|
Poslao: 12 Avg 2011 21:59
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
- 11Ovo se svidja korisnicima: Einmana, Inception, saten, nenyxeni, g0c47777, blog 25, mcrule, posebna, angelika, Neprimetna, tetka_danuska
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Raznovrsnost nakupljenih misli, prividno nepovezanih, menjaju moje raspolozenje iz blazenstva radosti u samocu tuge, vecito se preplicuci...
Zasto uvek u casima samotnog ocaja trazim, i neretko nalazim, …… lepotu sebicne pozdrljivosti koja kani pocepati svaku iluziju, prividno preobucenu u veo savrsenih prijateljstva... te se tako nikako ne mogu odluciti koja mi strana vise lezi...
Volim biti sam, da mi mislu budu ispunjene o drugarstvu u kojem poverenje ima svoju smisao i svrhu, gde mogu izgovoriti sve sto mislim, a pritom ne biti osudjivan od ljudi kojima se, bez reci, obracam... Tamo gde se “ljubav izgovara cutanjem”…
Da je sve tako... osmelih cu se reci, jednostavno!
Ipak, kada se vratim u realnost vremena, umoran od pitanja i odgovora, koji se naizmenicno razmenjuju u mojim monolozima, uvidim svu tragikomicnost iluzornih ocekivanja, vracajuci se tako u potrebu za vecinskim shvatanjem bega od samoce, da bih na kraju, posle ko zna koliko prozivljenivljenjih razocarenja, iznova pruzao nadu svetu kojeg sam zelim graditi…
…I tako u krug…
To je, valjda, ono sto se zivotom naziva…
Ta veciita igra nade sa stvarnoscu, to preplitanje snova i jave, zelja i mogucnosti, potrebe i sebicnosti, suza i osmeha, ocekivanja i pruzanja…
I mi zivimo… juce, danas, sutra…
I ja zivim privikavajuci se na cinjenicno stanje stvari sa svim ogranicenjima , zabludama, lazima…
Ali zivim!
Sreca se ne treba traziti, ona se ne nalazi na korak, ili kilometar od nas. I to sto smo ponekad ispunjeni setom prolaznih rana, I sto smatramo zivot okrutnom igrom sudbine, uvek ispunjeni egoisticnim pitanjem: Zasto ja!? Da li sam na boga kamenje bacao!?
A zasto bas ja?
Da!
Zivot, savrsenog shvatanja, lepsi je i ispunjeniji kada je to neko drugi.
Neko, koga uposte ne poznajemo…
Mada, bolje je da nam je ta osoba znana, posto sve nase srece i nesrece mere se sa srecama i nesrecama drugih (dokaz nase nesavrsenosti).
Tako da cemo mi, uvidevsi kako se antiteza srece obavila oko poznanika nasih, zahvaljivati nebesima sto nismo u njihovoj kozi.
A zasto govorim u ime drugih?
Da li pokusavam da svoje mane prikrijem tako sto cu ceo ljudski rod opisati kao neuspeli pokusaj…
Mi jesmo nesavrseni. Ali ja jedino to za sebe mogu stoprocentno tvrditi. Moze li tvrdnja biti bez takve sigurnosti?
Najvise se gnusam lazi kojima prevashodno sebe obmanjujem…
Mogu reci jedno a misliti drugo, mogu gledati nekog u oci svesno se lazima prikrivati…
Mogu!
Ali sam sa sobom! Zasto stitim samoga sebe lazima prema sebi samom?
Opet na pocetak moga pisanja: “Volim biti sam.”
Sada sam sam. Pa ako ovako volim, zasto postavljam sve ovo da citaju drugi ljudi?
Zasto ne budem stvarno sam?
Beg od samoce je mozda samo paravan iza koga se krije nemogucnost moje drustvenosti.
Nije ovo prica o mom razocarenju u prijatelje. Zaista.
Volim ih ja.
Biti prijatelj teskoj osobi ,kakva cesto mogu biti, je meni malo nerazumljivo.
OK.
Sve ovo sto sam napisao nije nista u poredjenju sa onim sto mi je prolazilo kroz glavu.
A zasto onda to nisam pretocio u reci vidljive vama? Zar ne bih tim cinom skinuo jedan teret lazi i tako postao osoba se jednom manom manje?
Sigurno da bih.
Ali bih onda bio jos vise osudjivan negoli sada.
Egoizam izviruje…
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 15 Avg 2011 21:54
|
|
Nesto od onoga sto sam zeleo.
Kad bejah mladji strasno sam zeleo da budem policajac  , ili vojnik . Bez ikakvog omalovazavanja ove dve profesije, sada mi to sve deluje smesno. A sluzio sam vojsku. Pirot, pa Kladovo. Zanimljivo bese, rado se secam tih trenutaka. Odaljih se malo od onoga sto sam imao na umu...
