|
Govor 12-godišnje Kanađanke Severn Suzuki na Konferenciji Ujedinjenih Nacija o zivotnoj sredini 1992. godine u Rio de Janeiru
"Ovde nisam došla sa skrivenim namerama, vec samo da se borim za svoju budućnost. Izgubiti budućnost nije isto kao i izgubiti izbore ili nekoliko deonice na berzi. Ovde govorim u ime svih budućih naraštaja, u ime dece sirom planete koja umiru od gladi i čiji plač niko ne čuje, u ime bezbroj životinja koje umiru jer nemaju gde da se sklone. Bojim se da izadjem na sunce zbor rupa u ozonu, bojim se disati jer ne znam koji se sve gasovi nalaze u vazduhu. Jeste li se vi morali brinuti za te stvari dok ste bili u mojim godinama.
Ja sam još dete i nemam sva rešenja, ali želim da shvatite da ih nemate ni vi – ne znate kako popraviti rupe u ozonskom omotaču, ne znate kako vratiti istrijebljene životinje i ne možete vratiti šume koje su nekad rasle onde gde je sad pustinja. Ako ne znate to popraviti, molim vas, prestanite i uništavati. Ja sam samo diete, ali znam da smo svi mi velika porodica koja broji pet milijardi članova, odnosno 30 miliona vrsta, i granice i vlade to nikad neće promeniti.
U Rio de Janeiru smo proveli neko vreme s decom koja žive na ulici. Jedno dete nam je reklo ovo: "Želeo bih biti bogat. Kad bih bio, svoj deci na ulici bih dao hranu, odeću, lekove, dom, ljubav i pažnju". Ako je dete na ulici koje nema ništa spremno deliti, zašto smo onda mi koji imamo sve tako pohlepni?
Ja sam samo dete, ali znam da kad bi se sav novac koji se troši na rat trošio na pronalaženje odgovora za očuvanje prirode i nestanak siromaštva, ovaj svet bi bio tako divno mesto. Nemojte zaboraviti zašto održavate ove konferencije, za koga to radite. Mi smo vaša deca, vi odlučujete u kakvom čemu svetu rasti."
Iako su na trenutak se zamislili....Naravno nista se posebno nije promenilo..Ali fascinantno mi je to da je na tu konferenciju dosla,tako sto je sa drugarima skupila novac za put 
Svaka joj cast..Koliko vidim istrajala je,i dalje je aktivista za zastitu zivotne sredine... 
|
