Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

To smo mi nekada zvali "baskiranje". Ne znam kako se to danas zove.
Publika ceka nastavak, samo da znas!

btw, je l' ovo tvoj blog:
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/kako-mi.....am-na.html

• 6Ovo se svidja korisnicima: posebna, mcrule, Tamtitam, Ella, dgcr, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

KAKO SAM POČEO DA SVIRAM NA ULICI


Znači, leto 1989.
Pošto mi se nikako nije vraćalo u fabriku na peglanje čarapa ,
a, više nije išlo da mi roditelji daju džeparac ...
reših ja da ponovo pokušam.
Jedan drug, komšija, je polazio za Budvu. Tamo su mu već bili drugari (rokersko društvo)
Krenem ja sa njim vozom za Bar (i posle za Budvu)
Izadjem ja uveče sa njima da "razbijem led".
Zamišljao sam da , kao , stranci imaju lovu i treba da se usresredim na njih ...
Tako odredim da treba da sviram tamo gde je ona grupa hotela ... na kraju šetaišta

Moram da kažem da me je mnogo bilo sramota ...
pomog'o mi je jedan od tih drugara (da , i oni su pošli sa mnom tamo... da mi "drže strah")
i to mu neću nikada zaboraviti !
Stavio je onu kutiju od cipela (za ubacivanje para) ispred mene.
Ja sam mu davao instrukcije gde tačno da je postavi, da ne bude ni preblizu , ni predaleko.
E, to me je najviše bilo stid ... to što "tražim" pare , a, ne što sviram!

Počeo sam ja da sviram ...
Svirao sam 10-15 min (nešto sam i zaradio)
ali, videh da to nije bilo pravo mesto...

Tako se svi mi pokupimo i vratimo u grad.
Ispred starog grada , dole ispod hotela "Avala" , svirali su neki momci (dve gitare).
Ja stanem malo podalje od njih i krenem i ja da "guslam".
E, sad, svi oni ljudi što su ih bili slušali (20-tak njih) polako su prešli kod mene ...
(a , i oni što su svirali ... prekinu i dodju i oni ...)
Valjda im je bilo zanimljivo da vide električnu gitaru i pojačalo - na ulici (gde nema struje ...)[1989-ta !]

Ja sam tada mislio da oni kapiraju moj stil sviranja :
dve ruke na vratu gitare (tada je bila jedna gitara , ne kao sada dupla)
Stanley Jordan fazon ...
Kasnije sam shvatio da ljudi samo gledaju ... onako bezveze ...
A, samo retki stvarno kapiraju stil sviranja
(i mnogi dodju da mi kazu da takvu tehniku sviranja prvi put vide)

ostao sam u Budvi samo nekoliko dana , jer ...
moj cilj je bio - Dubrovnik !

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tamtitam ::
To smo mi nekada zvali "baskiranje". Ne znam kako se to danas zove.
Publika ceka nastavak, samo da znas!

btw, je l' ovo tvoj blog:
ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/kako-mi.....am-na.html

jeste moj blog, al' si mi pokvario posao, jer sam hteo da najpre iskopiram tekstove koji su već tamo , pa da onda tek objavim njegovu adresu...

"baskiranje", na šta si mislio ? Ne znam za taj izraz.

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa eto, to mi je ovde posao da drugima kvarim posao
S obzirom na to da se tekst pojavljuje na mnogo mesta na netu, mora se proveriti autenticnost da ne bi neko neovlasceno krao drugima tekstove i potpisivao se. To je ok, zar ne?

Baskiranjem smo zvali to ulicno sviranje (NS i okolina). Al to je bilo tamo 90 tih, zato pitam je l' se to tako i dalje zove.

Ako hoces mozemo pobrisati ove medju offove, al onda zakljucavaj blog kad ne pises u njemu pa ga ponovo otkljucaj kad bude bio spreman za komentare.

Inace, odlicna prica...

• 2Ovo se svidja korisnicima: Tamtitam, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tamtitam ::Pa eto, to mi je ovde posao da drugima kvarim posao
S obzirom na to da se tekst pojavljuje na mnogo mesta na netu, mora se proveriti autenticnost da ne bi neko neovlasceno krao drugima tekstove i potpisivao se. To je ok, zar ne?

