ponosno, pravo,
gledajuci ispred sebe - pogled u daljinu
zamisljen...Slika u glavi, osecaji u srcu,
plameni blesak i tisina.

Vrh planine oblivaju gromovi, a ti stojis
nepomican, uzvisen, dostojanstven.

Da li je to grmljavina oluje ili tresak groma
sto para nebo, da li je ...

Na licu kameni osmeh, a te oluje oko tebe
lagano proticu kao kapi kise,
dok u tebi pravi vulkan gori.

U tom bestezinskom prostoru, u tom procepu vremena,
stojis zanesen i gledas zatvorenih ociju
- svet ti je na dlanu.

Ne gledaj me

Ne gledaj me i ne citaj sta pisem
hoces parce neba, hoces zvezde
zvuk praporaca na snegu
muziku violina i zvuk gitare.

Hoces da te naucim kako se srce daje
a kako uzima, kako se ponosan stoji
na uzburkanom moru kada duvaju
vetrovi sudbine.

Skreni pogled,
ne citaj zlatom ispisana slova,
zazmuri i pogledaj u svoje srce,
nadji sam svoju snagu,
pokreni sam svoj vetar,
napuni jedra i zaplovi tim uzburkanim morem.

Nisu slepi oni koji zatvaraju oci,
vec oni koji gledaju, a ne vide,
oni koji slusaju, a ne cuju.

Ne moras da gledas da shvatis
svoju snagu, ne moras da vidis
da bi je osetio, dodirnuo, pokrenuo
Dovoljno je da budes svoj.

U tebi je snaga, u tebi je sudbina,
tocak sudbine se okrece tvojim pogledom,
tvojim mislima, tvojim srcem.