Koliko toga stane u dan.A tek u godinu.Mnogo.Malo. Nešto između. Verujem da je ova godina bila dobra za mene. I za moju porodicu. Bio je jun i bilo je toplo. Mamin glas sa druge strane žice, govori neke za mene tada nerazumljive reči. I ta mala reč, od samo tri slova,kao neka mala životinja, usadi ti se u grudi i ne možeš dalje. Guši te, ne možeš dovoljno duboko da udahneš. Opseda te dok čekaš autobus, dok učiš, dok spavaš. Vest da jedna druga ona, koja mi je kao mama, možda neće biti dobro.Sećam se da nisam mogla da spavam noćima, ništa, baš ništa nije pomagalo. Tek pred jutro ako bih uhvatila sat ili dva.A onda buđenje, onaj užasan osećaj buđenja kad moliš Boga i sve Sile da se probudiš u neku drugu stvarnost, drugu dimenziju.
Sećam se da je tog dana strašno duvao vetar kad smo išli u posetu, da je Beograd smrdeo na pokvarenost ljudi, na gužvu, nerazumevanje i neki jezivi užas.Neka velika zgrada za koju mi se tada činilo da guta tuđe živote i snove,a danas znam da ih produžava i da poklanja, veliki park i mi sa njom u njemu. Bleda, uplašena, plače i smeje se. I M. koji nam usput traži sendvič, kaže gladan je.A mi nismo jeli danima i nećemo moći još dugo posle toga. Muka mi je bila od pomisli na hranu.
I onda veliki dan, napolju je bilo 40 stepeni,secam se da je telefon non-stop zvonio i ja sam se strpljivo javljala, razgovarala, govorila ono što ljudi žele da čuju, bila ljubazna i optimistična,a u stavri bila sam sa njom u mislima, u svakom trenutku tog prepodneva.I baš kao u nekom bednom holivudskom filmu ja sam vrtela naše uspomene. Crveni poni, mačka Mikicu i ljuljašku ispod oraha u staroj kući. Možda je to trenutak kad vam prestane detinjstvo, trenutak koji vas promeni zauvek -kad shvatite da neke stvari postoje samo u vašoj glavi i u glavi još jedne osobe i da ako ta osoba ode, postojaće još samo u vašoj glavi i niko nikad neće moći da se seća sa vama tih stvari na isti način, ma koliko verno da mu opišete tu uspomenu.
Loši dani su to bili. Čekanje rezultata, najdužih 7dana u mom životu, ma u svim našim životima. Obično ljudima svašta tad prolazi kroz glavu,a ja nisam bila uopšte u stanju da mislim duže od 30 sekundi. Krenem i nema šanse. Mozak hoće,ali moja volja neće. I ništa ne vredi.I onda olakšanje, vest je bila pozitivna. Jedina pozitivna vest iz te sobe.Ne sećam se ni tačno šta sam uradilaa kad je mama zvala iz bolnice. Mislim da sam samo sela i po prvi put nakon mesec dana duboko udahnula. I da mi je tad bilo jasno da cu neke stvari da promenim.Zato što je život poklon. I zato što je to možda jedini pravi poklon koji možemo da dobijemo.
I zato, kako kaže chika Balašević, živi život dok je nama nas. Jer je svako sutra neizvesno. I zato,ljudi, živite i kad vam se ne živi. Možda popravnog nema. Živite čak i u snovima. Živite jer nema ničeg većeg od toga. Nemojte da vas lažu.
Malena moja,ja opet to izgovorih malena,pa tako će biti sve dok budem mogla da kuckam.
Da počnem od pozadi,neću dugo.Život jeste jedan al navek nekako dogodi se nešto drugo,kao važnije,potrebnije,a to biva sve dok neshvatimo i neočepimo nešto drugo bolnije.Razgolitila si svoju dušu,često si to radila zarad mislim ljubavi,a sada je došlo na red nešto drugo.
I dobro je sve što se dobro završi.Živi život kako najbolje umeš i čuvaj majku,u mislima sam navek sa tobom iako nekuckam.
* 