Baskiranjem smo zvali to ulicno sviranje (NS i okolina). Al to je bilo tamo 90 tih, zato pitam je l' se to tako i dalje zove.

Ako hoces mozemo pobrisati ove medju offove, al onda zakljucavaj blog kad ne pises u njemu pa ga ponovo otkljucaj kad bude bio spreman za komentare.

Inace, odlicna prica...

baš od danas nastavljam... tako da nema ništa od zaključavanja

• 7Ovo se svidja korisnicima: posebna, Tamtitam, Ella, Springfield, mcrule, dgcr, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

VARLJIVO LETO 89-e


Pošto sam uz pomoć drugara (koji su mi držali strah) "razbio led", posle jedno 7 dana krenem ja za Dubrovnik.
Bilo je mnogo turista tamo, jer je bio početak avgusta.
Svirao sam, ljudi su se okupljali da slušaju, aplaudirali su, a ja sam imao tremu pa sam sve vreme gledao samo u gitaru.
Svirao sam razne stvari (i razne gluposti).
Udarna stvar mi je bila „Jovano, Jovanke“.
To se ljudima najviše dopadalo. Verovatno jer je malo življe.
Sećam se da sam jednom "ispucao" ceo repertoar (u to vreme jedva preko jednog sata), a ljudi i dalje stoje i čekaju...
Šta ću... odsviram ja nešto bezveze. Sramota me i da kažem šta je bilo.
Kad... aplauz! Ja pomislim: "Pa, ovi nisu normalni!"
Stvarno je bilo nešto mnogo glupo (plus poluimprovizovano)!

Svirao je u to vreme u Dubrovniku i jedan kolega, Banjalučanin, koji je izvodio popularna dela za klasičnu gitaru.
On odsvira lepo jedan "set" od 30-tak minuta, napravi pauzu, pa ponovo...
I tako 7-8 puta za veče. A, ja, neiskusan, odsviram to što imam (sat, sat i četvrt) i - dosta za to veče !

Bio je i neki tip, iz Bihaća čini mi se, koji je stajao na početku Straduna (glavna ulica u Dubrovniku), na mestu gde na jednom zidu "štrči" jedan kamen (taman da na njega možeš da staneš sa oba stopala).
Fora je bila da se popneš na njega i ostaneš tamo, što nije lako jer te odbije zid kada skočiš na kamen!
Treba taman toliko jako da skočiš da budeš gore, ali, ne mnogo jako, da ne udariš prejako u zid.
Tu, kod njega, okupljali su se ljudi, jer ih je on zabavljao celo veče.
Znao je neke trikove sa ping-pong lopticama (neke cele , a neke samo polovine od loptice, pa čas vidiš da ih ima dve, a, čas tri...).
I ja sam posle "posla" provodio vreme tamo.

Odlazio sam na spavanje ujutro , kad svane.
Kupim taze hleb i odem u jednu šumicu, tu u blizini.
Klupa, vreća za spavanje...
Tada nije bilo opasno spavanje bilo gde napolju. Aj', nek danas neko proba!

Imao sam problema sa pojačalom jer je odjednom znalo da utihne.
Pravljeno pojačalo.
Rešenje je bilo da ga adapterom na trenutak samo priključim na struju.Tako sam ja morao da, u sred svirke, ostavljam publiku na minut-dva i da utrčavam u najbližu prodavnicu u potrazi za strujom!
Niko me od prodavaca nije odbio, ali... bio sam im čudan sa tim svojim zahtevom da uključim u struju, u njihovoj radnji, svoje pojačalo... na 2 sekunde!
Kasnije sam provalio da ga (pojačalo) mogu "povratiti u život" i tako što jako "iščupam" najdeblju žicu. To ga je, valjda, šokiralo!
Imao sam baterije na punjenje, budala...
Posle sam ukapirao da ne trošim puno, pa sam kupovao alkalne baterije: 8 "debelih" - i do 100 sati sviranja !

U Dubrovniku sam upoznao nekog Makedonca (majka mu bila Dubrovčanka) i kod njega ostavljao pojačalo da se napune baterije.
Svirao sam malo, tako da sam sa jednim punjenjem mogao i po 3-4 dana da izguram.

