|
Ostavio bih jedan tekst o drevnim, nadaleko poznatim, napitcima od meda, iako je nazalost kod nas Srba skoro izbrisano secanje o ovim napitcima, iako je njihovo poreklo iz nasih krajeva. To je medovina i medovaca:
Piše: Jurij ARTJOMENKO
Za drevnog Slovena med je bio najbolja hrana i piće. I mimo pisanih i usmenih dokaza za ovu istinu, dokazi se nalaze u samom jeziku. Reči "hrana, hleb (na ruskom: pišća), sitost" - potiču od meda, kao osnove života naših predaka. Med, razblažen vodom nazivao se "sita", a ukišeljena sita - šćami (otuda "pišća"). Samo razumevanje jela - "pišća", dolazi od uzimanja meda - "piti šćami" = "pišća". Nekada se med koji pčele sakupljaju u saću nazivao "hlebina". Otuda, dakle, naša reč "hleb". Od peludnomednih saća, pomešanih sa vodom, Sloveni su spremali glavno svakodnevno jelo koje su zvali "hlebovo", odakle je, kasnije, ime prešlo u hleb načinjen od pšenice. Od meda, i samo od meda, naši preci su pripremali radosne i lekovite napitke - medovinu.
BODROST I RADOST MEDOVINE
Sloveni nisu pravili jezičku razliku između slatkog meda i prerađene medovine. U engleskom jeziku, na primer, slatki med se označava rečju "honey", a medovina rečju "mead", koju su saksonci, nesumnjivo, prihvatili od Slovena. Za Slovena i jedna i druga vrsta meda su bili, prosto, razni oblici jedne suštine pčelinjeg meda, koji se, ponekad, i sam u dupljama, bez čovekove pomoći, pretvarao u čvrsti med, u takvom obliku očuvan mnogim godinama.
U poređenju sa alkoholnim pićima, dejstvo medovine je začuđujuće i čudesno. Medovina daje bodrost, radost i smirenje bez ošamućivanja, raslabljena i nezdravog uzbuđenja. Posle upotrebe medovine nema glavobolje, slabosti i mučnine; naprotiv, medovina ispijena sa merom, daje snagu i zdravlje. Jaku medovinu nisu upotrebljavali u preteranoj meri - pa i kad se pojavila votka, ispočetka je naši preci nisu pili u preteranim količinama. Slovenske zemlje, obrasle snažnim liparima, za medonosne pčele bile su idealan stan. Duga hladna zima omogućavala je pčelama da priprave najbolji med, u ogromnim količinama. Još u osamnaestom veku, neretko su u šumama nalazili izdubljena, šuplja debla, koja su pčele davno napustile, sa oko 240-320 kilograma izvanrednog meda u saću. Početkom sedamnaestog veka u Rusiji je postojalo 50 miliona košnica, od kojih su, iz svake, u proseku brali oko dvadesetak kilograma meda godišnje. Radi usporedbe, danas se od 4 miliona košnica, koliko ih ima u Rusiji, dobija dvadeset puta manja količina meda.
