Moj cimer - bilde(r)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije lepo ljude nazivati pogrdnim imenima. Moj cimer je stvarno bilder. A i ono bez (r). Čovek zaboravan toliko, da me prosto inspiriše da podelim moju muku sa vama. Siguran sam da svi mi zaboravimo neke stvari. Rođendan, godišnjicu, da kupimo nešto u prodavnici, da ugasimo ringlu... Dešava se. Ljudski je grešiti. Ali ne sto puta i zaredom praviti istu grešku!!!

Moj cimer je jedan sladak momak, dobar ko lebac, lagati ne zna. Al što ume da zaboraviii... Zabrinjava me!

Primer No1. Kuva kafu. Stavi džezvu sa vodom na šporet, voda polako šušti dok gledamo nešto na TV-u. Ja usput zaspim. Budim se tek nakon sat i po – dva. Odem do kuhinje da pijem vode i udari me toplota. Pogledam, ringla crveeenaaa...

- Cimeru, jel ti zima?
- Nije... Baš fino. Što?
- Vidim greješ stan...
- ?
- Pa ono, ringla radi...
- Daup. E jbga, isključi.
- A posle se žališ da imamo velik račun za struju! Znaš ti koliko šporet „vuče“?
- Ma nije strašno... Ne radi dugo.
- Pa ono... Dovoljno da skuvaš nedeljni ručak. A ti si kuvao kafu.
- A isključi, šta da mu radim.

Šta ja tebi da radim, pomislim... Aj dobro. Sutradan opet ista priča. Dvaput! Prekosutra opet... I tako se teglimo. Opominjem, skrećem pažnju na fin način, trudim se da mu dokažem da to nevalja, jer može tako da skuva kafu, posle ode negde, nema ga ceo dan, a sam u stanu, a ringla radi... Ko zna šta se može desiti. Ja ne znam. Al ne valja u svakom slučaju! Odustao čovek od kuvanja kafe. Kupi one praškove 3in1, naspe šolju vrele vode iz česme, zamuti i gotovo. Čemu misliti o ringli, kad može jednostavno, bez razmišljanja!?

Primer No2. Vadi nešto iz frižidera... Jede, vrati hranu nazad u frižider. Sedne pored TV-a i kulira. Pogledam u kuhinju – frižider otvoren.

- Ko je zadnji nešto vadio iz frižidera?
- Ja sam.
- Jel ti toplo cimeru?
- Nije, baš je fino. Što?
- Pa što hladiš stan?
- ?
- Ostavio si otvoren frižider!!!
- E jbga, zatvori...

Eto jednostavnog rešenja. Kako se ja toga nisam setio!? „Zatvori“... Pa nije to odgovor na sve, majku mu! Ugasi, zatvori... Valjda svako za sobom zatvara!?

Primer No3. Ulazi cimer u stan, izuva se, seda pored TV-a, pali cigaretu. Vidim ja nešto mi taj dim jako vuče na mene... Ko da je promaja... Čujem glasno lift, čujem glasno ljude na hodniku, čujem korake glasno... Okrenem se – otvorena vrata od stana!

- Očekuješ nekoga?
- Jok.
- Pa što ostavi otvorena vrata od stana?
- Stvarno?
- Da...
- Zaboravio da zatvorim.
- Pa kako, za Boga miloga, možeš zaboraviti da zatvoriš vrata od stana!?!?!?!?
- A ne znam, zaboravio.

Gledam ga. Gleda on TV...

- Pa oćeš ih zatvoriti?
- A neće niko ući...
- OĆEŠ IH ZATVORITI???
- Aj ti. Stvarno me sad mrzi da ustajem. A i niko neće ući... Tu smo mi, ko bi se usudio..
- Ja da zatvaram za tobom vrata od frižidera, vrata od stana, gasim ringlu... Pa dobro, ko je ovde lud?
- Aj dobro, šta cmizdriš, zatvoriću...

I tako mi potpuno nije jasno, da li je ovaj čovek normalan? Kako zaboraviti ostaviti vrata od stana otvorena i pri tome gledati kako je to savršeno u redu... Ne kažem da bi se desilo ne znam ni je šta, ali... Brateee... Nije mi to baš čisto.

Primer No4. Zadnji primer. Prelio mi čašu... Bar za sada zadnji! Spremam se na faks. Oblačim se i nabrzaka proveravam mail.

- E, odo ja na faks. (Kaže cimer.)
- Ok, sad ću i ja.
- Vidimo se.
- Vidimo.

Nakon pola sata krećem na faks. Izlazim iz stana, stišćem dugme za lift, okrećem se da zaključam vrata od stana, kad ono... Njegov ključ u bravi. Stoji lepo i smeši mi se „Ćao Ivice, ja sam ključ od tvog stana i svima sam bio na raspolaganju proteklih pola sata“. Vadim ključ, stavljam ga na policu u stanu i zaključavam svojim. Zovem cimera...

- Si normalan ti?
- Što? Šta bi?
- Ostavio si ključ u bravi spolja! Dobro da me nisi zaključao i ostavio ga okrenut! Kako bih izašao iz stana?
- Pa jesi izašao?
- Jesam!
- Pa šta se buniš onda? Stavi ga u stan, a ja ću da ti zvonim na interfon kad dođem...
- Aman ne radi se o tome čoveče!!! Neko je mogao da prođe ovuda, uzme ključ, stajao je pola sata u vratima spolja!!!
- Pa niko nije uzeo, šta se brineš?
- Pa mogao je da uzme!
- Pa mogao je, al nije. Šta će kome naš kljič?
- Pa uzme ključ, a kad mi odemo kući za vikend on lepo uđe u stan, ponese kompjutere, TV, šta god poželi! Zar ti ni malo nisi svestan ili...???
- A jbga, zakači ključ na lanac i zakucaj ga ekserom meni u lobanju! Možda onda neću zaboraviti.

Eto meni odgovora...

- Neću ništa zakucavati. Samo misli malo čoveče. Bar malo MISLI!!!
- E, ulazim u amfiteatar, aj zdravo.

I šta sad da kažem? Ljudi moji... Sve bi to bilo ok, da nije današnjeg dana... Zvoni interfon.

- Halo? (tako se ja javljam )
- E ćao, ja sam. Aj otvori.

Otvorio... Kontam, ovaj je opet zaboravio ključ u drugoj jakni... Redovna pojava. Vrata od stana se otključavaju. Odmah mi je preletelo glavom „kako mu otvaram vrata na interfon, a on odključava vrata od stana? Da nisu ulazna vrata pokvarena“.

- Pogodi gde je bio ključ!
- Gde?
- U vratima, opet!

Osmeh na njegovom licu od uha do uha... U meni se budi životinjski poriv, zubi škripe.

- Šta me gledaš tako?
- Opet si zaboravio?
- A jbga, šta da radim. Tako ja to. Ubij me.

Nema svrhe raspravljati se... Da njegov brat nije moj cimer 4 godine, sa kojim se super slažem, da nije ovog i onog... Praštam. Ali plaćam živcima. Biti ili ne biti? Pitanje je kada? Koliko ću još izdržati? Za njega može baš bukvalno da znači ona naša stara izreka „jednom ćeš i glavu zaboraviti“...