|
Post će biti malo duži pošto imam dosta stvari da navedem, ali uopšteno sve se vrti oko ove pojave. Danas sam naišao na jednu vest koja me je podsetila na ovo, a ima dosta interesantnog materijala za temu. Razmišljao sam da li da temu postavim u deo o Psihologiji ili ovde, ali čini mi se da je ovde prikladnije.
Skoro sam na Fejsbuku naišao na stranicu Borba protiv pedofilije koja objavljuje prepiske pedofila sa lažnim profilima maloletnih devojčica koje vodi ista stranica. Standardna praksa, na sličan, ali opsežniji način rade i obaveštajne službe nekih zemalja.
Sad nešto razmišljam; od tolikih pedofila mora da ima i onih koji su dovoljno mudri da ne nasednu na klopku i koji se kriju godinama. Sa druge strane imamo besnu rulju (opravdano ljutu jer to može biti i njihovo dete) koja bi najradije ubila takvu osobu bez razmišljanja i onda dolazimo do pitanja - da li zaista ispravno postupamo pri iskorenjavanju pedofilije (setimo se samo slučaja sa Majkl Džeksonom koji se i dan danas koristi da se on i njegov rad diskredituju) ?
Pre oko mesec ili dva sam na Quora-i (popularan sajt za pitanja i odgovore) čitao ispovest jednog čoveka. Na njoj imate politiku korišćenja pravog imena i prezimena, ali i mogućnost da anonimno odgovorite na neko pitanje ukoliko ono nosi određen rizik. Čovek nije odgovorio anonimno. Ima dvoje dece, ženu, naizgled potpuno standardan brak, no, pedofil je. Išao je kod psihijatra i nije počinio nijedan seksualni delikt takve prirode. Mislim da profil nije lažan jer je bilo dostupno dosta podataka i čovek je nastavio da odgovara na komentare koji su bili ispod odgovora.
Da li možemo povući jasnu granicu između pedofilije i ljubavi prema deci i kako je prepoznati? Čini mi se da u Australiji postoji zakon koji ne dozvoljava da u +18 filmovima glume devojke sa grudima ispod zacrtane veličine jer bi to moglo da podstakne širenje pedofilije. Da li zakoni ovakve vrste po vama imaju smisla ili su kontraproduktivni?
Lično mislim da bismo se daleko bolje borili sa pedofilijom ukoliko bi zdravstvene službe u anonimnosti pomagale osobama koje je kod sebe uoče i kada bi društvo više radilo na tome da te osobe motiviše da se leče jer:
1. se ovako problem samo gura pod tepih, a nije jedini (incest, nasilje u porodici su takođe više zastupljeni nego što ljudi misle)
2. se to može vrlo efektivno koristiti za uništavanje nečijeg života i karijere (govorim o osobama koje nikada nisu počinile seksualni delikt takve prirode)
3. me ova problematika zabrinjava i kao muškarca - devojke sa 13 i 14 godina danas izgledaju mnogo zrelije nego što je to bio slučaj sa devojkama ranije (što zbog ranijeg ulaska u pubertet, što zbog šminke i oblačenja) tako da bi prilazak takvoj devojci lako mogao da bude protumačen kao pedofilski akt
P.S. Što se tiče vesti koju sam danas pročitao - radi se o momku koji je uhvaćen u Švajcarskoj, a koji je posedovao veliku količinu lolikon mangi (japanskih stripova). Lolikon mange i animei uopšteno uključuju seksualnu privlačnost ka mlađim devojkama ili devojkama sa mladalačkim karakteristikama. Ovo je jedna od najkontroverznijih tema u Japanu i oko nje se lome koplja jer jedni smatraju da lolikon sadržaji podstiču ljude na seksualnu privlačnost ka deci dok drugi smatraju da ovi sadržaji predstavljaju vid izolacije od društva (slična debata se vodila i oko nasilnih video igrica) koju praktikuju + otakuiOtaku (おたく/オタク?) je japanski izraz koji se odnosi na ljude koji se opsesivno interesuju za anime i mange. Njegova savremena upotreba potiče od eseja Akija Nakamorija, Manga Buriko iz 1983. Otaku se može koristiti kao pejorativ, ali termin danas više nema negativno značenje zbog popularnosti animea i mangi.
Otaku subkultura je bazirana oko brojnih animea i mangi, dokumentaraca i akademskog istraživanja. Počela je tokom 1980-ih u vreme Anime eksplozije. Tokom godina su se pojavile različite klasifikacije otakua. Nomura istraživački centar je 2005. godine podelila otakue u 12 grupa i studirala tržište za ove grupe.
Više na: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9E%D1%82%D0%B0%D0%BA%D1%83
i da ne podstiču na seksualne delikte jer se čitaoci više zanimaju za samu estetiku dela i u stvarnom svetu ne mogu pronaći osobe sa sličnim karakteristikama.
Kakvo je vaše mišljenje o ovoj temi?
|