Sa milicijom (tako su se zvali tada) nije bilo problema, uglavnom...
Samo sa jednim:
Pokupio me je jedan i odveo u sporednu ulicu na pretres! Posle me je (isto veče) zatekao kako sviram, tamo kod tog kamena... onako, za društvo.
On, kao: "A-HA, JESAM JA TEBI REK’O DA NE SMEŠ DA SVIRAŠ?"
"PA, JA NE SVIRAM SADA ZA PARE - rekoh - NIJE VALJDA ZABRANJENO SVIRATI..."
I on se zbuni : "BEZ OBZIRA!"
[To me podseća na ono iz "Ko to tamo peva":
-KAKO IH NIJE SRAMOTA !
-ŠTO? PA, MI SMO DOŠLI NJIH DA GLEDAMO!
-BEZ OBZIRA ! (Bata Stojković)]

Iz Dubrovnika sam par puta skoknuo do Cavtata, na jedno veče.

Jednom, na autobuskoj stanici, pričao sam sa nekom babom, koja svake godine (sama) dodje u Dubrovnik. Da opere noge, valjda (he he... ne verujem da je baš znala da pliva).
Ona mi je pričala kako je neka pesnikinja, a kada sam zatražio da mi kaže neke svoje stihove, uplašila se da imam sakriven mikrofon, pa ću da je snimam (i valjda joj ukradem to...)!
He he...
Kasnije sam na putovanjima sretao razne individue, pa sam shvatio da na svetu postoje stvarno razni "pacijenti".
Jadna druga baba je, na primer, tvrdila da je dobila Nobelovu nagradu za književnost!
Ja sam se kasnije čak i informisao, jer, dobro, nikad se ne zna... ali, niko iz te države (odakle je ona bila) nikada nije dobio tu nagradu !

Posle Dubrovnika i Cavtata sam krenuo malo na sever : Makarska, Omiš, Split, pa,opet nazad... autostopom!
Našao me je jedan zemljak u Makarskoj, na svirci, pa smo zajedno putovali od Makarske do Dubrovnika. Posle par dana smo se posvađali: on je bio stalno pijan i voleo je Miloševića (1989.), a, ja - ni jedno ni drugo... Naročito to DRUGO!
Inače, u Makarskoj sam prvi put posle završene svirke otišao da ispraznim kutiju sa parama i vratio se na "drugo poluvreme".
Tada je bila nezgodna stvar što su postojale samo papirnate novčanice i to velike (po dimenzijama), pa se kutija brzo napuni.

U Splitu sam svirao prvo malo u starom gradu, a posle sam sišao dole na Rivu, pored mora.
Mislim da nikada nije više ljudi stalo da me gleda, t.j. sluša (na ulici, ne računam "prave" svirke)!
Valjda je bilo par stotina ljudi... ili sam se ja bio uplašio pa mi se činilo da ih je toliko! Ko bi ga sad znao...

Tako sam se muvao po Jadranu 30 dana. Na kraju sam se vratio kući, ali, preko Zagreba. I tamo sam svirao par dana. Spavao sam na nekoj klupi, u jednom parku, blizini nekakve kasarne (komanda, pre će biti).
Vojnici su celo jutro tuda prolazili i smeškali se. Išli su valjda po burek i jogurt.
Padala je i neka sitna kiša, ali, drveće je još bilo puno lišća, pa je tek po koja kap završavala na mom... krevetu.

Trijumfalno sam se vratio kući, veoma ponosan na sebe!
Krenulo je !
Ne moram više da peglam čarape (u ćaletovoj fabrici)... sve do penzije!

• 5Ovo se svidja korisnicima: posebna, RIA, Tamtitam, Ella, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ODAKLE TI OVE PARE ?


Kada je prošlo to moje prvo "uličarsko" leto (1989.), i ja se trijumfalno vratio kući, dosadjivao sam svima redom sa svojim pričama. Otprilike k’o oni “Solunci”, što su po bezbroj puta iznova prepričavali svoje ratne avanture.

