|
jos jedan ponedeljak zamracen poplavljenim putem do posla....
krijem mobilni ispod jastuka nadajuci se da ce nestati, prestati da zvoni
oci mi ovog jutra nisu u istoj ravni, ne znam kako cu se dovesti u stanje u kome cu delovati barem kao privid normalnosti (barem toliko da zavaram okolinu na poslu da jesam ljudsko bice), ponovo premalo sna, previse fantazije na javi, premalo hrane, pritom i pogresne i u pogresno vreme....
dok tumaram do kupatila, obrisi sna postaju ostriji - sanjala sam baka sofiju, zove me kroz san, trazi me.....san me boli, san mi govori da je bakino vreme na isteku...to me uzasava....tesko mi je da disem uz takvu informaciju....moram da odem kod nje...imam li snage i hrabrosti da odem i vidim je mozda poslednjih put u ovom zivotu...ljubila bih je u obraze....pitam se, a ne znam smem li da se pitam...da li ce docekati svoj 82. rodjendan u julu....tesko mi je od toga sto znam, a ne mogu nista protiv toga sto stvari osetim i saznajem....
drogiram se mirisom nes kafe otvarajuci poklopac, pre nego sto je i napravim....
ulazim u wow, moj alter ego ailu ide na pecanje u azshari dok mi jutarnja kafa hrani bice, dve droge u isto vreme....
alfa se proteze, kucka noktima po plocicama, prilazi mi da me lizne po nosu za dobro jutro, gledajuci me pravo u oci....moli me da je prosetam....jos jedan jutarnji ritual koji trazi svoje ispunjenje....
jedan crni matori koker se toliko prepada od alfe da se sakrije gazdi medju noge....ona ga ni ne vidi....
ne usudjujem se da pogledam na sat u trenutku kada se konacno spremim da krenem....razmisljam o tome sta cu ovog ponedeljka izmisliti kao razlog sto kasnim....i o tome kako niko jos nije shvatio da treba da me pita/kazni jer svakog ponedeljka poslednijh nekoliko meseci kasnim na posao.... -.-
laptop u rancu na ledjima, torba o ramenu, slusalice bubice u usima - muzika koja sluzi kao stit od atmosfere zguzvanih ljudi koji posiveli od neumitnog ritmickog ponavljanja svakodnevnice ni ne znajuci prozdiru svetle tacke u dusama ljudi oko sebe....
....sve to....samo malo parce jednog jedinstvenog ponedeljka....
|