POJAVA PIVA I VOTKE
Od meda su pravljeni različiti napici: od kvasa i piva sa 10 posto alkohola, preko lake i srednje medovine od 10-20 posto alkohola, do jake medovine od 20 do 50 posto alkohola. Današnji Rus, kad začuje da se govori o medovini, odmah kliče: "medovača". Takav napitak naši preci nisu pripremali: "medovaču", zapravo ne od meda, već od sekundarnih otpadaka meda, pravili su Mordvinci u godinama građanskog rata. Ruski medovari brižljivo su, vareći med, čistili pelud, koji uvek postoji u medu, jer pelud kvari medovinu. Prebrzo vrenje smese takođe dovodi do pojave niza štetnih sastojaka, aldehida. Takvu medovinu u Rusiji su nazivali "nedorađenom" i smatrali je štetnom. Pojava piva u dvanaestom veku, i votke u petnaestom veku, ne bi nanela osetnu štetu, jakoj medovini, da vlast, ošamućena novim napicima, nije počela da se bori protiv pčelarstva i medovine. Stvar je u tome da su slovenski narodi predstavljali samobitnu pčelarsku civilizaciju, za razliku od civilizacije stočara-lutalica, zemljoradnika i lovaca-plodoskupljača. Stočari su svojim stadima počeli osvajati velika prostranstva, ostavljajući iza sebe pustoš. Pustinje Sahare, Gobi i Kara-Kum, kako tvrde naučnici, antropogenog su porekla. Sličnih prostora ima u Španiji, Arabiji, Italiji i Grčkoj, gde su zemljoradnici prvobitne šume podvrgavali uništenju. Tako uništen komad šume davao je roda samo dve do tri godine. Seljaci-zemljodelci su se kretali sporije nego nomadi, ali su takođe neodoljivo za sobom ostavljali ugarenu, ispošćenu zemlju. Jedino lovci i skupljači plodova živeli su u ravnoteži sa prirodom, uz uslov ograničene sopstvene brojnosti.
OSNOVNI IZVOZNI ARTIKAL STARIH SLOVENA
Seleći se po obalama reka, koje su obilovale ribom, gradeći na navodnjavanim zemljama vinograde, Sloveni su glavnu pažnju obraćali na pčelarstvo, gajeći pčele u ivičnim šumama. Gustina pčelinjih društava u tim šumama bila je veoma visoka, jer su i mimo prirodnih duplji, koje su zauzimali rojevi, u živim šumama naši preci dubili veštačke duplje, praveći, takođe i košnice. Pčele su, uz to, povećavale rod svih cvetonosnih biljaka. Izobilje plodova, jagoda i oraha u okolnim ivičnim šumama privlačilo je ovuda ogromnu količinu zverinja i ptica. U takvim uslovima čovek se ne samo hranio sam, ne bojeći se gladi, već je svojom delatnošću uveličavao proizvodnost žive prirode. Neiscrpni istočnici hrane: ribe, med, divljač, orasi, pečurke, jagode, plodovi, korenje, trave, povrće - činili su slovensku zajednicu nezavisnom od svake vlasti. Međutim, oranje zemlje učinilo je seljake zavisnim, uništilo šumu i počelo davati sirovinu za proizvodnju piva i votke, umesto medovine.
Ruska pravoslavna crkva je od samog početka izbegavala sve napitke, osim medovine. Protiv piva je donet specijalni crkveni propis, a votka je proglašena nečistim pićem, koje nije od Boga. Davno je primećeno da se dejstvo alkoholne medovine veoma razlikuje od dejstva drugih alkoholnih napitaka. U ruskim letopisima brižljivo je opisano "novo pijanstvo" od nemedovinskih napitaka. Posebno je karakteristična glavobolja posle pijanstva - "trovanje od kvasa". Na primer, 1377. godine ruska vojska se zaustavila na međi Mordovske reke. Ovde su ratnici, u okolnim selima pili veoma jako mordovsko pivo "pure". Pure se pravi od zrnastog slatkog badema i nečistog meda. Na onog ko ga proba, pure pokazuje paralizujući efekat. Do opijene ruske vojske, sa nevelikim odredom, privukao se tatarski carević Aprakši, koji ne samo da je pobio bespomoćne ratnike, već je komandante, posle toga, podavio u reci. Od tog dana reka se, kao opomena potomcima, zove Pjana.
Medovina međutim, pokazuje suprotno dejstvo. Sveti knez Vladimir, koji je pokrstio Rusiju, blagoslovio je medovinu sledećim rečima: "Medovina je - radost ruska!", u kojima postoji duboki smisao. Rus ne može živeti bez utehe, jer mu je duša večno tužna. Ponovo utvrditi klimavu veru i vratiti duši spokojstvo i radost Božijeg mira, dati obamrlom telu lakoću i slobodu - eto temeljnih razloga postojanja ovog napitka koji se, posle njegove zamene votkom i pivom, pretvorio u pijanstvo. Takvu utehu je upravo i davala medovina. Moguće ju je bilo piti dugo, bez ikakve štete i pijanog blebetanja, čisteći dušu i telo i pripremajući sebe za ratnički podvig i najteže napore. Zato su slovenski praznici bili dugi i svetli, trajući od tri dana do dve nedelje. Kasnije su potomci zaboravili na ova, duga praznovanja. Vino i pivo, u velikim količinama, oslobađajući iz ljudi tamu i mrak, dovodili su do bahanalija i orgija, to jest do pijane obesti. Medovina je, naprotiv, pobuđivala svetla načela: pratile su je drevne slovenske pesme, devojački horovi i sportska nadmetanja mladića.