Odmarao sam 50-ak dana, a, onda, krajem oktobra krenuo ponovo!
Bila je to četvorodnevna (mini) turneja: Beograd, Zagrab (2 dana), pa opet Beograd.

Ne sećam se da li se u Beogradu dogodilo nešto posebno interesantno, jer sam kasnije puno puta tamo išao da sviram, pa ne znam šta je tačno koji put bilo.
U Zagrebu je jedan drug (moj komšija) bio u vojsci,pa sam ga posetio. Da bih ga pronašao, pitao sam jednog taksistu da li ZNA gde je Vlaška ulica (tamo je bila kasarna). On me je onako “nezgodno” pogledao i rekao:“Pa, bilo bi glupo da ne znam!”
Vlaška ulica je jedna o najvećih ulica u CENTRU Zagrebu, to sam kasnije saznao.
Zanimljiva je bila razlika izmadju BG i ZG.
U BG su mi ljudi bliže stajali, kad sam svirao. I više me zapitkivali.
Dobro, i "Knez-Mihajlova" je tesnija od zagrebačkog Trga Republike [sada Bana Jelačića]).
U ZG su ljudi bili na većoj distanci, što mi je i odgovaralo (uvek sam imao tremu kad više od... NULA ljudi zastane da me posluša), i nisu me mnogo ”uznemiravali”.
Ipak, posle jedne svirke, priš’o mi je neki tip da mu objasnim kako to sviram (Stanley Jordan tehnika...).
Demonstrirao sam mu malo (i on je bio neki gitarista).



Polako, polako, kasnije, skrenuo je razgovor.

Počeo je da mi priča o hari-krišni. Meni je to bilo zanimljivo, jer sam prvi put slušao takve stvari ( 1989. je to bila), pa sam i postavljao pitanja.

Davio me on, davio, ja postavljao pitanja, ali...
Na kraju mi je bilo dosadilo,a, on, kada je video da ja želim da zbrišem, reče, kao:„Čekaj, pa, ne možeš tek tako sada da odeš! Što sam se ja mučio 2 sata?"
he, he... izgleda da je bio dobio zadatak od svojih da misionari po gradu.

Spavanje je bilo po vozovima.

A, pošto sam bio dva dana zaredom u Zagrebu, malo i na železničkoj stanici, a, i na klupi u parku.


Od "pazara" koji sam inkasirao za ta 4 dana, kupio sam neki sintisajzer. 250 DM je koštao.

Vrlo loš, jedva da nije bio igračka (danas jeste,jer moj sin od 6 god. povremeno „svira“ PO njemu)!


A, što ova priča ima takav naslov, pitate se vi, možda! Pa...


Moji roditelji nisu bili baš sigurni da se od sviranja na ulici može nešto zaraditi, iako sam doneo nešto sa svoje prve turneje („Varljivo leto 89-e“). Za ova 4 dana, rekoh, zaradio sam oko 250 DM, što je u to vreme bilo oko pola radničke plate. Tada su postojale samo novčanice (znači - HARTIJA), pare sam stavljao u ranac, na dno, a, odozgo- pojačalo i razne druge stvari, tako da su bile skroz izgužvane!
Kada sam, u sred noći, stigao kući, istresao sam pare iz ranca na kuhinjski sto, sa namerom da novčanice „ispeglam“ i prebrojim.
Bila je to GOMILA para, jer... em su bile skroz izgužvane, em ih je bilo puno!

Moj (pospani) otac je zabezeknuto gledao u tu GOMILU novčanica na stolu i pitao:
„Odakle ti ove pare?"

• 6Ovo se svidja korisnicima: Ella, posebna, Springfield, mcrule, tetka_danuska, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

GROZNI NEMAČKI POLICAJCI



Pošto sam bio izgustirao YU-gu, rešim ja da se otisnem malo u svet. I, gde bi drugo nego u Nemačku. Oni su, kao, najbogatiji, i... valjda su i “široke ruke”, nadao sam se ja !
Februar 1990. (podsećanje : 1989. avgusta meseca sam započeo svoju uličarsku karijeru).

