Citat:Kad vino popijem, razum izgubim,
sve zaboravljam i nista ne vidim,
****
***
pijan ti dusu otvaram...
..kaže Georgijev.
Ja dodajem;
Volela bih da jednom, barem jednom, osetim ošamućenost vinom, pivom, ili nekom žestinom.
Volela bih da doživim 'taj osećaj', al' ne ide.. ne podnosim ni miris alkohola.
Ponekad je veoma teško trezan umirati!
Otac, ovde u temi, često omražena ličnost iz našeg života.
Moj otac i ja...
Hoću da pišem.. Hoću a ne mogu. Ne mogu da oslobodim emociju. Ne mogu. I tačka!
Bio je dobar čovek. Izuzetno vredan, pošten, čiste duše, prosto dečije.
Rekoh, bio je vredan. Nije osetio ništa od blagodeti života. Njega je ispunjavao rad, rad, i samo rad..
E, ta njegova vrednoća i odnos prema radu, uskratli su mi očevu ljubav.
ja, ovakva kakva sam, hipersenzibilna, ostala sam uskraćena za očevu ljubav.
Da se razumemo, imala sam je, ali ne onako kako sam želela; da me otac uzme za ruku i povede u pozorište, bioskop, na sladoled, da mi On ode na roditeljski sastanak, da me povede kod zubara..
Znala sam da me voli, ali na svoj način.
Generacija kojoj je moj otac pripadao nije umela da pokaže ljubav. Volela je, ali tiho. U sebi.
i ja sam njega volela.Uzvraćala mu ljubav na isti način.
Oštrog uma, mišićavog gipkog tela, brzih pokreta, pun duha i dobre energije, svakodnevno me je obilazio. Znala sam da brine, da mi je andjeo čuvar, ali nismo pričali o tome. Nikad!
Trpeli smo našu ljubav.
Majka i otac su došli kod mene u goste na dan- dva, dok se njihov stan ne okreči. Prvi put u životu je ostao da spava u mojoj kući. Živieli smo u istom kvatu.
I naglo, kao grom iz vedra neba, moj otac se razboleo. Niko nije posumnjao u ozbiljnost situacije.
Bolovi su postali nesnosni. Ko zna od kada ih je trpeo.. ko zna kada je sve počelo, tada je kulminiralo. Baš tu, tu kod mene.
Sve smo učinili. Bilo je prekasno.
Umro mi je na rukama.
E, da, zadnje sate smo se držali za ruke. brat i ja smo sedeli kraj njegovog uzglavlja, jednom rukom je držao moju ruku, drugom rukom bratovljevu...
Brat i ja smo se nemo gledali.
Sve je bilo brzo.
Za koji dan će biti 8 meseci od tada.
Zablokirale suze. Emoije zarobljenje.
Tu noć kada su ga izneli, Ovde, na MC sam plakala. Jedino Ovde sam to mogla da učinim.
Kasnije sam poruke pobrisala.
Ponovo, kada su mi navirla sećanja i kada ne mogu da ih odagnam, opet sam Ovde plakala.
I sada....
Sinoć, kao na svakih 5-6 dana, odem kod oca, odnesem cveće, zapalim sveću. A suza nema. Nema.
Osećanja ne iskazujem na mesta predvidjena za to.
Niti ih sputavam, niti slušaju naređenja.
Naprosto se emocije dese...
Čitam svoju poruku opcijom Pregled Poruke, nisam sigurna da li je to ono što sam želelaa da napišem, nemam vremena za editovanje, a i ne želim da editujem poruku. Kod mene se sve svodi na TRENUTAK.
Nisam napsala najvažnije: Žao mi, jako mi je žao, što ocu nikada nisam kazala , KAZALA koliko ga volim.
Znam da je uvek znao, ali nikada to nije čuo od mene.
Navukli se tamni oblaci, miriše na kišu. Za svaki slučaj, ja sam zalila moje cveće.
Uđoh u kuću i prvo pogledah na sto od ebanovine na kome već nekoliko dana leži rasut lančić.Pokidan.I taj stočić, možda samo liči na ebanovinu. Možda je samo dobra imitacija. A lančić? Lančić je pravi. Zlatan.
Ne volim nakit, ne nosim ga, osim venčanog prstena.
Pre neki dan sam preturala po svojoj ladici. Ni sama ne znam šta sam tražila. Verovatno nisam ništa tražila, ali sam ipak preturala, preturala...
