|
Poslao: 30 Mar 2011 08:54
|
|
Ovaj tekst nigde ne kopiram. Samo je na blogu. Postavljen je kao stranica...
ulicni-muzicar.blogspot.com/p/autobiografija.html
-------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2011 10:04
|
|
TUTA BUGARIN, ŠABAN ŠAULIĆ I KANTRI MUZIKA
Leto 2011.
Pita me jedan tip odakle sam.
Ja mu odgovorim, a on me onda pita da li znam srpski (na srpskom me to pita).
Rekoh da znam, malo... (he, he)
Pitao sam i ja njega odakle je. Iz Bugarske je bio.
Onda je ponovo on došao na red da nešto pita, pa reče: "Znaš li da odsviraš nešto onako dobro... recimo od Šabana Šaulića ili tako nešto?" (Poznato je da se u Bugarskoj veoma ceni novokompovana narodna muzika iz Srbije)
Ja mu odgovorih da ne sviram takve stvari.
Sledeće pitanje je bilo: "Šta je to što si sada svirao? Je l' to kantri?"
Rekoh mu da je to što sam bio svirao (a, on me prekinuo) bila muzika iz jednog filma!
"Iz kog filma?" - pita on...
"La vita e' bella" od Begnini-a, odgovaram ja ("Život je lep").
On napravi neku facu, u fazonu "koji ti je taj?"
Reče mi i da, kada prođe uveče, čuje da uvek sviram jedno isto.
Ja slegnem ramenima (kao, O.K.), i, pošto me je malo naljutilo to što je kazao, nastavim da sviram, ne gledajući više u njegovom pravcu, tako da je on otišao. U stvari, prijatelj ga je pozvao, jer je video da nemam nameru da mu i dalje posvećujem svoje vreme (koje je za mene = novac).
Posle sviram i nešto razmišljam...
"Pa, mogu da razumem da se mnogima čini da sviram stalno jedno te isto!"
Uvek isti zvuk gitare: ne menjam boju, ne koristim efekte, slajd ne koristim više (ranije jesam malo)...
Usnu harmoniku vrlo retko "dunem", ne pevam...
Tako da se, onima koji slušaju neku "levu" muziku, i ne prepoznajući stvari koje sviram, čini da stalno sviram jedno te isto...
A, što je to - ko bi znao... možda je neki kantri, a možda i nije.
Jednom davno pitao me je jedan Indijac (koji je imao tezgu u blizini mesta na kome sam u jednom periodu često svirao) da li ja to sviram nešto određeno ili... samo tako... proizvodim neke zvuke.
Uništio me...
Najjači "kompliment" u karijeri!
Al', kad malo razmislim...
Pa, i ja, kada čujem indijsku muziku... i meni se čini da oni, tako, samo prave nekakve zvuke i... manje - više, jedno te isto!
A, jednom mi je neki momak zatražio da mu odsviram "Hey Jude" i kada sam završio, upitao me:
"Pa, je l' to bilo?"
"Da, (kažem ja) zar nisi prepoznao?" (moja verzija je bila instrumentalna!)
"Aaaa... pa, ja pesme prepoznajem po tekstu" - reče on...
? ? ?
P.S.
Napisao sam u tekstu da je onaj čovek bio iz Bugarske samo da bih u naslovu pomenuo i legendarnog Tutu Bugarina.
Bez namere da ismevam komšije, naravno...
|
|
|
Poslao: 10 Apr 2011 04:53
|
|
MISTER DOLAR I GOS'N EURO
Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na i). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao (na jednoj gitari) stajajući (sada sedim, nisam više lud da stojim), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je i osvetljenje bilo slabo, pa se nije videlo najbolje, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja zavirim u kutiju. A, u njoj... 100 dolara!
Godine 1993. je to bila fina cifra. Srbijom je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…
Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "Nemam više…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.
Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.
20-ice se "dogode" 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.
Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?
A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Moram da ga obavestim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!
------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 15 Apr 2011 10:57
|
|
MUŠTERIJE
Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.
Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga tamo gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.
Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se novčići bacaju sa terase (da se ne bi otkotrljali pod neki auto, na primer). Znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada dogodi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!
Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...
Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!
Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.
Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.
Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...
Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".
Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči, a oni mi najčešće "otklimnu", uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...
Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.
Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.
Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina (preko "Action Aid"-a) šalje pomoć jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda i nije mnogo para za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).
P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".
p.s.2. Onu sliku sa parama možete da uveličate (treba kliknuti), pa da lepo izbrojite pare. Samo što nećete znati koje vreme je bilo potrebno... 
(ali, vidi se koliko od koje vrste ima)
(slika je na blogu : ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/musterije.html )
|
|
|
Poslao: 02 Maj 2011 09:02
|
|
I SAMO SLUŠAM VREMENSKU PROGNOZU...
Ulični svirač ima razne "neprijatelje":
- Policija
- Galama
- Prevelika gužva
- Konkurencija
- Vlasnici prodavnica (ne svi)
- Preširoka ulica
- Vremenske (ne)prilike
- itd.
U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
(a, ni Duga)...
U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.
Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...
Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.
Kiša...
Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da molim Manitu-a da ne šalje kišne oblake. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto, rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).
Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako nije, a uz to duva još i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...
Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.
Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.
P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici te emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
"...i samo sluša vremensku prognozu".
Pogledajte video (traje samo dva i po minuta)... (na blogu je: ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/i-samo-slusam-vremensku-prognozu.html)
----------------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 03 Maj 2011 10:33
|
|
NEKOLIKO PRIČA JEDNOG MOG KOLEGE
Sledi nekoliko priča, koje je jedan moj kolega napisao na jednom internet forumu.
Imam, naravno, njegovo dopuštenje da ih objavim na svom blogu.
Čovek je sa gitarom proputovao celi svet i sada živi... ko zna gde i bavi se... ko zna čime...
Ja sam, u poređenju sa njim, mala maca. Nisam nikada izašao iz Evrope.
-------------------------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------------------------------------------------
He, he... E, baš sam se u ovome našao.
Naime, i ja sam bio Ulični Muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.
Uglavnom - Ameterdam. Pomalo: Beč, Budimpešta, Pariz, Cannes, Rim, London, Zurich... Ali, u Amsterdamu sam znao svirat po mjesec dana. To je bilo u 80-im godinama prošlog stoljeća i uglavnom sam to radio ljeti kad nije bilo škole ili faksa, ili nisam imao neki posao doma.
Repertoar: Dylan, JIm Croce, Don McLean + standardi Beatlesa, Stonesa i sl.
Znao sam za mjesec dana zaradit bolje neg moj stari za 6 mjeseci u Zagrebu. A živjelo se uh kako dobro. Lova je odlazila na koncerte, cugu, hranu, djevojke, a srećom droga mi je uvijek bila ne baš draga (probao jesam, ali me se nije primalo, ali mi joint nije bio stran).
Sjajna vremena. Svirao sam i u klubu u kojem je i sam Johnny Štulic kasnije svirao.
Ma fenomenalno!
-------------------------------------------------------------------------------------------------
Eh, to sam i ja puno koristio (govori o Inter Rail voznim kartama, prim. U.M.). Kako je to bilo dobro! Moj zivot "putnika" je počeo tim vlakovima po Europi. Praktično sam u dva ljeta obišao kompletnu Europu, izuzev onih zemalja koje se tako nisu mogle posjetiti.
Najbolju dnevnu zaradu sam inače zaradio u Cannes-u. Bilo je mnogo posjetitelja i turista, jer je bio neki sajam ili festival, tako nesto, a i ja sam taj dan bio u svojoj najboljoj i nevidjenoj formi. Urezalo mi se u pamćenje kad mi je jedna djevojka stavila u kofer od gitare 500 francuskih franaka, dok sam svirao Jim Croce-ovu "Time in a bottle". Tog dana sam nakupio preko 2500 francuskih franaka za samo tri sata plus nešto ostalih valuta. To bi danas bilo oko 400 Eura. Eh, koja je to lova onda bila (1986. godina!).
Ako si svirao po Zagrebu, sjećaš li se Milana koji je znao svirat na Cvjetnom i na Trgu? On je bio zakon medju svim uličnim sviračima tada. Pa, onda onaj blesavi tip iz Siska kojeg su zvali Banana, Robert iz Španskog... Oni su bili redovni ulični svirči tih dana. Milan me inače upoznao s Miladinom Šobićem...
