Evolucioni promašaj

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li ste se nekada osetili ovako? Kao da niste stvoreni za ovaj svet, možda previše slabi da bi se nosili sa izazovima koje on donosi... Recimo ja koliko volim izazove - toliko ih i mrzim. Problem je u tome da volim da držim stvari pod kontrolom. Mrzim kad nešto ne znam, ne mogu, nisam takav kakav bi možda trebao, postupam pogrešno, jednostavno ne mogu da iskuliram neke stvari. A tripujem se često. Čitav život mi je u nekoj tenziji i samoći. Stalno se osećam sam, bez podrške i kao da svako samo posmatra moje postupke i beleži sve ono negativno što uradim, što pogrešim... Ne obazirući se na dobre stvari koje sam uradio, možda nešto manje bitne stvari, ali ipak i to se računa, zar ne? I onda ispadaš najgori. Učiniš 1000 stvari dobro, ali svi te uzmu na zub zbog jedne greške. Ljudi greše, to im je u prirodi, bar ja tako mislim. Ali zašto se te greške ne mogu oprostiti? Zašto sve mora da ide nekim težim putem? Ja poštujem ljude, poštujem njihova dela ma kakva ona bila. Ali ponekad, kao da mi ponestane testosterona ili tako nešto, osetim se slabim, nemoćnim, pokušavajući da iščupam ono najbolje samo upropastim dodatno sve. Umesto da sve samo pustim, nek ide svojim tokom, ne obazirući se na prošlost i radujući se budućnosti. Ne mogu da iskuliram, nego se tripujem, jako se tripujem. Pa makar to bile i sitne stvari. Ono, u fazonu, i kad nemam oko čega da se tripujem, ja nađem negu sitnicu. I tako konstantna nervoza, konstantan grč... I ponekad prosto ne vidim sebe u budućnosti. Kao da... da me tu neće biti. I džabe sam se nervirao. Mislim, da se džabe nerviram. I to jako, aj da je bar malo... Nego do granica da mi srce ludo lupa, gušim se, mislim da ću infarkt dobiti. I ne mogu da se oduprem tome! I tako se osećam slabo. Ne mogu sam sa sobom na kraj ponekad da izađem, ne mogu da se suprostavim životu i svetu i kažem - "e baš me briga, nek bude kako bude" ili "e pa biće kako ja kažem". Nego ne, pokleknem na prvoj primedbi, zamerci i odmah kalkulišem, proračunavam svoje postupke, dela i dvoumim se. Nekako se osećam nesigurno...
I tako često pomislim da ja nisam stvoren za ovaj život. Igrom slučaja rođen, sav slab i ne zaslužujem da živim. Izrodi kao ja ne trebaju ovom svetu. Da sam životinja, prirodna selekcija bi me odavno zgazila. Nadam se da imam nekih kvaliteta, da nisam loš čovek i da ipak mogu da uradim nešto na ovom svetu.
Ali... otprilike samo čekam da će me više strefiti infarkt neki, izliv u mozgu, rak ili tako nešto i da ću konačno na miru da uživam, bez nervoze. Ne bi ste verovali koliko sam ja progutao lekova za smirenje. A imam 23 godine. Fakultet mi je dosta naporan, težak, previše obaveza, stalni pritisak bližnjih. Sa devojkom sam sve upropastio, a tako sam bio srećan i zadovoljan pored nje. Kao da je ona meni bila podrška u životu, konačno sam se osetio zadovljnim, opuštenim... Umesto ja njoj da budem oslonac. Strašno! Ima tu još milion primera, ali ova dva me nekako najviše uznemiravaju. A to je da posustajem sa faksom nekako, jednostavno ne mogu, iscrpljen sam, umoran od njega... (Sve redovno do sad, šta da vam kažem...) A bojim se da ni sa devojkama ne stojim najbolje, jer nekako ne ispunim njihova očekivanja. Sve je super, zavole me, divno nam je, ma perfekcija čista, a onda... da li se razočaraju u mene ili ja jednostavno nisam stvoren za ljubav... Ne znam više. Ponekad se bojim i toga što pušim, a pušim 7 - 10 cigareta dnevno. Ponekad me zabrinjava što se napijem, a i to je samo za vikend i to ne baš svaki... Ono, društvo, opuštencija, bez pritiska faksa, obaveza i svega. Počinjem da se svega tripujem, jer se nekako osećam depresivno, kao da je za mene kraj... Ne želim da bude kraj! Ali kao da ne mogu da se suprostavim tome, da se borim protiv toga ili na kraju krajeva pomirim sa time. Sad verovatno kontate kao lupam, ali sad me savatala neka nostalgija i nervoza... Valjda posledica učenja, sedim za ovom knjigom čitav dan. A moram još malo, vid' koliko sati ima!!!

Izbacio sam gorčinu iz sebe, odo da štrebam, pa ako preživim - pisaću vam. Sorry za smaranje, ovo je samo još jedna depresivna tema od mene, u nadi da nisam sam koji se tako oseća i u nadi da će mi biti lakše kad ovo podelim sa nekim. Aj...