U samom uglu, ispod pisama, ispod ružičastih koverti koje sam uvek imala u rezervi - za svaki slučaj, ispod nenapisanih novogodišnjih čestitki koje sam redovno pisala do prošle godine, našla sam zelenu kutijicu. U kutijici; minđuše, narukvica i lančić. Svaki deo nakita je poklon za neku od godišnjica braka. Pokloni od moje majke.
Naravno, uvek sam se radovala kada me iznenadi. Nosila sam lančić, narukvicu, ili minđuše, par meseci i onda bih odlagala u kutijicu.
Neki dan, kada sam pronašla kutijicu, obradovala sam više nego kada mi je sve to poklanjano.
Lančić sam odmah stavila oko vrata. Saki čas sam ga dodirivala. Često sam stajala ispred ogledala da proverim kako mi pristaje. Ovaj put, ona nije mogla da vidi koliko mi je drag.
Lančić sam nosila sam samo par dana. Nenaviknuta da imam bilo šta oko vrata, htela sam da skinem majcu, povukla sam i lančić. I pokidala ga. Sa lančićem, deo mene se pokidao.
Stavila sam ga na crni stočić. I baš večeras, kada je nebo ovako mutno, kada na Dvestadvojci 'ide' Walk Of Life , moj pokidani lančić + blješti
Pisak lokomotive je značio i ulazak voza, koji smo s nestrpljenjem očekivali, u željezničku stanicu.
Učiteljica je prva ušla u vagon, mi lagano jedan po jedan, za njom. Učitelj je kontrolisao sitaciju na peronu, i kada je i poslednji đak u ušao u vagon,pridružio nam se zatvorivši vrata vagona za sobom.
A vagon bez kupea, prostran, sa drvenim klupama poređanim u dva reda. Kroz proz puca pogled po ravnici.
Tandaranje točkova na vagonu je bila najlepša muzika koju sam slušala. A tek stalak na izvlačenje smešten vertikalno ispod prozora. Pa, to je bio izum za divljenje.
Odmah smo prionuli na izvlačenje stalaka, ali nije išlo tako lako. Trebalo je malo više snage no što smo mi, 'drugaci', imali. Ali tu su bili učitelj i učiteljica. Pokazivali su nam kako se namešta stalak, kako treba da se čuje magično 'klik' koje će čvrsto držati stočić.
Odmah su bili izvučeni svi stalci u vagonu , svi sokovi, sendviči, koje su nam mame spremile za put, stajali su vagonskim stočićima kao na izložbi
Bilo je pomalo i gurkanja ko će sedeti tik uz prozor. I stalak, naravno.
A sendviči nikada ukusniji, i nikada sporije pojedeni. Posle svakog 'griza', sendvič smo odlagali na stalak.Taman posla da sendvič držimo u ruci kada je ispred nas taj čarobni stalak.Pa jedan 'guc' soka, i opet - stalak.
A tek kada smo otkrili da u vozu ima i toalet kroz koji se vide šine kako promiču silnom brzninom, svi smo imali potrebu da idemo 'tamo'
Učiteljica i učitelj su pokušavali da na animiraju na razne načine. Učiteljica je sada bila drugačija. Nije bila toliko ozbiljna, nije nosila uzanu suknju i štikle.Ovakva, u farmerkama i patikama, opuštena, nasmejana, bila mi je najlepša učiteljica na svetu.
Sedela sam do prozora. Pogled uprt u daljinu,misli lete. Mislim na svoju baku. kako bih volela da je ona sada tu, da vidi kako je lepo u vozu, da vidi kako voz 'juri'.
'Neprimetna, šta si se tako zamislila'? pita učiteljica
'Onako', kažem ja
'Je li misliš na svog batu'?- pita me ona
'Ne'! - slagah na brzinu, jer upavo pomislih na svog brata koji je tada imao četiri godine, i bi mi žao što i on nije Ovde.
A žitna polja, prepuna bulki, promiču. Mislim, a nisam baš najsigurnija, da sam se upravo tada zaljubila u bulke.Ta ljubav me nije nikada prošla. Večna je.
Subotica je lep grad, gledala sam ga kroz prozor autobusa koji nas je prevozio od željezničke stanice do Palića.
Bila sam i kasnije u posetama Zoo vrtu ,ali nikada nije bilo kao prvi put. Ono, sa učiteljem i učiteljicom, bilo je najlepše.
A, na Paliću poslatičarnica. U poslatičarnici sladodeled - na kugle!