Eh, kakva su to bila vremena...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Vidiš, ja sam bio onaj relativno tipičan tip svirača koji ujedno i pjeva. I često puta su mi prilazili s onom "ajd, pjevaj nam ovo, ajd pjevaj nam ono..." Uglavnom, kad traže tad su i najdarežljiviji, pa se nisam libio toga, naravno ako sam znao tu pjesmu koju traže...
Sjećam se jednog dana 1989. godine u Frankfurtu. Ljeto je bilo i ja nešto sviruckao. Nije me baš išlo, Švabe nisu jako darežljivi ljudi i koferčić se jako sporo punio. Moj uobičajeni repertoar je bio na Engleskom i skoro nikad vani nisam pjevao na našem jeziku. I taj put onako čujem prepoznatljiv jezik (ne baš neobicno za Frankfurt). I pozdravim ih i počnemo pomalo razgovarati.
I pitaju oni mene da li znam neke "narodnjake" - ne baš moj fah Ako sam znao 2-3 u vrh glave, i to one koje su svi znali. Pa ih pitam - hoće li šta od Miše Kovača, što takodjer ništa ne znam, ali nije to ni tako tesko, 2-3 akorda. Neće oni nego narodnjake. Ajd dobro, pomislim si ja... koferčić je zjapio skoro prazan, moda cca desetak maraka u njemu, a nisu me Švabe baš ni slušale taj dan. Pa rekoh, ajd bar da zaradim nešto od ovih "zemljaka".
I trkeljam ja tako te neke narodnjake, oni pjevaju bez obzira na moje harmonije. Deru se, viču, završimo jednu stvar - oni trae drugu, pa treću... i tako se razvuklo na pola sata! Ali. ni pfeninga ne stavljaju u kofer.
I dopizdilo meni i kažem ja njima dvojici da ću opet prebacit se na Engleski da bih pridobio nešto drugih slušalaca. Zahvale se oni meni, ja njima, i vidim jednog od njih kako ide prema mom koferu. A, ovaj drugi stoji uz mene. Dobro, mislim si ja, ovaj će me sad nečime nagraditi, ubaciti bar koju marku za mene... kad ono - pokupi on sve iz kofera, svu onu sirotinju koju sam taj dan nakupio... i pobježe. Pobježe i ovaj drugi... Ja ostadoh u šoku.
Svirao im, zabavljao ih, platio im...
Od tad - nikad više "narodnjaci".
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Bled, izlet sa školom. 13-godišnjaci, prve cigarete, pive i naravno "ljubavi". Dva dečka iz razreda su svirali Parni Valjak, "Sreo sam je prvi put u Stropoteci, dolje u Ljubljani kad trajao je Boom Festival..." I sve su ih klinke gladale s onim zaljubljenim blaženstvom u očima i tad sam si rekao: "i ti moraš naučit svirat tu gitaru, pa da i tebe ovako cure gledaju!"
Receno - učinjeno.
Gitara mi je donijela najmanje jedno desetak ljubavi, tj. bivših cura koje su mi postale cure prek gitare. Gitare su tih godina bile najbolji "curo-mamci".
Nema više te romantike...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Ljubav na nulti pogled", iliti "Djevojka koju sam zvao Sara"...
Amsterdam, 1986. godine.
Tridesetak dana te godine Amsterdam je udomio ovog Zagrebackog Uličnog Svirača. Mlad, lud, naivan, optimist, u punoj snazi i sa solidnim repertoarom, svirao sam nedaleko terase jednog kafića gdje su se okupljali mladi ljudi, uglavnom umjetničke duše. Moj repertoar se sastojao od verzija Boba Dylana, Simon & Garfunkela, Jima Crocea, Don McLeana i sličnih trubadura. Krajičkom oka sam uhvatio plavooku duga pogleda, ili je ona uhvatila moj pogled, nevažno. Gitara me je slušala, ili je ona slušala nju, a pjesnik je u toj pjesmi govorio o baru zvanom Portugal i marketu Savanna-La-Mar. Plavooka je stajala i saslušala me, ubacivši srebrnkast novčić, osmjehnula se i otišla...
