|
Poslao: 20 Avg 2006 12:40
|
offline
- life
- Super građanin
- Pridružio: 13 Feb 2006
- Poruke: 1307
|
...
Usamljenost je mučna i bolna i nije ograničena na fizičku samoću. Mnogi pokušavaju da pobegnu od usamljenosti tako što će se stalno nalaziti u nekoj gužvi i biti neprekidno okruženi ljudima. I, naravno, u tome ne uspevaju. Osoba se može osećati očajnički usamljenom i onda kada se nalazi među ljudima.
Šta stvara osećanje usamljenosti?
To je utisak osobe da je drugi zapravo ne primećuju. Da na nju ne obraćaju pažnju. Da ih ne zanima. Da su prema njoj ravnodušni. Da je ne razumeju i ne uvažavaju.
Usamljena osoba se oseća izneverenom, napuštenom, zanemarenom, odbačenom, nepoželjnom, što često podriva njenu veru u sebe i podstiče osećanje lične bezvrednosti.
Usamljena osoba je veoma kivna na svet koji je ne razume, bez obzira da li je ova ljutnja prigušena i prikrivena ili se ispoljava na otvoren i napadan način.
Naravno, čovek se zaista može naći u okruženju koje mu ne odgovara i koje ga suštinski ne razume. Ali ljudi koji pate od hronične usamljenosti ili uopšte ne pokušavaju da pronađu sebi prikladnije društvo ili se u svakom društvu osećaju jednako usamljenim, jednako zanemarenim.
Korisno je, međutim, da se osoba uvek zapita da li drugi za nju zaista ne pokazaju dovoljno interesovanja i uvažavanja ili ona to zapravo zahteva previše? Možda traži da uvek bude u centru pažnje, da joj se uvek povlađuje i odobrava pa neispunjavanje ovih zahteva doživljava kao nepravedno odbacivanje i okrutnu ravnodušnost? Preterani zahtevi za tuđom pažnjom i odobravanjem su čest uzrok osećanja usamljenosti.
Dalje, šta je sa interesovanjem usamljene osobe za druge ljude? Koliko pažnje, brige, topline, razumevanja ona poklanja drugima? Želi li i ume li da daje, ne samo da prima? Oseća li se iznutra iskreno i duboko povezana sa ljudima ili je sa njima prekinula svaku unutrašnju vezu? Mora se osećati usamljenim onaj koji je iznutra prekinuo vezu sa drugima iz jednostavnog razloga što se sam osamio.
I, naravno, uvek se moramo vratiti na suštinsko pitanje. Šta je sa našim interesovanjem za sebe same? Jesmo li sebe zanemarili pa nam se zato čini da nas drugi zanemaruju? Jesmo li sebe napustili pa nam zato izgleda da nas drugi napuštaju? Jesmo li sebe odbacili pa zato verujemo da nas drugi odbacuju?
Usamljenost nije odnos drugih prema nama već nas prema drugima i prema sebi samima. Ko održi i razvije živo interesovanje za sebe i ljude oko sebe nikada se neće osećati usamljenim jer nikada to neće ni biti.
_____________
siMOn1960
Strah od usamljenosti
Jedno od osjetljivih pitanja ljudske duše koje pogađa sve, neovisno o materijalnom statusu ili intelektualnom nivou, jest usamljenost. Istinska usamljenost, međutim, usamljenost je duše, a ona nastaje kada nisu zadovoljene njezine suštinske potrebe.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Avg 2006 21:45
|
|
To je jedna od mojih najvecih fobija, i bila pre 10 god i sada je... strah od usamljenosti... mrzim oecaj kada sedim sam a ne znam da li ima koga iza mene (obicno nema) i slicno...
Jednostavno ne volim samocu i plasim se iste nenormalno...
Ali se nadam da nikada necu osetiti pravu usamljenost duse zbog mojih prijatelja koje imam, volim i postujem.... mozda i jesam usamljen ali ne zelim to da priznam... vell uvek treba biti veseo... barem nekako 
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2006 17:09
|
|
I ja imam strah pogotovu kada niko nije pored mene, strah me da ce se nesto lose desiti, kada telefon zazvoni uvece kasno i tada me je strah da nisu lose vesti... Ne volim kada sam sama, previse ramislljam, brinem. Ovaj prvi teks je odlican iz njega sam shvatila zasto neke stvari osecam.
Ne volim samocu i ne volim kada su drugi usamljeni.
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2006 19:11
|
|
Ja se najvise smorim i osetim usamljenim kad sam u diskoteci jer iako si sa drustvom svi su sami jer ne mozemo da razmenimo normalno ni prostu recenicu od preglasne muzike.
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2006 20:40
|
|
Najgora vrsta usamljenosti je kada si usamljen medju ljudima. A verujte da toga ima, i da je to najbolnije.
Inace treba samocu i usamljenost razdvojiti, samoca je covekov izbor zato sto mu je potrebna, zato sto mu prija, zato sto tada puno baterije, bilo emotivne ili fizicke, dok je usamljenost nesto na sta smo nesrecom naterani ( da li zbog okruzenja, razocaranja u ljude...), te cesto i znak lose komunikacije s okolinom.
Sve vise ljudi, narocito u urbanim sredinama upadaju u taj problem, imaju karijeru, ali kada dodju kuci, nemaju osobu kojoj bi to sto su dozivele da podele. Cinjenica je sto zeka rece, da je net jedna vrsta pokusaja da se covek izvuce iz usamljenosti, bar duhovne. I sve vise ce biti usamljenih , nazalost.
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2006 22:42
|
|
Ja sam primetio da mi mnogo prija samoca nekad. Obozavam da slusam muziku i da se derem (tj. pevam) na sav glas ili da odem tako da vozim biciklu po 50 km sam ili da ronim po 3 sata u vodi. Cesto se pitam da li je to normalno ali mene to stvarno ispunjuje i oraspolozuje.
|
|
|
Poslao: 05 Sep 2006 16:12
|
|
@SYSTEMS
Cudno zar ne, i meni to prija ponekad,jednostavno slusalice na usi,bicikla i voznja van grada.
|
|
|
Poslao: 07 Sep 2006 22:33
|
|
A odakle poticu ti preterani zahtevi za ljudskom paznjom i odobravanjem, cije ne ispunjenje vodi ka usamljenosti?
|
|
|
Poslao: 09 Sep 2006 16:11
|
|
Treba razlikovati osamljenost od usamljenosti.
Usamljenost je produkt neimanja sebe, dok je osamljenost produkt integriranosti sa sobom. Svet je ogromno more usamljenosti. Ljudi su toliko prazni da jednostavno trebaju što više drugih oko sebe kako bi mogli uvideti one delove koji im nedostaju...
vise o tome procitajte ovde
http://www.inoptimum.com/?catno=75&dataid=466
|
|
|
Poslao: 21 Sep 2006 17:06
|
|
Kad imamo ovako lepu komunikaciju, nikad se ne osecam usamljeno, ona je jednostavno razbija. Mislim da se usamljenost oseti onda kad ti se cini da si neshvacen, da se izdvajas od drugih po necemu, da te ne razume neko ili kad se osecas neprilagodjeno (osecaj nepripadanja necemu ili nekome).
|
|