Rock pevac, u Heavy metal bendu, pa rasturam na bini... 
Covece, smesne li zelje.
Odskora mi je zelja da umem svirati klavir. 
Iskreno, i ne slusam preterano muziku koja se zasniva na tom instrumentu, mada mi i ne zvuci toliko lose. 
Sve i tako, zamisljam sebe kako negde usamljen, sam sa sobom (Jok! Sam sa drugima. ) sviram na klaviru melodiju kao najbolji pijanisti.
Ali vraga, imam kratke prste. Zivote okrutne sudbine... Zasto mi ucini tu podlost. Sta sada da radim. I tako dok ceznem za dugim prstima koji bi mi omogucili da ispunim jednu od svojih zelja, potpuno odstranjujem cinjenicu da ja nemam klavir, niti cu ga ikad imati. I ko zna kako bih se snasao kada bih, prste te prizeljkivane, spustio na crno bele dirke. (Verovatno bih zbog animoziteta prema tom sklopu boja iste polomio prvim sto bi mi se naslo pod ruku  )
Pa zasto onda ne jadikujem zbog toga.
Ne!
Da imam odgovarajuce prste ja bih se snasao onda i za nabavku klavira, i naravno da bih bio pravi virtuoz koji bi izvodio bravure i uspevao sve sto zamislim. 
Ok.
I pored toga sto shvatam da prsti nisu ti koji mi onemogucavaju sviranje na instrumentu romantike i prefinjenosti, ja i dalje svu krivicu svaljujem upravo na njih. Lakse mi je valjda okriviti ono na sta nikako ne mogu uticati, negoli i pokusati traziti krivicu tamo gde je ima i najvise.
No ipak mislim da nikada necu imati klavir.
|
|
|
Poslao: 16 Avg 2011 22:29
|
|
Leto…
More…
Ljubav…
Da! Leto potvrdjuje svoju prisutnost u ovim danima bez vetra, sa sparinom koja tek sa satima nocnim nestane, do sledeceg jutra, a onda sve nanovo...
Iskreno, ja ne podnosim zimu, leto mi, ako izuzmemo preterano znojenje, i odgovara….
More.
Evo vec treca godina kako ne idem na more. Uvek pred leto nadjem novi posao tako da na odmor nemam prava (poslodavci postuju pravilnik o radu), i bas kada se naviknem, kako tako, na rad u novom okruzenju, i kada pocnem sabirati, mnoziti, oduzimati, deliti, radne dane, pa jos zapocnem voditi brigu o pokusaju cuvanja novaca da bih na desetak dana moga otici da sto bolje izlozim sebe UV zracima, ja “izgubim” posao.
Avaj! Opet sedenje kuci za vreme zime, blejanje za kompom, u iscekivanju da padne neki dinar, ko zna odakle, pruzajuci mi mogucnost izlaska za vikend, koji najcesce prolazi u zevanju devojaka sa carobnim osmesima, dubokim dekolteima, uskim farmericama, ceznjivim pogledima… i ispijanju piva, brojuci flase, ne da se ne bih napio, vec da broj istih bude srazmerno jednak zbiru mojih trenutnih mogucnosti..
Drustvo…
Opet ih moram pomenuti. Uvek se nadju da prebrodimo svacije jade i da nadomescujemo nedostatak novaca za trazenje spasa u alkoholu, koji je, uzgred, uvek u sledecoj flasi…
Jednom cu, mozda, otvoriti posebnu temu o mojim prijateljima, drugarima…
Da se vratim letu i moru. Tacnije, vrucini i razmisljanju o poslednjem pravom letovanju…
Prcanj 2008.
To leto sam “imao srece” te nisam nigde radio i bejah slobodan potvrdno odgovoriti na poziv sestre i zeta da sa njima i njihove dve prelepe cerkice krenem za bratskoj nam susednom republikom, te da dve nedelja avgusta iskoristim za kupanje, i izlezavanje na suncu, da bih se kasnije, pokazivanjem tena, mogao hvaliti kako sam na moru bio ja…
Tako sam ja bar video stvari, njima je trebao neko ko ce im, na trenutke, pricuvati decu, jer i oni zelese da se odmore malo.
Provedoh se divno, sa cvrstim obecanjem da vise nijedne godine necu propustiti letovanje, i da cu vec sledece otici sa drustvom…
Pusti snovi…
Ljubav…
Pusti snovi…
Da ne zalazim u patetiku.
Sadasnjost.
