|
|
|
|
|
Poslao: 31 Mar 2007 16:56
|
|
Evo, tek sad se javljam, jer sam bio u prevelikoj gužvi ranije da odgovorim. Više ni sam ne znam kako sve da postignem!!! Na faksu sam po ceo dan, pravim jedan sajt za kongres studenata farmacije koji će se održati u Novom Sadu sledeće godine (za godinu dana, otprilike) održavam sajt našeg faksa, idem na sastanke povodom kongresa, kad ugrabim trenutak odem na pivo sa drugarima ili sa drugaricama na kafu, a štrebanje trpi uglavnom. Onda kad postane frka - rasturam se od učenja i po 16 sati dnevno... Ne, ne treba meni psiholog, samo sebi da sredim život!  Da odredim prioritete i "ispalaniram" šta ću i kako ću dalje... Kad sam tako zauzet nemam vremena ni da kukam, kao u prvom postu. A kad štrebam misli mi odlutaju i dođe mi tako neki trenutak slabosti i depresije i moram negde da ga izbacim. Pa onda pišem... I malo mi bude lakše i vidim da nisam znam. Znam da je ljudima i mnogo gore nego meni, ali ponekad mi se čini da sam stvarno promašaj i da ne bi trebalo da postojim na ovom svetu. Sve upropastim, preplašen sam ponekad, utripovan... 'Beš mi sve ponekad se osećam ko pičkica! (sorry za psovku, ali ne znam kako drugačije da se izrazim) Čini mi se da su i žene jače od mene! Mislim emotivno i psihički. Sve me pogodi, svemu pridajem previše značaja, nerviram se oko gluposti, bojim se gluposti... I tako mi prolaze razne emocije i misli kroz glavu da se zabrinem. Ne mislim suicidne ili tako nešto, nego - gluposti! Skontali ste poentu.
Ne treba mi psiholog, bio sam kod njega pre dve godine, ima sam nekih ozbiljnih problema, zdravstvenih. Ništa strašno, panični poremećaj, ima ga jako puno ljudi... I to je prošlo. A ovo su tako momenti slabosti, to je sve. Ali svi ih imamo. Takav sam oduvek, takvi smo svi oduvek. Samo sam ja pokrenuo temu na Blogu, da olakšam dušu, da "ispričam" svoju priču... U suštini i ne morate da mi odgovarate, ne morate da čitate moje kukanje i smaranje, ali meni eto tako malo bude lakše... Možda bolje da sam pisao ovo u Wordu, pa da čitam posle i smejem se ovome.
Aj bežite odavde (sa mog bloga) i uživajte u životu!!!
|
|
|
Poslao: 31 Mar 2007 17:33
|
|
Jel ti se desava cesto da NE MOZES da se opustis zato sto MISLIS da ce neko sranje da ti se tog trenutka desi ?
|
|
|
Poslao: 31 Mar 2007 18:48
|
|
To ti dodje kao ovo. 
Azra - Tesko ovo zivot
kako vrijeme prolazi
lova me ne nalazi
prije mi je mislit dala
a sad više ne
kasno noću ustajem
brigama se predajem
dal' da idem il' to sebi
teret postajem
ej živote
teško ovo je*ote
mani me se živote
oca ti je*em
nevolja mi suđena
nosim je u kostima
a da poraze od ranije
i ne nabrajam
kažu ukus je karakter
a karakter sudbina
pa što ću ja u svemu tome
htio bi da znam
ej živote
teško ovo je*ote
mani me se živote
oca ti je*em
the level that we find we stoop and take it
because we feel it
but what we do not feel
we tread upon and leave it
actually never think of it
and as for my part as well
isn't it nice after all
to share so little with everybody
ej živote
teško ovo je*ote
mani me se živote
ti ga na*ijem
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Apr 2007 11:34
|
|
KaBoom, to o cemu nam tako interesantno pises je zapravo boljka ogromne vecine ljudi koja se doduse konvencionalno porice--no od nje mahom svi bolujemo.
Resenje postoji-- no uprkos tome cini se da vecini nas nije dovoljan ni ceo zivotni vek da to resimo i umrecemo stoga neizleceni iako je savrseni lek svima dostupan.
Sve sto je potrebno da se izlecimo je brizljivo izbacivanje DVE ZALUTALE RECI iz 'unutrasnjeg recnika' i problem je resen kao od sale. U pitanju su dve iluzorne reci koje potpuno inficiraju ljudski um i ne dopustaju mu da nadje mir kojem tezi sve do same fizicke smrti:
1) "ja"
2) "moje"
Kao mali eksperiment: izbaci te dve reci (i njihove ekvivalente) iz svih unutrasnjih problema koji te trenutno more u zivotu i posmatraj sta se desava.
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Apr 2007 21:45
|
|
plcb83 ::Jel ti se desava cesto da NE MOZES da se opustis zato sto MISLIS da ce neko sranje da ti se tog trenutka desi ?
Da, dešava mi se... Hvala za pesmicu Ako.
Opet me nije bilo na blogu, malo sam i zaboravio na ovo pa se nisam javljao. Danas sam eXtra skenjan! Znači šiba me neka depresija, šta li je, neviđeno. Bio na faksu i sve ok, a onda došao kući, potpuno sam sam u stanu i krenulo je. Nisam imao ni kod koga da odem na kafu - svi štrebaju jer je ispitni rok ili su otišli kući za praznike. Ja ostadoh tu, ne znam ni sam zašto. Posle sam izašao u šetnju malo, prošetao Novim Sadom, polako, razmislio nekim stvarima, ono da izluftiram glavu. I nije mi nešto pomoglo. Nemam razloga da budem takav, ali stvarno ga ne nalazim. Jednostavno me puklo nešto. Usamljenost. Silom bogu bih želeo da imam nekoga pored sebe, neku devojku, a to na silu ne ide. Fazon je u tome što sam njih nekoliko izređao za kratko vreme, ali mi se nisu svidele. Pa sam ih još i povredio raskidom. Ali čemu silovati stvar kad ti se neko jednostavno ne svidi? Pokušao sam na najlepši mogući način da objasnim, ali razočarale su se u mene i naljutile... Eto ti. Ispao sam đubre, a nisam to želeo. No tako je to valjda, desilo se i meni. Želim neku pravu ljubav! A sve kontam da bih i tu nešto zajebo...
I tako, to je jedino pametno do čega sam došao danas. Idem da perem akvarijum, odgledam neki dobar film, spavam, a sutra je novi dan, nadam se suncem obasjan i lep. Heh, baš sam smor. Sa ovakvim stavom ništa neću postići, ali kad te pukne... Pukne te.
Leo, mislim da ima dosta istine u tome što si rekao...
|
|
|
|
