|
Volim je... Volim svaku svoju suzu koja kane zbog nje... Volim svaki svoj uzdah koji kao grom razara tišinu. Volim kada po povetarcu tražim njen miris. Volim kišne večeri, kada umem samo sedeti i gledati u njenom pravcu dok je vazduh oko mene sve topliji od pomisli da je ona samnom. Vollim sumrake, svaki je jedinstven, ne ponovljiv, bas kao i ona. Volim svitanje, volim i zvezde, volim oblačno nebo, vetrove, sunce, drveće, kamenje... Sve te lepote ne bi ništa značile da ona ne postoji. Voleo bih da je gledam kako spava. Kako bezbrižno sanja, kosom rasutom po jastuku. Svaku noć bih je mogao gledati. Kako spava na stomaku, kako se pomera sa strane, kako je jastuk žulja, kako joj je toplo, kako joj se lice namršti kada upalim svetlo, kako joj se osmeh ispili kada joj osvojim usne... Voleo bih da je gledam kada je besna. Kada joj andjeosko lice pocrveni, a oči nebeske urežu vatru. Voleo bih je gledati dok plače, dok se smeje, dok trči, dok sedi, dok kuva, dok se budi...
Od moga srca do moje glave, njen se korzo napravio. I svaki otkucaj je jedan njen korak. Siguran, jak i moj. Njeno beskrajno šetanje je samo moja sreća više. Pored nje prolaze sve moje želje, svi moji snovi, svaki moj osmeh. Noć se širi, telo podrhtava a oči odlete u daljinu, nešto lupa...
Možda li dolazi?
Možda li dolazi?
Možda li dolazi?
|
Eh, tuzne li su ljubavi... bas sve.