Učiteljica nam je dozvolila da kupimo samo po jednu kuglu sladoleda,i razočarala me je. Čuj, samo po jednu!?
I kupila sam jednu kuglu sladoleda. A kugla nikada manja. To su bile najmanje kugle sladoleda koje sam videla ikada.
Igrali smo se po palićkom parku, i kada god su učitelj i učiteljica bili zauzeti pričom dok su odmarali na klupi, ja bih utrčala, kupila jednu kuglu sladoleda,i pazeći da me učiteljica ne vidi, brzo bih je smazala.
Kada sam kupila ko zna koji sladoled po redu, učiteljica me preseče:' Neprimetna, koji ti je ovo sldoled po redu'?
Nisam ništa odgovorila
'Znam da voliš sladoled, videla sam te svaki put kada si ušla u poslastičarnicu, ali moram da ti zabranim, boleće te grlo'!
'Neće'- rekoh, a nisam bila baš sigurna u to.
Još uvek volim sladoled 'na kugle', i ni slučajno ne prođem pokraj poslastičarnice da ne kupim pun kornet raznobojnih kugli sladoleda. I, nikada porcija, uvek kornet. I uvek se setim onih malih, najmanjih, kugli sladoleda koje sam jela krišom od učiteljice, a čiji ukus je ostao nenadmašan do dana današnjeg.
I setim se bulki koje su promicale ispred mojih očiju i delovale kao crveni prekrivač od tila prebačen preko pšeničnih polja.
S proleća, naš grad je postajao živahniji. Devojke su pokazivale svoja bela gola kolena ispod mini haljinica u koje su ulazile odmah iz detinjstva.Prelaz u devojaštvo je bio suptilan, diskretan, označen obuvanjem prvih silenih najlon čarapa. I cipela sa štiklom, naravno.
Momci umorni od dosadne i duge zime, zauzimaju svoja mesta na Korzou.A Korzo uvek prepun šetača.Poznata 'ostrva', mesta u centru grada, gde su uvek stajali poznati gradski frajeri, diskretno izmakunti od gužve, ali dovljno blizu da vide sve.I svaku.
Oni malo slobodniji momci, sedeli su ispred Gradske biblioteke, nehajno grickajući semenke, pomalo dobacujući devojkama.Hm..kako mi je to nekada smetalo, a sada znam da je sve to bilo toliko naivno, bezazleno, simpatično.
Oni momci koji su vešto negovali status neodoljivih momaka, stajali su na ostrvcima raspoređenim na Glavnom trgu.Kada malo bolje razmislim, oni su bili uvek tu. I kada je počinjao Korzo, i kada smo se lagano razilazili odlazeći kućama da stignemo do vremena koje su nam roditelji odredili za povratak sa Korzoa.
Kako se približavalo leto, situacija na Korzou se drastično menjala. Školski raspust nas je sve rasterećivao.Miris kestena, koji oivičava našu Glavnu Ulicu, nagoveštavao je leto, a s letom i nove simpatije.
A pogledi na Korzou. Eh, kada se samo setim osećaja kada znaš da te neko gleda. Osećaš nečije oči, ali ne znaš čije. Ali, hvala Bogu, tu su drugarice da sve vide, sve snime, da ti verno prepričaju ko te gledao, i kako te je gledao, dok ti nehajno glumiš nezainteresovanost.
Odlazak sa Korzoa je imao posebne čari. Pre odlaska kući, napraviš još dva - tri 'brzinska kruga', kada to više nije ni šetnja već više ubrzano hodanje, da ugrabiš što više Korzoa, da još neki put susretneš oči koje te prate, mada te ponekada i nerviraju, ali treba pokazati i svoju važnost : D
Ispred kapija devojačkih kuća, priče sa drugaricama i hiljadu pitanja;kako je gledao? Je li to bio dug pogled? A, je li ona baš sigurna kome je pogled bio upućen?
Na našem Korzou sam upoznala i Njega. Nije bio stanovnik nijednog 'ostrva'. Nikada nije sedeo ispred Gradske biblioteke. Stajao je sam, isperd prodavnice koja je imala najjače osvetljene izloge u gradu. I dva velika ogledala na vratima.
Dnevnu sparinu je smenilo prijatno veče. Nas tri, najbolje drugarice smo šetale, pričale nešto, i smejale se, naravno.
Zašto nam je tada sve bilo smešno? Uostalom, smeh se čuo sa svih strana. Svi smo bili veseli i raspoloženi.
'Neprimetna,vidi ovog dečka kako te gleda, reče mi Dragana.
