U nedostaku inspiracije, opet sa 'skrivenog mesta' pozajmljujem svoj trenutak nadahnuća.
Pisano u jutarnjim satima,
24.11. 2018.
ODLUKA
--------------
Danas sam odlučila;
Da odselim u Hamarin stenu,
Da ispitam svu lepotu njenu,
Da telo sa prirodom spojim,
Da dušu njenom lepotom pojim
Da budem u društvu vila i vilenjaka,
Da postanem nedodirljiva i jaka,
Danas sam odlučila;
Da živim u crvenom cvetu
Da se napajam jutarnjom rosom,
Da pustim niz leđa kosu,
Da u njoj bude sva moja snaga,
Da sadašnji život ode bestraga!
Danas sam odlučila;
Da dlanovima sakupljam kišu kad lije
Da zenicama upijam Sunce kad greje,
Da spojim kišu i sunčeve zrake,
Da uhvatim Dugu i rasteram oblake.
Danas sam odlučila;
Da ne primam goste nepozvane,
Da ga oteram kad mi u misli bane,
Da od Zvončice čarobni prah uzmem,
Da večitog dečaka njime pospem,
Da osedlam srce da me sluša!
Od kada sam se rodila imam osećaj da sam neshvaćena.
Nekada je taj osećaj izražajniji, nekada nestane, ustvari - utihne da bi kliknuo kada se najmanje nadam.
A, moj svet, svet o kojem ne pričam nikom, je Zeleni Lavirint. I nikada, ama baš nikada, ne znam koje boje, i kakva muzika, me sačekuju u sledećem pregratku.
Govorili su mi da sam romantik, sanjalica, maštar. A ja, bila sam samo obična devojka koja je imala svoj svet, svet omeđen snovima koji su se graničili sa Nebom.
I nekako pred maturu, uplašena i bosonoga, srela sam tamne oči.Ustvari, te oči su pronašle mene, mada nisam želela da budem pronađena.
Opirala sam se tom osećaju pronađenosti, kao 'ih, ma nije to Ono'.
A da je baš to 'Ono', saznala sam istog leta.
Dozvolila sam ti da uđeš u Moj Lavirint. I, gle čuda, odlično si se snašao.
Najčešće samo zajedno šetali Lavirntom. Bio si dobar posmatrač, još bolji slušalac. Znao si šta mislim, šta osećam, (pred)osećao si sva moja raspoloženja.
Uvek si me držao za ruku. Valjda si po otkucaju mojih damara znao kada sam srećna jer si i ti tada bio srećan.
Setu si prepoznavao u mojim očima. Znala sam po stisku ruke da si mi tada najbliži.
Ćutao si ali si bio tu uz mene. Tvoje rame naslon za moju glavu.Tvoja tiha ljubav - moja inspiracija. Oslonac.
I dalje šetam Lavirintom.Očekujem da se pojaviš iz nekog tamnog kutka, tražim te Lavirntom.
Svakim prelaskom Svetla u Tamu, Modrog u Zeleno, Sunčanog u Kišni oblak, Jave u San, Sreće u Tugu, Dana u Noć, Leta u Zimu, Smeha u Suze, tražim tvoje rame, tvoju tihu ljubav.
I tako,
Staru godinu smeniće Nova Godina, i zaista - + Nije Mi Ništa
Ko zna zašto je četvrtak odmah iza srede
Ko zna zašto iz vedra neba kiša pljusne
Ko zna zašto na Nebu raspored imaju zvezde
Ko zna zašto je priroda najlepša u Maju
Ko zna zašto pokošena trava najlepše miriše
Ko zna zašto neke ljubavi večno traju
Ko zna zašto su oči ogledalo duše
Ko zna zašto se ruke dodira plaše
Ko zna zašto srce uvek istim ritmom kuca
Ko zna da l' nečeg ima s one strane Sunca
Ko zna zašto Duga ima najlepše boje
Ko zna da li vilenjaci zaista postoje
Ko zna da li su bajke nekad stvarne bile
Ko zna da li su postojali čarobnjaci i dobre vile
Ko zna da li stvarnost ista kao mašta
Ko zna da l' se isto zbiva u srcu i duši
Ko zna gde grešna duša smiraj traži
Ko zna da li se greh ponekad prašta
Pitanja bezbroj i dosta dilema
Muči me sada, odgovor nemam
Do svih odgovora moram sama doć'
Ovo će biti još jedna duga kišna noć.
Nikada ne znam šta sledi u mojim odlukama, planovima, razmišljanjima. U danu.
Volim tako da živim, za OVO i SADA!
Ispljuskala sam lice mlakom vodom i uzela tastaturu u ruke, a krenula da spremam dvorište.
I, spremiću ga do kraja dana, do kraja ovog Miholjskog leta. Biće spremno da dočeka jesenje kiše i prvi sneg.
Ne volim Miholjska leta.Ne volim neprirodne produžetke bilo čega, pa ni leta.Fale mi kiše. Naročito mi nedostaju kiše u oktobru, a evo oktobar izmiče..Izmiču mi dani. Izmiče mi i snaga!Rano ležem, rano ustajem. Loše spavam.Više ne sanjam.Možda i sanjam, ne sećem se ničega (više).