Nastavljaju se dani u kojima sunce dokazuje svrhu svoga postojanja. Vreme koje protekne dok ono predje “svoj nebeski put” ja mogu podeliti u dva dela. U jednom sam “prinudjen” obavljati duznosti koje bi mi trebale obezbediti egzistenciju, i drugi deo, u kojem, do neke granice, imam slobodnu volju za delanje svojih postupaka…
OK.
Da rezimiram.
Leto je tu, kisa nema nameru udostojiti nas osvezenja, vrelina vatrene lopte samo rasplamsuje ceznju za morem, koje provocirajuci mami tek kroz secanja lepih trenutaka.
Ljubav se javlja u onoliko definicija koliko je potrebno da moja samoca barem malo dobije na smislenosti.
Drustvo.
Sve redja okupljanja potvrdjuju bolnu cinjenicu da sa dolaskom zrelih godina nagrcu i brojne obaveze, podmuklo privezane, ostavljajuci sve manje vremena koje bih zeleo pokloniti osobama koje me prihvataju, rado prihvataju, sa svim nedostacima i manama moje nesavrsenosti…
|
|
|
|
|
Poslao: 19 Avg 2011 16:20
|
|
Einmana ::Obozavam nacin na koji opisujes sve...pa i sebe 
U stvari 
Hvalospeva nikad dosta...
Osobe sa ovog foruma.
Postoje neki delovi moje licnosti koje ljudi, cinjenicom zajednickog zivota bliski meni, ne poznaju.
Zasto!?
Zasto sebe otkrivam pred, takoreci strancima, a to tajim od onih koji me znaju ponajbolje.
Sa druge strane, ima toliko mojih osobina koje vi, citaoci ovih redova, nikada necete doznati, najvise iz razloga moga precutkivanja, a po kojima sam vrlo dobro poznat medju svojima...
Tajne!
Svi ih imamo, i svi bi ih, to cvrsto verujem, trebalo imati.
Ovo ovde nisam "drugi ja", u sustini to je to. No, fakat je da bi, osobe van granica ovoga grada, citajuci sve ono sto sam ovde postavio, bile u sumnji da li je to delo moje...
A kakvog me tek vi zamisljate!?
Sa jakim ubedjenjem znam da bih, kada bi me vi koji trosite svoje vreme citajuci ovo, videli uzivo, ostao neprimecen.
Ne jadikujem nad ovakvim stanjem stvari.
U stvarnom svetu ja dosta toga cuvam u sebi. Ne volim, niti umem, poveriti se nekom tako lako.
A ovde ostavljam svoje tragove bez ikakve bojazni na posledice.
To sto me licno ne poznajete daje mi neku vrstu slobode, koju sam sebi u stvarnom zivotu uskracujem, te koristim svoju tastaturu kao plast neustrasivog heroja,iznoseci stavove koje, nazalost, cesto u pravom zivotu precutkujem.
U stvarnom zivotu postoje mnogo stvari koje uticu na na to kako jedni druge gledamo. Cesto moj razgovor sa nekom, do tada nepoznatom osobom, demantuje prvobitno kreirano misljenje o mom sagovorniku. Ne plasim se gresaka, niti njihovih priznavanja.
No ima ljudi koji misle da ce promenom misljenja nesto izgubiti, te uporno, koristeci svoje stavove kao neke zivotinje rogove, teraju po svome...
Ni u ovom slucaju nisam time pogodjen. A jos manje zelim da ih demantujem u svom tvrdokornom misljenju zasnovanom na ogranicenom poznavanju, a sve iz ugla licne perspektive.
Ali, ovde, u ovom gradu, nasem gradu, upoznajuci se uglavnom po onome sto napisemo, i sa tvrdnjama koje sami iznesemo, sa odabirom licne prirode, mi stvaramo medjusobna misljenja...
Iako se ni ovo ne moze uzeti za najbolji nacin, jer, laz je sklonost kojoj svi, i svuda, pribegavamo.
Ok
Sada bas i nemam predstavu kako zavrsiti sve ovo, no ipak htedoh ostadi dosledan (neko ce procitati tvrdoglav) te i sada postaviti zakljucak...
Ljudi lazu.
Ljudi imaju tajne.
Neretko stvaraju svoja misljenja na subjektivnosti...
Pa sve i tako, ja ostadoh privrzen ovom forumu, pisuci iz pameti sve i svja, citajuci, sa naivnoscu nevinog verovanja, postove drugih sugradjana...
Jer smatram, verujem, osecam, da je bolje biti prevaren od drugih, negoli mesati licna misljenja sa zabludom...
|
|
|
|
|
|
|
|
.
Kad sve vec padne u vodu...
Jedina sigurna stvar...
Potreba...
