offline
- _Sale
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 30 Jul 2010
- Poruke: 13406
- Gde živiš: Z-moon
|
Volite knjige?
Koje delove omiljenih knjiga čitate po više puta?
Koji pasusi vas teraju da dublje razmišljate?
Podelite to sa ostalima, a ja ću prvi:
"ŠALA O FJODORU ALEKSEJEVIČU RAZINU
U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar. Zvao se Fjodor Aleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levoj polovini čeljusti.
Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi,a njegove sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji. Odavno na univerzitetu, krepak iako jednom nogom u starosti, voleo je da kaže: sad vam svaki balavac ima pedeset godina! Krajnje nesnalažljiv u svakodnevnim poslovima, živeo je otac našega Atanasija Svilara osim sveta i toliko zaokupljen matematičkim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poređenja, kao naprimer: "Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematičke greške."Elem, toga Fjodora Aleksejeviča Razina jednoga jutra poseti u kabinetu potpuno nepoznat čovek. Nosio je u rukama karte od onih načinjenih prema ikonama. On odmah razmetnu karte po Razinovom stolu, pri čemu sveti Nikola izađe prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju gromovnika i zastade kod Goluba. Taj posetilac, sasvim mlad čovek, reče nekako uzgred i gledajući ukarte, da profesorov veliki međunarodni naučni ugled nameće obaveze svima,pa i samom Fjodoru Aleksejeviču. Odmah zatim neuvijeno predloži Razinu dauđe u komunističku partiju.
Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sa stola, sem svetoga Nikole, i zaključio primakavši se Fjodoru Aleksejeviču:— Svaku priču treba ostaviti da malo odleži. Ako preko noći naraste kao testo za hleb, dobra je. Ova tvoja je odležala i sada treba peći. To bi imalo i međunarodnog odjeka... Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je već u godinama, da mu vreme odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud. Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune nasred sobe, predomislio se, progutao, ali nije izdržao, nego je nogom razmazao po podu onaj neizbačeni ispljuvak.— Uzećemo ti to u obzir — dodao je — ne ubijamo mi ničije vreme. Imamo mi šta da ubijamo. Uzeo je svetoga Nikolu i otišao. Fjodora Aleksejeviča su učlanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak. Po njega je došao vratar sa fakulteta, čovečuljak kojem je uvek plakalo levo oko, profesorov vršnjak i može se reći, prijatelj. Uđoše u dugi hodnik pun stolica idima gustog da se može češljati. Sedoše i sastanak poče. Profesor čija je metodičnost i brzina bila poslovična, odmah uze da beleži svaku reč. Nameštao je nogu u cipeli vrteći njenim vrhom i zapisivao. Tako je činio i dva naredna sastanka, a na onom sledećem javi se da govori. U međuvremenu, shvativši šta se od organizacije kojoj odnedavno pripada očekuje u tom trenutku, on jekod kuće razradio sistem neophodnih mera koje se moraju primeniti ako sehoće postići željeni cilj. On je kao matematičar znao da se svaki dan lepote uživotu plaća jednim danom ružnoće i sve je svoje zaključke preneo u matematičke formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale rešenje. Dolazeći, usput je kupio pirog, pošto je na poslu ogladneo, strpao ga u džep i ušao u poznati hodnik. On je, naravno, osećao da je inventar budućnosti u stvari prebačen iz podruma prošlosti: otuda su dopremljeni teški tovari već odavno zaboravljene, istrošene i trule starudije u novo, još neposednuto stanište. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki, podvukavši da ono što traže drug A iz komiteta i drugarica B iz pratećih službi,ne može da u rezultatu da (kako oni očekuju) C, nego Y, pa prema tome da bise dobilo željeno C, neophodno je i logično menjati baš ono što oni... Uostalom, ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače odposla nema ništa...Na tom mestu usred rečenice njega prekide jedan bojažljivi glas:— Izvinite, druže profesore, da li biste mi dali komadić piroga? — Iz profesorovog džepa je neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je nekoiskao. Razin se malo zbuni, izvadi pirog, pruži ga vrataru (jer to je on tražio), ali utisak je bio narušen.
Dok je profesor zbunjeno krpio završetak svojeg izlaganja, jedna ruka ga naglo povuče za kraj kaputa i prisili da sedne. Bio je to opet vratar.— Imate li para? — prošaputao je čim se profesor našao na sedištu kraj njega.— Molim?— Imate li, Fjodore Aleksejeviču, para kod sebe?— Nešto malo... ali zašto?— Ništa ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate trideset rubalja. I slušajte me pažljivo. Za vaše dobro govorim. Odavde nemojte uopšte ići kući. Nikako kući. Više nikad. Ni za živu glavu. Idite pravo na rišku železničku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naiđe. Bilo koji. I nemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. Što dalje, to bolje.Onda siđite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak će vam biti krov, a vetar jutro. Idite sad...I Fjodor Aleksejevič, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnu svoj šinjel od vate i posluša prijatelja. Trećeg dana puta, već sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na staklu voza, on zavuče ruku u džep i napipa pirog. Onaj istikoji mu je zaiskao vratar i neprimetno mu ga opet strpao u džep. Sada mu je došao kao ćelavom kapa, ali čim zagrize, voz pisnu, zvižduk mu probode zalogaj u ustima i svi siđoše. Bila je to poslednja stanica. Fjodor Aleksejevič pomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, iziđe i uroni u beskrajnu tišinu koja je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koračao je kroz sneg dubok koliko i tišina i gledao kako kuće vise o nepomičnim dimovima pričvršćenim za nevidljivo nebo kao zvona za zvonaru.