Dopala mi se, kao rijetko koja djevojka do tad. Zvao sam to "ljubav na nulti pogled"...
Nisam znao kako se zove pa sam je sam za sebe nazvao Sara. Po Dylanovoj pjesmi zbog koje je stala i saslušala ju do kraja. Nagađao sam da se možda stvarno tako zove i da je to vjerovatno bio razlog zašto je i stala, a ne samo prošla pored mene.
Dakle... Sara. Djevojka čiji sam pogled od tad redovno, skoro svaki dan hvatao. Saznao sam da mnogo crta i slika. Znao sam je uhvatiti onako s papirom i bojama kako lovi prizor nad kanalom ili ocrtava bore na nekom portretu. S nama je to bilo tako, ili sam ja prolazio kraj nje dok slika, ili ona kraj mene dok sviram...
Jedina razlika, ja njoj nikad nisam ubacio novčić u kofer, jer ona nije ni imala kofer. Ali sam joj jednom poslao pivo (primjetio sam da to voli). Kad god bi prošla kraj mene dok sviram, znao sam koju stvar moram svirati slijedeću. I vec u prvim akordima znala je da su riječi koje slijede bile "I laid on a dune, I looked at the sky, when the children were babies and played on the beach..." - ostajala bi do kraja te pjesme, ubacila srebrni osmjeh u moj koferčić sjete i otišla put svojih boja...
Moja Sara.
Platonska...
Razgovarali smo samo jednom. Pred moj odlazak, poslije mojeg zadnjeg sviranja. Nije mi rekla kako se zove. Doduše, nisam je ni pitao. Ja sam jednostavno već znao njeno ime. Smijala se kao djevojčica, posebno mojem "Balkanskom" naglasku. Nasmijala me je kad je rekla da bih pjesmicu "Streets of London" trebao pjevati kao "Streets of Moscow" - zbog "istocnjackog naglaska".
Vraćala se u London koji dan kasnije. Podijelismo pivo, osmjehe, boje i pokoju pjesmicu. Ulični Svirač i Ulična Slikarica. I uvijek se sjetim nje kad čujem tu Dylanovu stvar.
E, moja Sara...
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Jednom sam sviruckao na ulici u jednom Japanskom gradiću. Taj mali gradić se zove Nagasaki i bio je jedan od onih gradića koji plijeni svojom jednostavnošću i toplinom. Ljudi su bili vrlo uljudni i darežljivi. Uglavnom su htjeli slušati Beatlese.
Sjetio sam se opet ovog, i naravno u vezi s ovim zlom koje se desilo prije par dana. Japan je doduse uvijek bio trusno područje, a i tsunamiji su im jako dobro poznati.
No, Nagasaki je, naravno, poznat po onom po čemu je poznata i Hiroshima. 1945-a i atomske bombe.
Ima tamo jedan park gdje su mnogi predsjednici posadili neko drvo. Park se zove "Park Mira", ako se dobro sjećam. Posjetio sam ga i nisam taj dan imao baš neke želje za svirkom. Sve je to pre-potresno.
Toliku koncentraciju zla počinjenog protiv čovječanstva vidio sam jedino u mjestima kao što su Dachau ili Jasenovac, samo što je ovo bilo učinjeno mnogo brže. Sve u jednom danu.
To popodne sam proveo svirackajući i skupljajući yene. Beatlese, kao što već rekoh. Meni, bijelom covjeku, i toj četvorici iz Liverpool-a, kao da je sve bilo oprošteno. Nisam osjetio ni malo mržnje od tih radišnih ljudi. Život ide dalje, čak i uz Park Mira, nova se djeca radjaju i nova djeca uče prve akorde na gitarama.
Samo naprijed!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Hvala ti, "Aureliano"...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 06 Maj 2011 08:14
|
|
MOJ OMILJENI KLIJENT
Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.
Dakle, februar 1998.
Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.
Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...
Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...
Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...