' Kojeg dečka'? upitah nehajno jer smo se odaljili od zone gde su stajali 'interesantni momci'
Onaj momak što stoji kod Ogledala.
Skratile smo 'štraftu' da bi se što pre vratile i dobro pogledale Tog što gleda.
I vratismo se brzo. I opet ista putanja. I pogled. I sudar pogleda.
'Ne znam ko je. Nikada ranije ga nisam videla. A ti?' upitah Draganu zbunjeno.
I opet šetnja nazad, i opet pogled. Ali gde baš sada moramo kući? Ako ne požurimo nećemo stići kući do 22h.
Sinoć, posle bioskopa, ' napravili smo dva kruga' istim putem gde je nekada bio gradski Korzo.
Ulice skoro puste, ako zanmarimo prepune bašte kafića. Trešti neka čudna glasna muzika, u rukama devojaka i mladića mobilni telefoni. Svi nešto zauzeti. Niko ne gleda nikog. Niti vidi.
Večeras nisam mogla da odem do centra, nije mi baš toliko smetala kiša koliko mi smeta + ulična pustoš.
Sorelag ::Kako ti lepo pišeš. I kako to Neprimetna kad te je ON primetio?
Hvala , Sole.
Ponekada svoja razmišljanja pribeležim Ovde.
Pa, nisam baš toliko neprimetna bila
Vozovi imaju važno mesto u mom životu.
Najlepši deo svog detinjstva provodila sam kod bake i dede. Njihova kuća je bila u ulici koju je presecao visoki nadvožnjak. Pokraj kuće nadvožnjak, iza kuće vinograd u kojem je rađalo najslađe grožđe.
U vozu, koji je svom brzinom grabio ka Vrsaru, doživela sam sam prvi strah, beznađe, napuštenost, jer je moj drugar iz zabavišta i komšija, koji je jedini poznati bio sa mnom u grupi na putu za more, u poslednjem trenutku, kada je voz već kretao, odustao od puta.
Neki dan sam, posle više godina, putovala vozom. Nije bila duga relacija, želela sam da putujem baš vozom. I, prijalo mi je, kao da mi je prvi put. I bila sam srećna kao malo dete.
Kupei skoro prazni, tu i tamo po jedan putnik. Vetar koji se igrao zavesom navučenom preko otvorenog prozora, milovao mi je lice. Naslonila sam glavu na tapacirano uzglavlje i zažmurila.
Prvo promotivno putovanje ' Romantike'. Na peronu ti i ja u masi ljudi.
Zagledali smo sa svih strana, na kolosek već postavljen voz, ali nismo mogli da uđemo dok se ne okupe svi putnici.
Televizijske i novinarske ekipe su počele da pristužu. Nisam znala da će ovo putovanje imati toliku medijsku pažnju. Zabavljalo me je sve to.
Ulaskom u voz, kondukter je osim karata gledao i spisak putnika. Ulazimo u vagon u kojem sve blješti i miriše.
Separei za dvoje presvučeni ružičastim plišom, zavesice uredno sakupljene i vezane ružičastom trakom, sedišta dovoljno prostrana okrenuta jedno prema drugom. Na izvučenom stočiću činijica sa čokoladnim bombonama.
Gledaš me i smešiš se. Pogled dug, mio, kao onda na našem Korzou kada sam te ugledala prvi put. Isti pogled, nije se ništa promenilo.
Kondukter nas obilazi svaki čas. Pita da li nam nešto treba, kako nam se dopada voz, kako ovo, kako ono. Smešimo se, iako nas prekida svaki čas i kvari nam čaroliju.
Evo ga opet. Kaže nam da, ako želimo, pređemo u drugi vagon jer će početi modna revija.
Prelazimo. Počinje revija praćena odličnom muzičkom podlogom. Opešteni smo. Uživamo.
Voz lagano klizi prugom, dim iz lokomotive ostavlja dug trag. Često i varniči.Oslonjeni na otvoren prozor, udišemo miris nagorelog uglja koji se širi iz lokomotive. Smejemo se. Uživamo.
U naseljenim mestima ljudi uz prugu pozdravljaju voz jer je ovo putovanje dugo najavljivano.
Osveženje kafom u vagon restoranu donelo nam još jedno iznenađenje. Za jednim stolom sedi devojka, bleda, umorna, ispijena. Peva. Peva dobro poznate stvari od Dženis Đžoplin, Đžimija Hendriksa, Kleptona... Dolazi za naš sto i pita šta želimo da čujemo.Ti hoćeš da čuješ Piece of my heart. Devojka fantastično peva. Oduševljen si, poručuješ joj bocu vina. Oh, kako je zahvalna, nastavlja da peva repertoar od Đženis.