Sputan na mrazu promuklo je skičao neki pas. Stajao je na grani drveta kao ptica, jer mu je lanac bio suviše kratak da u snegu načini log.Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao šta da radi. Sve je bilo zavejano, a u Rusiji u to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoli ovde, gde od čoveka ostaju samo mrazobolne uši. Opazio je uz jedna vrata prislonjenu lopatu i, ne misleći ništa, prosto da se ugreje, dograbio je i počeoda čisti sneg.Pošto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile,a kako je opet, Fjodor Aleksejevič bio još u snazi i sistematičan kao uvek,posao je napredovao da bolje biti ne može. Ne samo da je razgrnuo metar i povisoke smetove otvarajući put kući od koje beše počeo, nego je pod pravim uglom sada počeo račšišćavati glavnu saobraćajnicu. Usput je zaključio da su večnost i beskraj nesimetrični i zabavljao se pokušavajući da proveri ovu misao matematičkim putem. Utom razgrte nanos sa nekog dućana i u izlogu opazi jedva čitljiv oglas. Hukao je u staklo i čitao:
FOTOGRAFISANJE DUŠE U TRI DIMENZIJE RENDGENOSKOPIJA SNA
Unapred se zakazuje na sedam dana. Vrši se generalna proba. Takođe se traže najuspešniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honorišu uspešno snimljena sećanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mrežama. Magnetoskopski snimci dečijih misli biće otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima. Razin se zbuni, oseti se kao da mu je nešto spralo s lica obrve, brkove i uši, htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao: Radnja u najmanju ruku zatvorena. Razin se nasmeja s olakšanjem, ali od toga mu mraz uđe duboko u usta i on brzo nastavi posao.
Popodne već je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkriše. Meštani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg čistača snega od kada sneg pada u ovim krajevima i uputiše ga pravo u mesni odred za održavanje čistoće na ulicama. Iz pustinje se pojavio nepoznati čovek — rekoše— ali taj ume s lopatom. Dali su mu čaja, šećera i kašičicu, doduše bušnu i suvrnutom drškom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi nešto iz te drščice, suzu, malo čaja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj peći, srknuo čaj i zabezeknuo se. Bio je to čuveni beli čaj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim čajem postajali su tako besni da su razdirali sve što dohvate. Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovima takav čaj, a već se ponovo našao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskih čistača. Oslušnuo je šta mu poručuje tišina koja se upravo završila i prionuo nasneg još žešće, shvatajući da će uveče dobiti i prenoćište sa ostalima.
I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega ičistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umesto uzglavlja i besomučno je čistio sneg. Sledeće zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj "Pravdi" beleška o njegovim uspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavoj zemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da utrku stignu četrnaestog konjanika. Kada ga uhvatiše u senku baldahina stadoše.— Ko si ti? — upitali su ga Hristovi učenici okupljeni oko raspeća, onako izsedla. — Ja sam četrnaesti učenik — uzvratio je nepoznati ispod baldahina i Razin se probudio. Lice mu je bilo puno nekakvog peska, protrljao ga je i zaključio da su to osušene suze iz snova. Plakao je u snu za svojim sinom kojeg nikada nije video, iako ga je imao. Očigledno, još uvek snovi i suze dolazili su iz njegovog bivšeg života, kasnili su. A potom je ustao i hteo da selati lopate.Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadržali su ga u baraci. Došao je da ga vidi jedan mlad čovek. Krajevi obrva i brkova pažljivo su mu bili zavučeni pod šal kojim je uvijao glavu. Njegov pogled pade po licu Fjodora Aleksejeviča kao prašina, mladić skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio nož oštren za levaka i komad slanine, odsekao levom rukom parče, pružio ga Fjodoru Aleksejeviču i odmah prešao na stvar. Ugled najboljeg radnika koji uživa Aleksej Fjodorovič (tako se Razin prijavio usvom novom mestu i tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog Alekseja Fjodoroviča. Treba zato da uđe u komunističku partiju. I to neodložno. To bi imalo veoma dobar odjek i izvan mesta, šire gledano...Razin se sledio kada je čuo ovaj predlog i mozak mu je počeo raditi brzo, ali on ču kako se u prozor zakašlja vetar, pa odustavši od razmišljanja reče:— Ali, dragi druže, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?— Ništa zato, Alekseju Fjodoroviču, ništa. Imamo mi još takvih kao što si ti. Natalija Filipovna Skargina njima lepo slovca pokazuje, tečaj za nepismene vodi i vas ćemo tamo sa ostalim bezgramotnima, pa kad izučite, počećete i na sastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana nećemo te uznemiravati. I tako Fjodor Aleksejevič ode Nataliji Filipovnoj. Našao se u lepoj drvenoj zgradi, u hodniku zatekao gomilu lopata i 24 para čizama. Izuo se i sam i ušao u neverovatno nisku odaju punu skamija. U njima su sedela 24 polaznika kursa Natalije Filipovne, pušili su se onako mokri, grizli krajeve olovaka i pisali po diktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela... Peć je pocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za čaj, Natalija Filipovna je sedela iza stola i obratila se radosno novodošavšem, koji je grbinom odirao tavanicu:
— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila je Fjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je NatalijaFilipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadićkrede i počela čas matematike.— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vovjek i vjekov dva i samo dva. U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeleži ono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu dačisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom o tavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svih prisutnih:
— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona znada jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ću vam odmah dokazati. I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.
— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samo trenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata čine celinu! i od nje nije mogao da računa. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo. Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gde će naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih seveć krunio beli prah.
I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:
— Plankova konstanta! Plankova konstanta!"
Milorad Pavić, "Predeo slikan čajem"
|
