offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Ako Mlečni put nje u meni, kako to da sam ga video ili da znam za njega?
Vaseljena nije prostor izmedju Zemlje i Sunca onome koji gleda sa prozora Mlečnog puta.
Beše to još juče kad smatrah sebe delićem koji bez ritma treperi u sferi života.
Sada znam da sam ja sfera, a da se život sav u ritmičnim delićima u meni pomera.
Sada želim da ispunim sebe. Ali, kako ću to učiniti ukoliko ne postanem planeta sa razumnim bićima koja na njoj obitavaju?
Zar ovo nije cilj svakog čoveka?
Biser je hram koji bol sagradi oko zrna peska.
Kakva to čežnja sagradi tela naša i oko kakvih to zrna?
Kad je Bog bacio mene, oblutak jedan u čudesno jezero ovo, uznemirih njegovu površinu beskrajnim krugovima.
Ali, kad dosegoh dubine, postadoh vrlo miran.
Moje drugo rodjenje beše onda kada duša moja i telo moje zavoleše jedno drugo i venčaše se.
Sećanje je oblik sastajanja.
Zaborav je oblik slobode.
Do zore se ne može drugačije stići do kroz noć.
Kako mogu izgubiti veru u pravednost života kada snovi onih što spavaju na perju nisu ništa lepši od snova onih što spavaju na zemlji?
Čudno, želja za odredjenim zadovoljstvima deo je mog bola.
Ne znam apsolutnu istinu. Ali, ponizan sam pred neznanjem svojim, i u tome leži slava moja i nagrada.
Postoji prostor izmedju čovekove mašte i onoga što ostvaruje, a koji se može prevaliti jedino čežnjom njegovom.
Značaj čoveka nije u onome što postigne, već u onome što čezne da postigne.
Neki od nas su poput mastila, a neki poput papira.
Da nije crnila nekih od nas, mnogi bi bili nemi.
A da nije beline nekih od nas, mnogi bi bili slepi.
Daj mi uvo i daću ti glas.
Naš um je sundjer, a naše srce potok.
Zar nije čudno što većina nas radije bira upijanje od jurenja.
Kada čezneš za blagoslovima koje ne možeš imenovati, i kad tuguješ ne znajući razlog tome, tada zaista rasteš sa svim stvarima što rastu, i uzdižeš se do uzvišenijeg sebe.
Stvarnost druge osobe nije u onome što ti otkrije, već u onome što ti ne može otkriti.
Stoga, ukoliko želiš da je shvatiš, ne slušaj ono što ti kaže, već ono što ne kaže.
Moja usamljenost rodjena je onda kada su ljudi pohvalili moje glasne mane, a pokudili moje tihe vrline.
Kada Život ne pronadje pevača koji bi pevao iz srca njegovog, tada stvori filosofa da izgovara um njegov.
Stvarno u nama je tiho.
Ono postignuto je glasno.
Glas života u meni ne može da dosegne uvo života u tebi, ali pričajmo da se ne bi osećali usamljenima.
Da zima kaže: -Proleće je u srcu mome-, ko bi joj poverovao?
Da bi se otkrila istina, potrebna su dvojica - jedan da je izgovori, i drugi da je shvati.
Igrajmo se sada žmurke. Ako se sakriješ u srcu mome, neće biti teško pronaći te. Ali, sakriješ li se u sopstvenoj ljušturi, uzaludno bi bilo da te bilo ko traži.
Nadahnuće će uvek pevati, ono nikad neće objašnjavati.
Sve naše reči nisu ništa drugo do mrvice koje padaju sa gozbe uma.
Ni jedna čežnja ne ostaje neispunjena.
Tvoje drugo ja je uvek zbog tebe tužno. Ali tvoje drugo ja na tuzi odrasta, tako da je sve u redu.
Kada dosegneš suštinu života, pronaći ćeš lepotu u svim stvarima, čak i u očima koje su za lepotu slepe.
Živimo samo da bi smo otkrili lepotu.
Sve drugo je oblik čekanja.
Posadi seme i zemlja će ti podariti cvet.
Pusti da tvoj san ka nebu uzleti i nebo će ti doneti voljenu.
Ljubav je reč svetlosti ispisana rukom svetlosti na stranici svetlosti.
Ukoliko ne razumeš prijatelja svog u svim situacijama, nikad ga nećeš razumeti.
Tvoj um i srce moje neće se usaglasiti dok god um tvoj ne prestane obitavati u brojkama, a srce moje u magli.
Samo neizmerna tuga i neizmerna radost mogu otkriti istinu tvoju.
Ukoliko želiš da ti ona otkrivena bude, moraš ili nag igrati na suncu ili poneti svoj krst.
Kad okreneš ledja suncu ne vidiš ništa osim senke svoje.
Možeš suditi drugima samo prema saznaju o samome sebi.
reci mi sada, ko je medju nama kriv a ko ne?
Svi smo mi zatočenici, samo su neki od nas u ćelijama sa prozorima, a neki bez njih.
Radije bih bio najmanji medju ljudima sa snovima i željama za ispunjenje njihovo, no najveći bez snova i bez želja.
Usamljenost je tiha oluja koja slama sve mrtve grane naše.
Ipak , ona šalje naše životno korenje dublje u pulsirajuće srce zemlje života.
Očigledno je ono što je nevidljivo dokle god ga neko ne izrekne jednostavno.
Moze biti da more definiše školjku kao biser, a moze biti da i da vreme definiše ugalj kao dijamant.
Svi mi tragamo za vrhom svete planine. Ali, neće li naš put biti kraći ako prošlost svoju kao mapu shvatimo, a ne kao vodilju?
Da sam napunio sebe svim što ti znaš, kakvu bi sobu onda trebalo da posedujem za sve ono što ne znaš?
Ukoliko vidiš samo ono što svetlost otkriva i čuješ samo ono što zvuk najavljuje, onda ti istinu niti vidiš niti čuješ.
Kažu mi: - Kad bi spoznao samoga sebe, spoznao bi sve ljude.-
A ja kažem: -Tek kada budem tragao za svim ljudima spoznaću sebe.-
Zeleno polje leži izmedju učenjaka i pesnika. Ako ga učenjak predje, postaje mudrac. Ako ga pesnik predje, postaje prorok.
Lepota sija jače u srcu onog što čezne za njom no u očima onog koji je vidi.
Samo oni sa tajnama u srcima mogu blagosiljati tajne u srcima našim.
Planina obavijena maglom nije brdo.
Hrastovo drvo na kiši nije žalosna vrba.
Kad stajah pred tobom poput ogledala kakvog, ti se zagleda u mene i vide odraz svoj.
Tad reče: -Volim te.-
Ali, uistinu, veleo si sebe u meni.
Veliki čovek ima dva srca - jedno krvari, a drugo podnosi.
Možeš zaboraviti onoga s kim si se smejao, ali nikada onoga sa kime si suze prolivao.
Mora biti da postoji nešto strašno sveto u soli. Ona se nalazi u suzama našim i u moru.
Da sam ja ti, ne bih nalazio manu moru što beži u oseku.
Dobar je to brod, i naš Kapetan je sposoban, jedino što ti ne podnosiš buru.
Umetnost je korak od prirode ka Beskraju.
Halil Džubran - Pesak i pena
|