Minhen – tamo sam rešio da idem sa sviram.
Smešno je bilo kada mi je pre polaska jedan drug rekao da, ako vidim njegovog oca u Minhenu, da ga podsetim da treba da mu kupi žice za gitaru (i on je putovao istog vikenda u Minhen. Bilo je to vreme Ante Markovića 1dm=7din, stariji pamte to - SVI U ŠOPING U EVROPU !).
Ja sam ga pitao kako zamišlja to da ja, kao, slučajno sretnem njegovog ćaleta u sred 5-milionskog grada (ili koliko već miliona ima...).
Ali, stvarno sam ga posle video tamo, jer svi su se YU -"turisti" muvali po centru grada.
Uzgred, video sam i situaciju kada NAŠI ljudi k’o životinje navale u neku prodavnicu sa jeftinom robom , čim je vlasnik otvori ujutro. Ko će pre! Ako nisi dovoljno brz možda ne nadješ kasnije tvoj broj… gaća, majice...
A, stvarno bilo jeftino, što jes' - jes'!

Elem, krenuo sam tako ja vozom iz Leskovca za Beograd, odakle sam planirao da “uhvatim” medjunarodni za Nemačku.
Ali, u vozu upoznam ja tipa koji je takodje bio krenuo u Minhen (u šverc), ali on do Beograda vozom, a iz Beograda – autobusom.
Preporuči mi on da krenem i ja sa njim.
Slučajno je bilo ostalo još jedno mesto u tom autobusu za Minhen, i to skroz pozadi i u uglu.

Svratili smo u agenciju i ja sam uz'o to poslednje mesto. Pre polaska (popodne, toga dana) smo svratili kod nekog njegovog druga. To pamtim jer se sećam da smo diskutovali da li Sinead O' Connor stvarno pušta suze u spotu za pesmu "NOTHING COMPARES 2 U" (tada se pojavio).

Inače, ranije sam sa roditeljima putovao u Grčku na more par puta (početkom 80-tih), u Sofiju (1982. mislim) i u Trst (1978.), tako da sam se u stvari tek sada upoznavao sa jednom “dobrostojećom” državom!
Prošli smo i kroz Austriju, naravno , koja je ista k’o Dojčland: sve čisto, putevi široki i… crni (nov asvalt).
Putovali smo celu noć, malo pričali, malo spavali...

Stignemo mi u Nemačku i uzmemo sobe u nekom jeftinijem pansionu. A, tamo fino, čisto, toplo… (a, februar !).
Elem , izadjem ja oko podne da sviram.
Računao sam da ću zaraditi dobre pare, pošto mi ni u YU tada nije išlo loše.
"Kolika li će lova tek ovde da padne?" - pitao sam se ja.

Odmah da kažem da nije bilo ništa bolje nego kod nas, uprkos njihovom znatno višem životnom standardu, čak bih rek’o i za nijansu lošije!
Razlozi ?
Pa, mi smo, bre - MI ! YU je tada bila nešto posebno. U odnosu na standard, plate, uvek su NAŠI ljudi bili NAJDAREŽLJIVIJI !
Da, bili…
Ćaletovu radničku platu sam mogao kod nas da zaradim za 4 dana, ali, nemačku radničku, u Nemačkoj, nisam mogao za tako malo dana!
Dobro, igralo je ulogu i to što su se kod nas u to vreme tek pojavili ulični svirači, pa su bili interesantni ljudima, a, na zapadu je to već bilo poznata stvar.