-------------------------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 11 Maj 2011 09:42
|
|
ULIČNI ČISTAČ - IL' SI BOS, IL' SI HADŽIJA
===============================================================================
Zahvaljujem Uličnom Čistaču, koji je na jednom Bosanskom forumu napisao parodiju na moj tekst "Kako mi je palo na pamet da sviram na ulici". Obrisali su mu temu (takođe i moju), pa nije bilo prilike da iskarikira još neki tekst. Šteta...
===============================================================================
KAKO MI JE PALO NA PAMET DA ČISTIM NA ULICI
Gledao sam neki program na TV-u.
Bilo je to 1987-e!
Marjan Mihajlović (voditelj) je u emisiju doveo prve ulične čistače iz Njemačke. Oni su pioniri u ovoj industriji. Oni su pričali o tome kako je to čistiti na ulici... Imaju iskustva u tome, jer su među prvim gastarbajterima otišli trbuhom za kruhom u daleku Njemačku, jos 60-ih godina.
Ja sam pažljivo gledao i... opasno mi se svidio taj izazov.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"
Naredne zime (1988.) bio sam sa drugovima na skijanju na Vlašiću.
Jednog dana sam šetao planinom i zašao sam u brezovu šumu. I video sam prekrasne mlade breze od kojih se mogu napraviti odlične metle za čišćenje.
Njišu se, njišu, mlade breze na laganom vjetriću. Skontao sam da se od njih mogu napraviti jako kvalitetne metle.
U to vreme sam malo čistio na nekim trgovima u manjim čaršijama (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove kako će to biti čistiti u velikom gradu kao što je Sarajevo, ili kako će biti ako karijeru nastavim negdje u inostranstvu.
Naredne godine mi je otac iz svoje firme donijeo jedno radno odijelo, kombinezon, narandžaste drečave boje... čini mi se da je bilo njemačke proizvodnje. To odijelo mi je dobro došlo jer sam konačno sa njim mogao otkriti svoje ambicije i ciljeve.
Radio sam 4 meseca i 8 dana u Sarajevu, i to mi je najbolji radni staž u životu (dobro, kao klinci smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo aslame, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme probao da čistim po Trstu, ali nije išlo jer su oni već tada imali mašine što čiste ulice.
I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Španiju, pa i ja pođem sa njima. Kontam, Španci su pomalo prljava nacija, bacaju dosta smeća, možda bude tamo dobrog posla za mene... da probam sreću.
Da pokušam da čistim, a, ako ne ide - onda ću i ja da bacam smeće po ulicama kao lud i onda možemo da se vratimo zajedno kući.
Otac mi je bio sredio od opštine da, kad se vratim u Sarajevo, mogu da čistim odmah od 06:00 ujutro, čak i vikendom jer je prije bilo zabranjeno, kao uznemiravam ljude tako rano.
Znači, oni ostanu na plaži, a, ja obučem svoje odijelo i pravac na ulicu da cistim. Po onoj vrućini, nema boljeg zadovoljstva, neopisiv osjećaj. Pogotovo kad se na takvim temperaturama pokvari neka hrana, meso ili mliječni proizvodi, pa ono počne da smrdi, milina.
Kad završim posao, dodjem u apartman, skinem odijelo i okupam se.
Izadjem uveče... Setalište puno ljudi... Svi me pozdravljaju i dobajuju fore i fazone tipa: "ej, gdje si čistač, čistiš moj"... Bio sam glavna fora u tom malenom španskom primorskom gradiću.
To veče sam bio u jednom malom restoranu i jednom starijem čovjeku je sa tanjira ispala pizza na pod. Htio sam da brzo reagujem i da to brzo počistim, no nisam znao kako će drugi reagovati.
NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da očistim pizzu sa poda.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem da čistim po restoranu a cijeli restoran stao na noge: plješću i navijaju. Svi su oduševljeni mojim gestom. Velike ovacije su se čule čak i do ulice jer su ljudi vidjeli heroja u meni. Bio sam heroj ulice tog trena, al' ne k'o James Bond. :-))
Pa, eto... nek ljudi po Bosni i dalje pričaju da se u inostranstvu ne može čistiti po ulici, i da su sve mašine i slično. Čista glupost! Savjest mi je mirna. Nisam ja kriv što oni ne znaju da se i te kako može čistiti...
Dok sam čekao autobus, čistio sam malo i po autobuskoj stanici (malo opuštanja).
Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u Beograd. Tih dana su bili veliki mitinzi i protesti po Beogradu pa su ulice bile jako prljave i moje kolege iz Srbije nisu stizale da očiste ni ono osnovno. Pokazao sam humanost i zaputio sam se put Beograda da istrajem u svojoj misiji.
Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno smeća. Ne može se proći ulicom od smeća.
Nekoliko kolega (obučenih u plave uniforme) čisti... Zvižde oni, pjevuše i čiste.
Ja priđem jednom od njih da malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi je kako ide, kol'ko može da se očisti tokom dana i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam. Kažem mu da ja imam narandžasto odijelo i pitam hoće li biti problema jer su oni u plavim odijelima. Onda on kaže: "ako je tako, ti ćeš biti kapiten ekipe".
Nisam imao potrebe da se vraćam kući tih dana. Bilo je mnogo smeća i posla preko glave, a ja sam čistio i uživao.
Ovo je bio pravi potez.
===============================================================================
Hvala ti, kolega Ulični...
===============================================================================
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 19 Maj 2011 08:21
|
|
VIOLINISTA U METROU
Washington DC,
Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.
3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.
4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.
10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.
45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno 32 dolara.
1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj 3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta koštala 100 dolara.
Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post, kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.
Postavlja se pitanje:
"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?" Čemu umetnost?
Pogledajte i video... (na blogu je "zakačen")
----------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 27 Maj 2011 07:47
|
|
NIJE LAKO BITI ULIČNI MUZIČAR
Ko u minhenskoj pešačkoj zoni želi da svira mora najpre da dobije posebnu dozvolu. U otmenom delu grada sa skupim radnjama, u koje zalaze uglavnom platežni kupci, ulični muzičari moraju da prođu posebnu audiciju.
Na audiciji se proverava ne samo umeće, već i izgled, nastup i ponašanje umetnika. Konkurencija je velika, a onome ko prođe audiciju smeši se dobra zarada. Dozvolu izdaje Albert Ditrih. On vodi audiciju za ulične svirače.
- „Stvarno očekujete od mene da sviram na kiši?“, pita jedna kandidatkinja.
- „Ne, ne, tu unutra“, odgovara Albert Ditrih.
Ruskinja Olga mora da dâ sve od sebe.
„Gradonačelnik je bio jasan. On smatra da pešačka zona u Minhenu mora biti na određenom nivou. Tu su fine radnje i muzičari moraju biti na tom istom nivou", pojašnjava Albert.
Interesovanje muzičara je veliko, ali samo deset dnevno sme da nastupi pred publikom. Zanimljivo je da sam Albert Ditrih ne svira nikakav instrument; prilikom izbora kandidata na audiciji, oslanja se na sluh.
Olga je po svemu sudeći „prošla“.
„Zaista je bilo super. Primetio sam manju grešku, ali to nije ništa strašno. Na ulici je važno da svakih sat vremena menjaš lokaciju, mislim da tu neće biti nikakvih problema", kaže Albert.
I Angel prolazi audiciju.
Sledeći kandidat je Angel. On svira bugarsku etno-muziku. U minhenskoj pešačkoj zoni mogu da nastupaju samo iskusni muzičari.
- „Možete li odsvirati još nešto, neku drugu melodiju?"
Angel prelazi na klasičnu muziku. Albert je zadovoljan i daje mu prolaznu ocenu.
Nakon audicije sledi obilazak terena. Albert, gospodar licenci, proverava da li je sve u redu; pravila se moraju poštovati. „Ko predugo svira, ima pogrešan instrument, ili nema odgovarajuću dozvolu - taj odmah leti."
Kazne dostižu sume i do 1000 evra.
Za Olgu se sviranje u pešačkoj zoni isplatilo: „U redu je da neko o tome odlučuje, to je zanimanje kao i svako drugo, potrebni su kriterijumi, neka garancija kvaliteta - pravila, ko gde sme da svira."
U elitnom Minhenu ne može baš svako sve. Ali, za sada je, pod bavarskim nebom, svet još uvek u redu – pa čak i akustički.
Tekst preuzet sa dw-world.de .
////////////////////////////////////////////////////////////////
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
