|
Било ми је потребно нешто да ме помири са самим собом.Синоћ сам то открио: Папини.Мени није нимало важно да ли је он шовиниста,мали проповедник или кратковиди педант.Као неуспео покушај,он је диван....
Књиге које је прочитао-с осамнаест година! Не само Хомера,Дантеа,Гетеа,не само Аристотела,Платона,Епиктета,не само Раблеа,Сервантеса,Свифта,не само Волта Витмана,Едгара Алана Поа,Бодлера,Вијона,Кардучија,Манцонија,Лопе де Вег,не само Ничеа,Шопенхауера,Канта,Хегела,Дарвина,Спенсера,Хакслија,-не само њих него и сву ситну рибу међу њима.Тако стоји на страни осамнаестој.Alors,на страни 232. он се слама и исповеда.Не знам ништа,признаје.Знам наслове,скупљао сам библиографије,писао сам критичке есеје,злобно сам се ругао и дифамирао...Могу говорити пет минута или пет дана,али онда сам готов;остајем сув и празан.
Затим следи ово:''Сви желе да ме виде.Сви се труде да са мном говоре.Људи ми досађују,а досађују и другима,питајући шта радим.Како сам?Јесам ли опет сасвим здрав?Да ли још увек предузимам шетње кроз околину?Да ли радим?Јесам ли завршио књигу?Хоћу ли ускоро започети другу?
Неки мршави немачки мајмун хоће да преведем његова дела.Нека руска девојка,дивљих очију,жели да јој напишем причу о свом животу.Нека америчка госпођа жели н а ј н о в и ј е вести о мени.Неки амерички господин ће послати своја кола по мене да ме одвезу на вечеру-само на један присни,поверљиви разговор,знате.Неки мој стари школски друг,и пријатељ од пре десет година,жели да му прочитам све што пишем истом брзином којом пишем.Неки мој пријатељ сликар очекује да му позирам на сат.Један новинар тражи моју садашњу адресу.Неки знанац,мистик,распитује се о стању моје душе,други,мало практичнији,о стању мог новчаника.Председник мога клуба се распитује,да ли сам вољан да одржим говор момцима!Нека госпођа,са спиритуалним склоностима,нада се да ћу долазити у њену кућу на чај што је чешће могуће.Она жели да чује моје мишљење о Исусу Христу и,уз пут,шта мислим о неком новом медију?...
Велики Боже!У шта сам се претворио?Каквог права имате људи,да претрпавате мој живот,крадете моје време,задирете у моју душу,исисавате моје мисли,држите ме за своју забаву,друштво,повереника и обавештајни биро?За кога ме ви сматрате?Јесам ли ја плаћени забављач од кога се свако вече захтева да изиграва неку интелектуалну фарсу пред вашим глупим носем?Јесам ли ја роб,купљен и плаћен,да бих пузао потрбушке пред вама беспосличарима и стављао пред ваше ноге све што радим и све што знам? Јесам ли ја нека девојчура у куплерају од које се тражи да подигне сукњу или да скине комбине на захтев сваког човека,у оделу по мери,који случајно наиђе?
Ја сам човек који хоће да живи херојским животом и да у својим властитим очима створи подношљивији свет.Ако у неким тренуцима слабости,предаха или нужде,пуштам пару-мрвичак кипућег беса,који се хлади у речима-страствени сан,завијен и скривен у слике-тада примите то тако или ме се маните....али н е м ј т е ме г њ а в и т и !
Ја сам слободан човек-потребна ми је моја слобода.Потребно ми је да будем сам.Треба ми да размишљам о свом сраму и очају у усамљености,треба ми сунчана светлост и плочници улица без друштва,без разговора,да будем лицем у лице сам са собом,и да ми само музика мога срца прави друштво.Шта хоћете од мене?Кад имам нешто да кажем,дајем то у штампу.Кад имам нешто да дам,ја то дајем.Ваша безобзирна радозналост преврће ми желудац!Ваши ме комплименти понижавају!Ваш ме чај трује!Никоме не дугујем ништа.Хоћу да будм одговоран самоме Богу-ако постоји!''
Чини ми се да је Папини за длаку промашио нешто,када је говорио о потреби да буде сам.Нимало није тешко бити сам ако је човек сиромашан и пропаао.Уметник је увек сам – ако је заиста уметник.Не,оно што уметник треба јесте с а м о ћ а.
хенри милер-ракова обратница
|