Sloveni, spremajući jaku medovinu, na sve načine su usporavali njeno vrenje. Radi toga su vareni med držali u ledarama-medušama, ili su ga zakopavali u zemlju, u hladnim i suvim krajevima. U južnim zemljama stvoriti dugotrajne uslove radi pravilnog varenja jake medovine bilo je nemoguće. No, zauzvrat, u južnim zemljama raste mnogo bolja koja daje slatke plodove i slatke biljne sokove. Od njih su se pravila vina, u koje su nekada dodavali medovinu. Glavno bilje, u centru negdašnjeg drevnog zemljodelstva bilo je hlebno žito. Od njih su, još 3000 godina pre Hristovog Rođenja, zemljodelci naučili da gotove pivo, dok se u Rusiji pivo pojavilo tek u dvanaestom veku. Tokom svih prethodnih hiljadugođa, Sloveni su pili medovinu. Od najstarijih vremena, slovenskom jakom medovinom lečilo se čitavo Sredozemlje, Engleska i deo Azije. U srednjevekovlju Rusija je izvozila u Vizantiju i druge zemlje med za sumu koja bi, danas preračunata, vredela 50 tona zlata godišnje! Zavisnost zemalja-potrošača od lekovitog slovenskog meda bila je potpuna, sve dok se kod njih nije pojavila zamena za jaku medovinu - špiritus.
AKVA VITA
Oštro smanjenje, a posle Smutnog doba i potpun prekid izvoza medovine na Zapad povukli su za sobom duboke promene u privrednom životu ruskog naroda. Zahvaljujući isključivoj čistoti pčelinjeg meda, njegovo špiritusno vrenje se obavlja skoro bez obrazovanja štetnih sporednih sastojaka. Jedno od glavnih svojstava alkohola jeste - sposobnost da se mnogokratno ojača dejstvo sastojaka koji ga prate, kako korisnih, tako i štetnih. Ovim svojstvom alkohola se objašnjava ošamućivanje, slabost i pijanstvo, koji prate većinu alkoholnih napitaka. Pojačana upotreba alkohola povećava zavisnost od njega. No, alkohol, takođe, izaziva i delovanje izvesnih korisnih, lekovitih dejstava. Medicinski lekovi od rakije i vinoterapije - posledica su pojačanih svojstava alkohola. Slatka medovina, sama po sebi, ima mnogobrojna lekovita svojstva. Prerađeni med mnogokratno pojačava svoje lekovito dejstvo, o čemu su dobro znali u Sredozemlju. Jaka medovina tamo je cenjena težinom zlata i bila je glavni predmet ruskog izvoza sve do četrnaestog veka, dok francuski alhemičari i italijanski monasi nisu pronašli zamenu za med - "akva vitu", vodu života ili špiritus konjaka. "Akva vita" je proglašena za lek od svih bolesti. Zapadna razrada tehnologije elitnih napitaka od vinove loze, radi zamene za med, kao i promena velikoknjaževske vlasti u ruskoj zajednici, ispočetka delimičnom, a zatim i potpunom zabranom varenja meda, izobičajili su medovinu iz ruskog načina života. Ova promena u narodu je proizvela gubitak smisla u upotrebi pića, pretvorila se u prokletstvo i štetnost, u podsmeh i pobedu dušmana. Koliko je ruskih duša izgubljeno u strašnom nedugu votke, koliko se gubi i koliko će tek biti izgubljeno!