Pored ne baš neke zarade, odmah mi se tu stvore i policajci sa sve mapom centra grada na kojoj su ucrtane tačkom mesta na kojima može da se svira!
Ne možeš gde ti se prohte…
Plus - mora da se menja mesto na svakih pola sata (ili sat, zaboravio sam).
Plus – ne sme da se koristi pojačalo, a ni instrumenti koji prave veliku buku (napravili su i spisak takvih instrumenata).
Sve su oni lepo objasnili u tim papirima, a i meni usmeno...
Ali, ja ne mogu bez pojačala, što znači – nema svirke u datim uslovima... po njihovom !
Ostave mi oni te svoje papire i odu, a, ja (u fazonu: “jaka stvar”) posle dva minuta nastavim da sviram.
Mislim : “Pa, valjda se neće vratiti… a, ako se baš i vrate, o.k. - tada ću da ih poslušam i prestanem”.
Al’, eto njih za pola sata ! Uhvate me na (ne)delu!
Ja pokupim stvari i, kao, pođem...
Ali, ne ide to tako kod njih! Nemci su to.
Nego oni lepo pozovu kola, pa kad su ona došla - pravac policijska stanica!
Kad smo stigli tamo, oni izadju iz auta, pa i ja krenem napolje ali... ne može! Ne mozeš sa zadnjeg sedišta iznutra da otvoriš vrata… he he…
(inače bi kriminalci iskakali u letu).
Napišu mi u policiji kaznu od oko 100 maraka, što je posle meni izašlo na oko 140DM, kada sam, po lošijem kursu (tamo kod njih), zamenio sve pare što sam imao kod sebe: dinari, marke, kanadskI dolari...

Odem ja posle u njihovu “Opštinu” i, praveći se lud (nisam pomenuo da mi je gitara električna), dobijem dozvolu. Mog’o sam da sviram tog dana (četvrtak), a, i ostalih četvrtaka, ali... SAMO četvrtkom!
Da, dozvola važi za samo jedan dan u nedelji, zbog velikog broja zainteresovanih!

Izadjem popodne da sviram, onako sa zebnjom (ipak sam bio “ilegalac” – zbog pojačala)! Znao sam da ne mogu isti policajci ponovo da nalete na mene (ne mogu da rade i pre podne i posle podne, pa da...).
Al’, ipak me bilo strah jer sam ostao skroz švorc i ne bih imao za još jednu kaznu!
Da su me ponovo uhvatili ti panduri od pre podne, možda bih završio i u "kavezu", ko zna... Ali, ne bih se zajebavao ponovo, ako bi mi neki drugi rekli da ne smem da sviram, naravno.
Svirao sam i gledao levo-desno. Stalno su mi se pričinjavali ti policajci od pre podne.
Ništa, odsviram to popodne (i veče) i sutra – pravac Balkan!
Nezgodan narod ove Švabe…

Bio sam još par puta u policijskim stanicama, ali u drugim državama. Kazne više nisam plaćao, osim što je jedan šef policije od mojih para (sitniša) sebi platio kafu (upravo su mu je bili doneli iz obližnjeg kafića).
Naučio sam da, kada mi se prvi put kaže da ne smem da sviram, da se odmah pokupim i odem (k’o bajagi) - bez priče !
A, tek drugi put otvaram usta i, kao, pravdam se nešto...
Jednom su me isti policajci tri puta u roku od par sati našli kako sviram (a ne smem). Naljutili su se, odveli me u stanicu i predali me kolegama (to jest svome šefu), koji i nisu bili baš ljuti na mene, te su me pustili, uz usmenu opomenu…
Nekada neki panduri slučajno prodju i "obaveste" me da ne smem da sviram, a, ja ih onda pratim malo i kada vidim da odu daleko (ili se vrate u stanicu), ja se vratim na posao!

Tako je to bilo nekada.
Sada znam gde je kakva situacija sa policajcima, tako da stvarno RETKO imam problema sa njima! Najveći neprijatelji su mi kiša, galama, neosvetljenost...

A, dozvole ?
Dobio sam iz Kulturnog Centra Beograda (1989.) neki papir, dozvolu...
Skeniraću ga (pošto ga još imam), i objaviču sliku.
Pisalo je da, kao, "oplemenjujem i oživljavam sadržaj u 'Knez Mihajlovoj' itd."
Posle sam i u Budvi dobio istu takvu dozvolu - prepisali su tu beogradsku.
Samo je bilo "Kulturni centar Budve" i : "...sadržaj Starog grada, itd." I to još čuvam.

Ulično muziciranje je zapravo jedna nelegalna rabota, skoro u svim državama,jer… kako da ti naplate porez? Ili dozvolu za rad...
Tako je u većini zemalja, mada… uglavnom "gledaju kroz prste".
A, mnogi policajci i ne poznaju baš zakon… na moju sreću!


