|
Ne znam da li pesma ima naslov i koji je, znam samo da je prekucana iz knjige "Ključevi snova slikarstva" (Kosta Dimitrijević i Smilja Stojanović-Guleski) i da ju je preveo Nikola Bertolino.
Jednim jedinim okom
Videli smo svetove
Tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
Oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola -
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Milena Pavlović Barili
Sinoć je već otkucala na drugom mestu, a sada sam se setila ovog bloga. Valjda nisam zabrljala ništa, nadam se da je to cela pesma, a ne neki deo, moraću da potražim te ključeve u biblioteci. 
SLIKA
Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.
Njujork, marta 1940.
SABLAST
Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.
Njujork, juna 1941.
Ove dve nađoh ovde: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/04/01/milena-pavlovic-barili/
|
