+ o tebi neću govoriti ljudima....O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio, ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag. Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas ili radi drugih kadgod bolelo. Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazvežđe žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno. Neću im reći da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza. Neću im reći ni jedan slog jedini, šta je moglo, ni da li je moglo nešto, da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo. Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća; ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reči da li se radona ili boleća pesma događa u meni. Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i yora i noć i dan; tako gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.
...Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.
Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.....
M.A.
...Već sad, znam...osećam....da ćeš ti biti taj...
Polako se približava taj dan..osećam...
Već sad, stalno si mi u mislima..
Iako te još nisam upoznala...
n.
Spalio je juli seno
a Tisa nezapamćeno opala
i otkrila sprud kraj šlepa
k'o stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio ladjar
polu Rumun, polu Madjar, besni ker
prema meni nikad zao
nekako je znao, da mu volim kćer
Bodom sitnim kao prezla
moje ime je izvezla, stidljivo
plavim koncem na gaćice
i pod karner spavaćice, jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
koju možes sa dva prsta poviti
molila se Bogu suše
da što duze ne da im otploviti
Tu noc je Tisa nadošla
a na njoj nošnja raskošna
samo sandalice, prstenčić
i u kosi venčić od ivanjskog cveća
pa ipak, nije nesreća sto me se ona ne seća
ma kakvi, nesreća je sto se ja nje sećam
Nastavila voda rasti
nije htela naglas kazti, a znala je
drugog jutra sve po starom
al' nikad da sladje garov zalaje
Zaklela me da je čekam
da ce me se cela veka sećati
na promaji žar malakše
ima l' ista lakse neg' obecati...
Đ.B.
Za one koje su bile ljudmile, nečije ljudmile ... one koji ih se sećaju
