|
"U pet ujutru sam budna i prestravljena snom.Sanjala sam san sa chovekom bez lica(ali se iza te praznine naziralo lice nekad vrlo lepog mushkarca),koji stoji pored mene i govori mi:" Hocu da osetish isto shto i ja!Zelim da gledash!"
I pred nama umire jedna mlada zena,koze anilinske i ochiju koje gore u groznici.Ona umire i nju nose kao dzinovskog galeba ili veliku lutku(njena haljina se vuche po podu, jedno dete staje na tu chipku i bez suza miluje zenino lice treperavim prstima).
"Gledaj njeno lice, gledaj ga kao petogodishnja devojchica."
I ja gledam u uzasu kako umire josh dece i medju njima petogodishnja devojchica koja je malochas milovala zenu.I to je strashna smrt nekog ko zeli da zivi.
"Gledaj, hocu da vidish kako je strashno!"
Sav uzas sna se rasprskava pred plavom svetloshcu koja jutros pastoralno i pastozno osvaja grad. Pred njom se povlachi voda, koja od jutros blista kao Sirijus. Odlazim u teatar da slusham seminar o odnsou Ibzena i Chehova. Govornici iz chitavog sveta seciraju krhko meso njihovih drama zaboravljajuci da je pozorishte mesto u kome se dete-Bog igra zivim ljudima-igrachkama. Najlepshe od svega na seminaru je drago lice prijateljice koja me grli:
" Dobrodoshla u Oslo."(...)
"A kuda cesh ti sada?"-pita me prijateljica kasnije.
"Da vidim Munka", kazem.
Na desetak koraka od Muzeja pochinje strashna kisha, koja ne pada, nego koso seche. Nebo plavo kao kiseonik presecaju uske bljeshtave munje, koje se na nebu granaju kao ljudski nervi.
"Zar se ovako iskazuje dobrodoshlica?", kazem slikaru u sebi.
Chuvar me uvodi kroz sporedni ulaz, jer bih do glavnog bila sasvim mokra.Vodi me kroz uski hodnik pun plavog i ljubichastog mraka.Onda izranjamo na svetlost i preda mnom se pojavljuju meni najdraze Munkove slike, naprechac se zaljubljujem i u one koje prvi put vidim.
"Aleju u snegu" Munk je radio 1906.I ja mislim:"O,da, to je taj sneg po kome smo odlazili onima koje volimo,misleci da smo prevarili smrt i da ce se istopiti pod poljupcima, a ona je vejala svuda po nama, neprestano, lepila nam se niz uvojke i cedila se niz vrat."
Ispred "Autoportreta u paklu", na kojem Munkovo lice, snaznih kostiju i blistavih ochiju, izranja iz plamena u kome sagorevaju i telo i dusha, osecam se kao da sam bila u ponoc u crkvi,na Bozic, da sam plakala sve dok se sav moj bol nije pretvorio u prazninu, a praznina u chisto zlato. Sve Munkove varijante "Poljupca" ostavljaju me bez daha:bolno, senzualno i do kraja precizno, on je poljubac prepoznao kao alhemijski chin, kao metamorfozu u kojoj dushe kleche jedne pred drugom, a gde su tela samo izgovor.
U podrumu se nalazi biografska izlozba Munkovog zivota. Kad je imao pet godina umrla mu je majka, a zatim su mu redom umirali braca i sestre, kao i sestra koju je voleo vishe od zivota. Stajem zapanjena pred stolicom od pruca oblozenom malo prosenjenom ruzichastom svilom, u kojoj je devojchica zaista umrla. Smrt je poshtedela stolicu. I meni je tek sada jasan moj nocashnji san. Prepoznajem sve, apsolutno sve shto Munk slika:bolesnu decu, chija se lica razvijaju kao cvetovi, duge kose zena nachinjene od sna i praha sa krila zlih leptirova, ljudska lica koja polako metastaziraju u maske(Munk je izmedju lica i maske stavio kao shto i treba, znak jednakosti,), strast je oznachio, kao jedan od puteva ka istini. Mozda i najdirektniji. U trenutku dok ochima nezno i sporo milujem posmrtnu Munkovu masku, koja je zatvorena u staklenu kocku, spolja dopire brza i banalna muzika cirkusa "Medrano" koji je postavljen blizu muzeja.
"Ono shto je Munk slikao Ibzen je pisao", mislim dok izlazim iz Muzeja, napolju se umesto kishe, cedi divna suncheva svetlost, sva od limuna i meda. Tetruam se ka podzemnoj zeleznici sa blagom, Munkovom knjigom reprodukcija koju grlim obema rukama.
S.D. "Oslo-bela svetlost",odlomak iz eseja.
"neshto tiho i blisko" sa druge strane sveta
|
