offline
- mpman
- Mod u pemziji
- Pridružio: 12 Okt 2010
- Poruke: 10910
|
Ovako, odmah da napomenem da mi je prvi put da pišem nešto ovako, zato, molim za strpljenje 
Ako kažem nešto, plašim se da neću moći da povučem reč. Živim u strepnji, dan za danom prolazi, a ja idalje znam da teret koji nosim neće postati lakši. Čekam, čekam trenutak kada ću uspeti da oborim sve sumnje,sumnje koje predstavljaju prepreku,a daljina koja me deli od konačnog cilja, sada izgleda prevelika. Dovoljan je i trenutak olakšanja da bih nastaviodalje, ali se plašim da će time teret postati teži a čežnja jača.
Ne znam kada će doći trenutak, kada ću se konačno osećati slobodnim da mislim, da volim, a ne da koračam zaslapljen svetlošću u večnom mraku.
Jednom, barem jednom želim da ostvarim obećanje koje sam ti jednom dao, ali ostvarenje istog, već sada, na početku deluje daleko.
Ali, dao sam obećanje, trudiću se da ga i ispunim. Ako ne uspem, izneveriću sebe, a možda i najgore, tebe, a to sebi nikada ne bih oprostio. Neću ni misliti o tome, moram uspeti, moram biti kreativan i naći put koji je još na početku bio ucrtan. Sada, nalzim se u lavirintu iz koga ne vidim izlaz. Osvrćem se,ali oko mene, nalaze se samo beskrajni zidovi, prepreke do cilja. Rekao sam jednom, ali znam da će onda čežnja samo jačati, čežnja ka savršenstvu, ka tebi.
Eto, šta mislite?
|