Medovina ne udara u glavu, muteći razum i potiskujući volju, ona ostavlja "cara u glavi", i ne izaziva bolesnu naviku.
Prerada meda mogla bi, danas da prida značajni zamah pčelarstvu i da poveća procvat seoskoprivrednih kultura, kao i da oblagorodi čitav živi svet prirode. Votka je internacionalno, kosmopolitsko piće. Svaki drevni narod ima svoj nacionalni napitak: Englezi i Nemci - pivo, Sredozemni narodi - grožđano vino, Kinezi i Japanci - vino od riže, Mongoli - kumis, a Sloveni - medovinu.
Medovina je nastala kao rešenje "problema" s viškom meda, nisam imao toliko tržište, pa mi je prijatelj iz Novog Sada dao savet. Ubrzo smo ozbiljno počeli da se bavimo proizvodnjom medovine. Za prvu količinu medovine od 50 litara, u stvari poluproizvod, degustatori su nam bili prijatelji, komšije... Ostatak smo prodali na Tašu po istom principu: probaj, pa kupi!
Šta su uopšte medovina i medovača? Medovina je slatkasto vino od meda, a medovača liker rakija. Koristili su ih još stari Sloveni, a Brada kaže da je medovina prvo što su ljudi pili posle vode. Rakija od meda je inače bilo zvanično piće na dvoru Nemanjića.
Medovača, koja se dobija od medovine procesom sličnim dobijanju vinjaka, čista je bistra rakija, koja se oplemenjuje propolisom i medom. Medovača, kao i svaka dobra rakija, ispunjava tri uslova: ima dobar ukus u ustima, peče samo u stomaku i ne ostavlja mamurluk. Smatra se da je piće bogova bio nektar, a hrana medovina, zbog svoje hranljivosti.
I deca je vole
Stari Sloveni su odlagali višak meda u zemljane posude u kojima je verovatno bilo ostataka nekog voća, najverovatnije jabuke, koja je bila inicijator alkoholnog previranja meda. Tako je nastala i prva medovina. - Danas postoje: hercegovačka medovina (kisela), češka vrlo aromatična, i izvorna staroslovenska, odnosno srpska varijanta koja je blaga i mogu je piti i deca - kaže Milenković.
Medeni mesec
Izraz "medeni mesec" za parove koji uživaju u tek sklopljenom braku potiče još iz doba Vavilona, a nastao je baš od medovine. Naime, parovi su tada mesec dana pili samo medovinu. Otkriveno je da medovina sadrži celokupan kompleks vitamina B, kao i neke druge esencijalne materije koje utiču na plodnost. Ali, tu ne prestaju njeni "lekoviti" dometi. Medovina ima i antialergijska svojstva, mikropolen koji podiže imunitet, deluje i antikancerogeno, antibakterijski..., a sve to zato što je od meda. U najstarijim receptima navodi se da se medovina može piti i na prazan stomak, jer izaziva osećaj sitosti i osvežava.
RECEPT:
Ako vam se recept za medovinu učinio suviše komplikovanim, ovaj put dajem jednostavniji.
Potrebno je: kilogram livadskog meda u saću s cvetnim prahom, 25 grama kvasca.
Saće samleti u mašini za meso, pa sipati u lonac od pet litara i dodati četiri litra vode. Ugrejati na 35 stepeni uz stalno mešanje, a zatim skinuti s vatre i dodati kvasac razmućen u medu. Dobro izmešati i ostaviti da prenoći. Ujutro procediti kroz gazu pa presuti u flaše i držati otklopljeno jer medovina vri. Držati na sobnoj temperaturi (od 20 stepeni) dok ne počne da “rezi”, a onda staviti u hladnu polumračnu prostoriju da bi se vrenje prekinulo, ali ni tada ne zatvarati flaše.
Pred samu upotrebu može se dodati pola isceđenog limuna na čašu, a ako se koristi kao lek, treba piti triput dnevno po 250 grama sat pre jela.
|
) nesto gricnem 
)