Sećam se kako je 1995. u Budvi jedan milicajac NOGOM ZATVORIO MOJ KOFER (za pare), pošto je bilo je prošlo 12 sati (ponoć), a,muzika može da svira (po kafićima) samo do tada! Znači, isto i ja!
Da bi mogli ljudi na miru da spavaju, pretpostavljam...
Bez obzira što sam svirao kod onog velikog zvona, znači najbliža kuća (ili zgrada) je na par stotina metara (plus - ja okrenut prema moru)!
Al', ajde... vlast je vlast!
A, i kultura je kultura, dodao bih...

p.s. na to zvono su nalepili papir sa molbom da se ono ne udara, al', k'o da su suprotno tražili... svako ko je to pročitao je morao da lupne malo, baš da vidi šta će da se desi...

• 4Ovo se svidja korisnicima: posebna, Tamtitam, Springfield, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RAMBO AMADEUS I KAFIĆ ZA SVAKU PRILIKU


Bilo je to 1997. u Herceg Novom (odakle je Antonio Pušić [Rambo] i rodom).
Ja i još jedan tip smo svirali na tamo tog leta.
Obično sam tokom devedesetih (u avgustu) odlazio u Budvu, ali, te godine sam po prvi put otišao u Herceg Novi.
Sa mnom je pošao i jedan drug, koji je svirao raznorazne udaraljke (daire, bongose, klepetuše, konzerve sa peskom i kamenčićima...).
[Ja sviram gitaru (sa dva vrata) na "klavirski" način (Stanley Jordan fazon)]

Počnemo mi da sviramo u onoj ulici u centru Herceg Novog. Lepa ulica, stvarno...
Ali, nešto nismo izazivali interesovanje prolaznika, pa smo odlučili da promenimo mesto. Spustili smo se dole na šetalište pored mora, da tamo probamo.
Ali, ni tamo nam nije išlo baš nešto...

Medjutim, prodje tu slučajno Rambo Amadeus i, da ne dužim, počnemo mi sa njim da sviramo! On uzeo neke kolegine udaraljke i otkačio se čovek (veliki zajebant, poznata stvar). Svirali smo oko desetak minuta sa njim (izmedju ostalog i "Hit the road Jack").
Posle nam on reče da dodjemo u neki kafić, ne sećam se imena... a, i zašto da idemo tamo... da sviramo, da se zezamo... zaboravio sam tačno zašto.
Ode on, a mi nastavismo da sviramo.
Ali, opet nije bilo kako treba (interesovanje prolaznika), pa se ja iznerviram i kazem kolegi da idemo da sviramo u tunel (ima jedan tunel, 30-tak metara dugačak, kroz koji prolazi šetalište pored mora).
Rekoh: "Aj', kad već slabo ide, da se bar mi zajebavamo" (da možemo da pričamo da smo i u tunelu svirali)!
I, šta da vam, pričam... bilo je super zezanje!
Napravili smo mini show!
Bilo je i publike, bilo je i para...
Na kraju je bilo "give me five", sa kolegom.
Posle smo svako veče svirali (samo) u tunelu (tih 10-tak dana).
Lepo je zvučalo (imali smo prirodni eho).


Jedno veče je Rambo održavao koncert, gore na tvrdjavi, u Herceg Novom ("Kanli kula" se zvaše, čini mi se...). Mi, naravno, išli da gledamo (uvek je zanimljiv uživo).
Posle koncerta, on sedi pored miksete i mi, u odlasku, svratimo do njega:
"zdravo", "zdravo"... i pohvalimo se mi kako smo našli super mesto za svirku, tunel... itd.
On nam opet kaže da svratimo u taj kafić, već pomenuti...
U tom trenutku prolaze neke devojke, i , valjda ohrabrene time što vide da Rambo ne izigrava zvezdu, nego priča sa ljudima, one pridju...
Kaže jedna, kao : "super je bilo..." (koncert) i tako to...
On njoj kaže kako je lepa (muvanje, ov korz...).
A, ona, da uzvrati, kaže njemu kako je i on lep.
A, Rambo njoj : "Aj' dodjite u kafić (dotični) da nastavimo sa komplimentima".
Ja i moj kolega smo se posle mnogo smejali zbog toga.
Taj njegov kafić... za sve prilike!