Umorna je, vraća se sa Exita. Putuje u svoj grad, negde u Južnu Srbiju,
Nije regularni putnik. Iako, na neki način, stoperka voza, ulepšala nam je ionako lepo putovanje.
Putovanje traje dugo. Čitavim putem prati nas auto pivnica istog imena - Romantika Žao mi je što nisam probala pivo koje se točilo u velike krigle. Možda pivo i nije tako gorko kao što ja mislim.
U Vrnjačkoj Banji Pun Mesec, najveći od svih Punih Meseca koje sam videla ikada. I oni konji, upregnuti u fjaker koji nas je prevezao do hotela, bili su prelepiii. Par belih konja sa crvenim kićankama na amovima, dlake koja je sijala u noći punog meseca. Od topota kopita po asflatu odjekivala je najlepša Mesečeva Sonata.
A Romantika i dalje putuje. Daleko je Šarganska Osmica.
I, stvarno, nije mi + ništa
'Al' se nebo osmeiva,
Al' se reka plavi...'
Moj svet; nekada u boji, nekada lepršav, ponekada kao baloni od sapunice, najčešće siv. Al' je moj.
Dobro se snalazim u njemu, mada nije baš jednostavno.
Kao paukova mreža, prepliću se niti mog detinjstva i niti stvarnosti. Često se upletem, mreža me guši, steže. Umor me savlada, savim se predam i utonem u san.
Vaspitačice su nas izvele u dvorište, postrojile u red dvoje po dvoje. Filip i ja smo bili par u koloni. Morali smo čvrsto da se držimo za ruke jer nam je vaspitačica tako naredila. Vaspitačica je bila na čelu kolone, uz Filipa i mene. Na začelju je bila druga vaspitačica. Sve je bilo pod kontrolom, osim moj labavi stisak Filipove ruke.
Bila sam ljuta što smo Filip i ja par, svi ostali su bili u paru devojčica sa devojčicom, dečak sa dečakom. Jedino Filip i ja!
Filipova ruka je često isklizavala iz moje ruke. Vaspitačica nas je opominjala. Filip se žalio da je 'Neprimetna kriva jer mu stalno ispušta ruku'.
Pešačili smo dugo dok nismo stigli do brežuljka u čijem podnožju nas je čekao čamac privezan uz obalu. Prvi put u životu sam videla čamac, i vesla, i čamđžiju.
Pomalo me bilo strah kada sam ulazila u čamac preko dašcice koja je bila spona između obale i čamca.
Nije mi bilo svejedno ni kada se čamac ljuljuškao na vodi. Ali, uživala sam kada smo se otisnuli od obale.
Druga obala je bila daaaleko. Vrbe tek napupile, grane pune plišanih maca Oko čamca listovi lokvanja plove. Na drugoj strani - šumica.
Užina koju su nam vaspitačice podelile je bila najslađa užina koju smo jeli ikada.
Ne znam da li bi mi sada prijala vožnja čamcem,ali znam da volim proleće. I lokvanje. I vrbove prutiće sa plišanim macama.
Pre neki dan sam, posle mnogo godina, prošla tim putem.
'..čun se ljuljnu , on se trže, ode sanak pusti..'
+ I, stvarno, ništa mi+ nije[img][/img]
Filipa i Slavka, moju baku i vinograd sa najslađim grožđem na svetu, vaspitačice i učiteljice, ekskurzije i letovanja, cirkus i karneval koji još nisam opisala, sanke koje mi je otac pravio i krigla jogurta na točenje uz dve pogačice sa čvarcima koje su mi bile obavezna užina na povratku iz muzičke škole a koje još nisam spominjala, kao ni kloparanje točkova na teretnim vagonima koje smo svakodnevno slušali igrajući se podno nadvožnjaka, beli dud koji smo otimali od osa, crni dud nam je bio poslastica, često i 'karmin' za usne kada smo htele da ličimo na svoje majke, a ponekada smo cedili sok iz njega i 'pili kafu', kao komšinice.Sve ovo, i još ponešto, odlažem u kutiju sećanja. Možda je uskoro i otvorim.
, svi sokovi, sendviči, koje su nam mame spremile za put, stajali su vagonskim stočićima kao na izložbi 
I kako to Neprimetna kad te je ON primetio?
