|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 28 Avg 2011 23:37
|
|
Cesto mi se desava da nesto sto zeljno iscekujem dugo i sa nestrpljenjem ne podje po planu mojih ocekivanja...
Sinocni koncert je otisao u nezeljenom pravcu, i za to su krivi najvise moji postupci!
Sve je krenulo lepo. Okupljanje sa drugarom, uz neku flasu piva, pa odlazak u grad, opet uz pivo, (doduse ovog puta je bilo u limenci), zatim dolazak jos dvojice drugara, i jos piva...
Umor! Kasno leganje i rano ustajanje uz brzinsko ispijanje piva nikada nije dobra kombinacija.
Nazalost, preskocili smo uvodne grupe zbog glupog pravila da se pice ne sme unositi na koncert. (Jok! Dacu 150 dinara za vruce pivo!)
Izuzetno mala posecenost! Jebala vas grand stala!!!
Da li sme da se kaze "Jebala"?  Opet sam rekao "Jebala". I opet ponovih... A ne, ovoga puta necu reci "Jebala".
Vise nije zanimljvo.
A i ovo sa "grand stalom"
Moram biti tolerantan, i ne omalovazavati osobe koji slusaju tu odvratnu, prljavu, gadljivu, jebenu (Sad stvarno preterujem!), Jadnu... (Mislim da pravu rec necu nikada pronaci...)
Elem. Mala posecenost nije uticala na nase raspolozenje i mi se prepustismo zvucima Yu Grupe, koja dokazuje da se doslednost i ljubav bez racunice isplati. Hvala im!
Zatim! Dugo ocekivani Sunshine, koji docekah spavajuci naslonjen na ogradi kojoj tek sada svatih pravu svrhu 
Blama! Uz desetomitno budjenje konacno malo dolazim k sebi i pokazujem da blamaza nema svoj kraj...
Fantasticni Bane i njegova druzina potvrdjuju moje ubedjenje da su majstori za svirke uzivo...
No! Opet na scenu nastupa moja... (E za ovo tek ne mogu ra pronadjem rec.), i ja svoju neodmerenost u pivu prosirujem na ponasanje svoje besramnosti...
Uvek sam se pitao zasto Rock koncerte obezbedjuju oni kojima je takva vrsta muzike strana i koji svoje komplekse lece u teretani...?
Ne znam kako, u jednom trenutku se i sam, sa jos jednim likom kojeg upoznah, nadjoh u blizini mikrofona.  Da li je ponasanje nas dvojice zapalo za oko Banetu, ili smo bili slucajni odabir, ni sam ne znam. (Molim Boga da je ovo drugo). I na trenutak mi se obostinjuje davnasnja zelja, doduse, upravo taj trenutak je bio potpuni pogresan!
I sta sada!? Posle "prespavane" noci i ispraznog dana!
Em sto nisam ispratio ceo koncert, em sto sam pravio budalu od sebe, em sto mi to nije prvi put... ja jos iznosim sebe na tapet, vama, koji cete, iz nekog svog razloga, procitati ovo.
Pohvale prijaju, ali one ovde ne smeju naci svoje mesto. Niti nemojte dozvoliti da barem mojoj iskrenosti dodelite jedan plus, jer je cak i ona proizasla iz licne sujete samosvesnog JA.
Osude nece dovesti do promene onoga sto je bilo, niti ce uticati na sled buducih dogadjaja, ali definitivno hoce dovesti do pada u mom, ionako vec jadnom. raspolozenju.
Ni cutnja na sve ovo takodje nece goditi.
I sta sada!?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 13 Sep 2011 23:55
|
|
Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vredja i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne nevidjene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.
Himera
Jovan Dučić
|
|
|
Poslao: 17 Sep 2011 22:10
|
|
I opet bacen u provaliju...
Za sad joj ne vidim dna, padam jos uvek...
I to je ono najgore!
Hocu da padnem vec jednom, da tresnem, jako, da se razbijem.
Sastavicu se opet, nanovo.
Naravno, kao i posle svakog pada, lomljenja na delove, sastavljanja... ostace po neki delic koji se nece moci vratiti na svoje mesto. Zamenice ga, ili neki drugi deo, drugaciji, ili ce ostati rupa, pusta crna rupa.
Ali ja to i hocu!
Da padnem, razbijem se, i opet se spojim...
Ovo ubija polako. Ovo neznanje. Slutnje. Nadanja...
I u ovim trenucima, dok silinom svoje zablude jurim ka dnu, ocekujem zeljenu ruku, da me prihvati...
Ma ne mora me ni zaustaviti, ionako je vec kasno, isuvise sam se zaleteo... ali samo saznanje da me je pokusala spasiti, svoj kraj cu doziveti kao novi pocetak...
U stvari, novi pocetak je neminovan, ovako ili onako...
Krenucu opet da jurim ka visinama, drugacije ne znam.
Uvek se zalecem u nadanjima, krenem da ih uhvatim, i bum...
I to se, bojim i zelim, nikada nece promeniti...
"Prenuce se opet moja dusa setna.
Mozda zracak sunca, najmanji sum gore,
Dosta ce joj biti pa da bude sretna,
I da se razlije zvucna, kao more.
Prici ce mi nezno u danima ovim,
Kao iluzija dobra, neka zena;
I radosno tada po zvezdama novim
Trazicu svoj usud za nova vremena.
Na novu obalu ja cu nogom stati,
Da u novom ruhu zagazim u cvece.
Tako jadna dusa nikad nece znati
Gde bese kraj bola, gde pocetak srece."
Pesma
Jovan Ducic
Koliko su samo drugaciji pogledi kada letis, a koliko kada padas.
U oba slucaja je laz!
Najiskreniji trenutak, i najcistiji pogled je trenutak posle pada.
Na zalost, ili na srecu, on kratko traje.
Zivot bez nadanja nije vredan zivljenja, a zivot bez novih zabluda nece doneti nova nadanja...
Znate li onaj osecaj kada gubite nesto sto nikada niste ni imali...?
Trulo! Jadno...!
Znaci ja sad ne bolujem zbog gubitka.
Ne! Boli me to sto nikada nisam...
Hulim sebe sto izgleda da nikada necu.
A nadam se promeni...
Da! Opet to nadanje...
Sa njim cu i zavrsiti...
U svakom smislu te reci.
|
|
|
|
& 
