"Were on a road to nowhere
Come on inside
Takin that ride to nowhere
Well take that ride
Theres a city in my mind
Come along and take that ride
And its all right, baby, its all right
And its very far away
But its growing day by day
And its all right, baby, its all right..."
Nema me ovih dana nigde a nikad nisam bila prisutnija. Ubacila sam se u jednu za mene novu priču i sad čučim i ne mičem se. A stalno hodam, pa sam sva u paradoksima. Važno je da sam dobro. Posle jedno dva milenijuma ja sam dobro. I onako, proučavam grčke tragedije i antičku knjizevnost uopšte. Nekad mi se proteklih pet godina čine kao jedna velika tragedija sa svim mogućim elementima. I agon i hibris i tragički junak.Svaki dan neka nova otkrića..nova zvezda, lek protiv gripa, formule, tumačenja, terapije...Ja ne idem toliko daleko.Samo do škole u mom kraju.Tamo učim neku decu stvarima koje su važne.I čini mi se da se nekako menjam iznutra.Sva sam u pitanjima,ali nigde panike.Čini mi se sve više što kopam da sve manje znam.Nema napregnutih misli, um je gotovo iznenađujuće prazan,nema šuma na srcu, pritisak i disanje su u nekakvoj harmoniji.i takva ja, sa stišanom svešću, idem po gradu.Ne sudaram se, ne gubim stvari, budim se rano pre sunca i puno pričam. A ništa ne kažem o sebi.Mislim na 3 frekvencije, ozbiljno. Udobno mi je unutra.inside my mind.simplicity.Kasno noću umor mi se čini kao predigra za san. Jedino još što nikako sa snovima da se pomirim. Sanjam ponovo avion. i to kao da pada ispred mene, a neko mi kaže da to nije ništa jer se slomilo samo jedno krilo. Nema ničega lucidnog u tome. Ni pozitivnog, znam zbog osećaja.Prilično gorko..Zato se trudim da živim preko dana. U svim mogućim stvarnostima, na nekoliko nivoa energije. Hvatam krugove sunca u ogledalu. Mislim na reku i njene slojeve vode dok hodam. Možda sam i ja sad u nekom začuđujuće mirnom sloju. Između dva talasa.