A ova našminkana jesen me izluđuje!
Ne volim šminku, ne volim ništa lažno, a posebno ne volim ništa sa kratkim rokom trajanja.
I, ovo opalo lišće (koje sam obožavala) šušti mi pod nogama, pravi nered po dvorištu, u mislima, u glavi. Nervira me (zar je mene lako iznervirati?!)!
Ovaj pretposlednji oktobarski dan, nije moj dan.+ Definitvno!
Satra sveska, debelih crvenih korica, koju povremeno koristim kao podsetnik svega važnog što treba da uradim i, što je važnije, poslednjih nekoliko godina krajem decembra upisujem šta bih trebala promeniti u narednoj godini, ove godine je ostala neispisanih listova.
Planirala sam da upišem; obavezne šetnje, vraćanje starom načinu ishrane, da se vratim treninzima, da konačno pročitam knjige koje sam stavila na noćni ormarić, da posetim oftalmologa, i još ponešto...
Juče sam uzela svesku i upisala cifre računa koje očekujem za gas, vodu, struju, box paket. I to je sve.
Nije isto ako o planovima samo razmišljam i kada ih upišem.
Ništa nisam isplanirala, čak ni godišnji odmor.
Kada svoje planove stavim na papir, imam obavezu prema napisanom.Svaka stavka urađena i štiklirana donosi mi zadovoljstvo.
Ovako, moje vrludave misli lete tamo-amo ne zadržavajući se na ono što bi mi možda bilo važnije, već, kao leptirići lete u svim pravcima.
Dobru koncentraciju sam imala - uvek, motivaciju kako kad.Sada mi nedostaje jedno i drugo. E, da nedostaje mi i inspiracija.
Moj život su ispunjavale + sitnice, trenuci i svetla grada noću.
Grad je prelepo ukrašen i osvetljen. Klizalište prepuno ljudi, centar ozvučen i svira dobri stari rokenrol.
Sve je tu, meni nedostaje trenutak da sve to 'pohvatam'.
Još jedna praznična noć, sneg lagano veje, mokra tek oprana kosa rasuta mi po ramenima. i + Nije Mi Ništa
Uz mene je teško, jer sam teška.
Tvrdoglava.
Svojeglava.
Hirovita i ishitrena.
Volim slobodu,
A vapim za pripadanjem.
U meni kontrast širi svoje zrake.
Teško je pripadati mi,
Još teže ne pripadati mi.
Često plačem,
Nekad ne znam šta da kažem.
Nekada ne umijem ućutati.
Rijetko pitam,
Još ređe dajem odgovore.
Uz mene je teško, jer sam teška.
Inat je moj vjetar za jedro.
Nekad sam mirno more
Koje se ne završava.
Nekad sam potok željan šaputanja
I ćutanja.
A nekad sam bajka.
Mene je teško voljeti,
Ja sam naopaka kletva.
Ja sam očajna molitva.
Ja sam ona koja počinje
Tamo gdje se tuga završava.
Moje su oči Crno more.
Moje su ruke grančice magnolije.
Moje su usne prezrela trešnja.
U kosi mi je zaspalo
Hiljade crvenih Sunaca
I u trbuhu spava moj san o začeću.
Uz mene je teško, jer sam teška.
Sve malo hoću,
A sve više neću.
Migoljim se kroz sentence bez smisla.
Ulivam se u emocije
I isplivavam iz okeana laži.
Gola,
Jer nosim istinu kao zaštitni znak.
Nije me lako voljeti
Jer ja nisam ja.
Uvijek se probudim nova.
Nekad uplašena,
Nekad senilna,
Hladnog pogleda i grubog govora.
Na mom jastuku zaspi i budi se
Hiljadu novih ja.
Neka će te voljeti ćutljivog.
Neka će te objesiti i javno osuditi
Jer nisi kazao.
Uz mene je teško, jer sam teška.
Ja volim da čitam.
Volim da maštam
I zamišljam jedno zimsko jutro
U drvenoj kolibi kraj jezera
Na vrhu planine.
Uz mene je teško, jer sam teška
Kad zavolim.
Kada se uplašim da te gubim.
Kada osjetim slobodu govora.
Kada znam da znaš i da ne kažem.
Uz mene je teško, jer sam i sebi teška.
Ali zavoli me takvu,
Tešku,
Daleku,
Vezanu a slobodnu,
Nasmijanu i podivljalu.
Zarobi me.
Pripitomi me.
Neće biti lako.
Ali vrijedi.
Sveži me za sebe,
Ja te neću umjeti pustiti
Nikada.
Sa mnom je teško, jer sam teška..
Ali kada zavolim…
Kada zavolim ne postoji nešto teško
Nešto nemoguće i daleko
Što neću stići
Dohvatiti i uhvatiti
Zarad tvog osmijeha.
I najzad, shvatićeš, konačno.
Uz mene će postati lako,
Jer i ja ću postati laka
I jednostavna za shvatiti.
A lako je lako voljeti,
Hajde ti zavoli ono teško.
Ono što mrziš i voliš istovremeno.
