|
Ostani...
Sedeo je na klupi u parku, kao mnogo puta ranije. Sedeo je sam ćutke posmatrajući jedno drvo, jednu granu, njen poslednji list, skoro potpuno suv i žut. Klatio se na talasima vetra samo se tankom, ranjavom drškom držeći za granu. U jednom naletu vetra, drška je pukla, a list je krenuo u novu pustolovinu. Vinuo se visoko, veličanstveno, igrajući se na vetru, tako graciozno, kao balerina koja pleše svoj poslednji ples. Vetar je stao, a list je počeo, jednako graciozno, da se spušta ka zemlji, lagano krstareći vazduhom sleteo je u jednu plitku, bistru baru ovalnog oblika na sredini putića što je vodio kroz park nedaleko od klupe gde je on sedeo.
===Nastaviće se===
|
