|
Kao pali andjeo, ciji je greh bio suvisna lepota, ona se spustila na drum i koraca prema meni. Osecam kako izdaleka, sve jace, miris ljubavi ulazi u mene. U toj noci se zvezde skupe da bi je sve videle. Dok lebdi po asfaltu i vetar joj siri zlatnu kosu kako kakvu zastavu, da svima pokaze kako je blizu tom nebeskom bicu, ona koraca ka meni. Listovi na drvecu se trude da otpadnu samo da bi je dotakli. Trava ubrzano raste ne bi li uspela da je bar omirise ako ne da i dobije cast dodira. Ulica se siri, kuce se skupljaju, ona koraca prema meni. U usnama smesak, u ocima nebo cisto, u koracima zelja jaka, u rukama sreca srebrna, pokloni koje nesebicno nosi sa sobom. A ja, kip od najtvrdjeg kamena, uspevam se jedino nasmesiti. Osecaj da ce jednom, pri takvom susretu, samo proci pored mene i ne osvrnuti se, ne moze da izadje iz glave. Otkud ja, smrtnik nad smrtnicima, siromah nad siromasima, nesrecnik nad nesrecnicima, da od svemira i Boga dobijem naklonost da osetim nju? Kao mala tacka na ovome svetu, stojim i cekam da mi dodje. Da me uspravi, podigne glavu i udahne mi svezinu zivota....
|
