offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
"Ponekad sam pijan, do uha nasmijan
I dusha mi je otvorena knjiga
Moje nebo je posoljeni zrak
A moje more razlivena tinta
Kome biti zahvalan, zhivote moj?
(...)
... zhivot mi je otvorena pricha ..."
*
"Jos ti se radujem, a nemam zasto biti ponosan na nas.
Jos ti se radujem, i svoje tajne tebi govorim na glas,
k'o da s nama sve je isto kao prije, a nije. "
*
"i to samo zbog toga što te na me podsjeća...da se nikad više ovakva ljubav
ne ponavlja...
Nikad više... "
*
"Kojin imenon, kojon besidon bi ovu jubav krstija
i ko bi normalan, a ko bi nasmijan, ovakvu tebe trpija
i to triba znat ti dajes prazno tilo, ali dusu nemos dat
i nije lako bit i svetica i kurva
sve po potribi, kako se namisti u taj cas..."
Judi, Zviri..
*
"Reci mi sad sta cu sa sobom
sve mi ide nizbrdo kad te spomenem
I svaka kap moga sjecanja
Boli me do ludila kad te spomenem
Gradim jos uvijek mostove svoje
koji nece doc do tvojih obala
Poslije stotinu suza i pogresnih rijeci
vec sam pomalo i umoran od poraza
znam"
*
chinim pravu stvar...
*
vreme je...
Citat:Pusti me, Pjer, pusti! Vec stizhe zora da me ugrabi. Bezhim! Zar ne znash, Pjer? Sve odlazi. Pusti da i ja odem u noc. Sâma... Ne, ne idi za mnom. Ostani tu dok odem niz ulicu.
Sigurno da si mi potreban. Zato i odlazim. Chezhnja je nedopustiva stvar. Ne daj se, Pjer! Morash joj odoleti. Ona te shchepa i stezhe do smrti. Zato ukradi tek trenutak blazhenstva, onda bezhi u samoccu obojenu seccanjem. To je sve shto postoji. Izdrzhi do jutra, Pjer!
Zashto te napushtam? Ne znam... Navikla sam da nishta nemam. Toliko, da vishe nemam snage da mi bude bolje. Izdrzhi do jutra, Pjer!
Lidija Nikolicc
*
"Neka čudna bića jašu na vetru. Prolaze kroz zidove i ulaze u tebe. Telo se grči i menja. Reči ne izlaze iz grla. Oči vide naopako. Ne gledaš spolja, već unutra.
Pun si, a prazan. Aveti ližu tvoju kožu. A ti ne osećaš ništa..."...
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
*
Citat:Fantom iz mojih tajnih hodnika
Ne smem da dotaknem u ovom polusnu
Tvoje blazeno lice,
Uzasan strah preplavljuje mi grudi.
Uzburkace ovi topli prsti
Povrsinu imaginacije
Mirnu vodu pre svitanja,
Mirnu kao ogledalo za narcisa.
Osecam da me rat,
Koji vode svest i podsvest baca na kolena,
Pokusavam da podignem glavu.
Ne,teska je,ne uspevam.
Erupcija iz mozdanog vulkana
Prozdire nebitna secanja,
O, tako su mi sada potrebna
Da zgazim fantoma utkanog u hodnike
Ovog beskrajnog lutanja.
O,probudi me,svesnosti!
Nad cim se nocas koren tvoj zgrazava?
Savesti,prokleta saveznice i majko mojih tugovanja
Daj mi da otvorim oci,
Jednom za svagda,
Dozvoli da izbledi njegova moc nad mojim osmesima.
*
Vracam sebe sebi
Dala sam ti oblicje
Od meseceve svetlosti pravila
Oci od rubina podarila
Da bi plamtele vatrom mojih neispunjenih strasti
Nerazumno slatkih
Decijih vragolija
I krila zmaja duboko u tebe usadila
Moja krila od nekada
Da osetis kako se nebo takvom oblicju klanja
Kako ga prihvata
Sve potrebno i iskonsko
Sto su odbacili ljudi
Sto su iz sebe prognali
Iz dubine svog bica tebi sam poklonila
Odrices se toga
Teska je to nagrada
Stojim daleko,na zemlji
I pokusavam da dohvatim sve sto sa tebe
Iscupano neznanjem otpada
Vracam sebe sebi
I molim se
Da sam na putu
Kojim se uspeva.
*
„...On ima u ocima
vrtlog koji brise secanja...
Spas za besmisao
divljeg lutanja u krug
od sebe do zablude
od zablude do sveznanja
os sveznanja do kajanja
od kajanja do sebe...“
*
Citat:New York
izbeci zablude
srusiti zidove
staviti zastave
ukrasti svako svitanje
za tebe
smrviti pitanja
ubiti otpore
probuditi u sebi svetove
za tebe
lagati andjele
odseci korake
biti pocetak vecnosti
za tebe
umreti
i oziveti
nije dovoljno...*
Citat:Godina njegova
Secam se nekih davnih magli,
lepljivih kao prsti zamazani medom,
nanizanih u godini koja ne odlazi….
Vraca mi se svake zime!
Zaljubljena u moj bol!
Ta godina naseg oslobadjanja
od vatre u krvi…
Smiraj dva mlada jelena.
Zivot ide kroz sve boje postanka.
Ide kroz sume,
pustinje snova ,
oaze osmeha.
Prolazi ziva rana
tudjeg prezira i ponosa.
Pada na zemlju,
grci se crv upamcenih bolova….
A obelisk proslosti stoji.
Vraca mi mirise …
Nadanja.
Vraca mi suze kroz koje sam te gledala,
koje su se
u tvoju kozu upile….
Zalog za sva vremena.
Svih neprozivljenih ,
svih bacenih ,
svih zaludnih zivota.
Mozda osecas da cu i umreti
Urlajuci kroz vremenski prozor
sa kog odavno svet posmatram!
J.F. -Na Sve Svete....
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
"pocetak je kraj je pocetak je kraj je..... "
http://www.mycity.rs/Blog/when-it-is-time-to-say-farewell.html
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Kockice jednog davnog sna...
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
"Jedino nekad zadrhtim kad pomislim na zagrljaj, na onaj charobni zagrljaj, posle svega, kad se dusha razlije i svet izgubi ivice, i kad si i svoj i nichiji, i kad nemash chvrst ego, nego se oseccash blazheno uzet i sveutopljen, sve prozhet. Da, jedino mi zagrljaj nedostaje."
M. Panticc, "Ovoga puta o bolu"
*
purple rain in my mind & soul...
i ne pitaj shta je bilo...
*
Ponekad još...
Suza razmaže tintu...
I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto...
Ponekad još stignemo do nas...
(balashevicc)
: *
|
