Sui caedere - Samoubistva

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Sirius
Ja bih te zamolila samo da i iz tog ugla bacis jos malo svetla na ovu temu jer se ja ne usudjujem da izdjadjem iz sveta matematicke logike. Najdalje sto mogu da odem je recimo suicidalno primenjena neeuklidska geometrija (promenimo li aksiom da je u glavi sve normalno (i paralelno ) svet dobija druge dimenzije... )

Dakle, moje pitanje je: da li je filozofski ili eticki u redu primenjivati rec "sebicnost" na nekoga ko je u suicidalnom stanju?

@leoparde
Slozili smo se i razumeli. Onda mozemo znaci i da izvedemo jedinicu stremljenja necemu, 1 umrlitis (U) je etalon i max vrednost, to je taj nivo suicidalnosti. Kamikaza stremi da sluzi svom Japanu jacinom od 1U, dok ja stremim k Milka cokoladi jacinom od 0,12 mU.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Tamtitam,

Pa kazi zar nije cool skala?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hm, sebicnost se ne racuna. Osoba koju je nesto pritislo da i dodje na tu pomisao (samoubistva) nema uopste racionalno (logicno) razmisljanje, a ponajmanje da li je cin sebican ili ne. Njima se nesto sasvim deseto vrti po glavi. Dugo sam vremena mislila da je to samo kukavicki cin ljudi koji nemaju snage i volje i zelje i sta jos ne, da se uhvate sa zivotom i nastave borbu. Nije bas tako. Nije lako podici ruku na sebe. Pogotovo ljudima koji cjene sebe kao osobu, koji cjene sto su uradili za svoga zivota. Zene koje su majke - to je tek posebna prica. Koliko god situacija teska, majka ce uvijek da misli na svoje djete(cu). A negdje sam jednom procitala da zene kada odluce da izvrse samoubistvo pretezno uzimaju overdozu nekih medikamenata, dok muskarci to rade metkom u celo. Naravno da ovo ne vazi za 100% slucajeva, jer je meni jednom carbon monoxide "izgledao" kao jedini izlaz. Ne znam ko ce sve ovo citati, ali jedno znam - nikada ne uzimam prijetnje samoubistva kao salu, ako vidim da neko od mojih prijatelja ili rodbine ima tezak period u zivotu, dam im do znanja da to nece trajati vjecno, kazem im da sam tu za njih, kazem im da uvijek ima gore od goreg, da se moze naci rjesenje za sve, da su (ako su) prezivjeli i gore dane i da ce jednom opet sve biti u redu. Jer hoce. Rijeci ohrabrenja, prijateljski stav, neka vrsta pomoci (cak i najmanja) moze da utice na odluku. Vrijeme i strpljenje, to je sve sto treba.
Ne znam kolika je granica koju svako moze da podnese, to varira od osobe do osobe, ali zivot bas nekad zna da ti se navali na ledja i nista ama bas nista ne ide kako treba. Neko se i umori od te borbe za opstankom, pogotovo ako ga ta borba prati od djetinjstva ... pa da je i kamen, covjek bi puk'o.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@all,

Bez obzira sta samoubici prolazilo (ili ne) kroz glavu, nije zgoreg ako smo barem MI sami nacisto kako da se prema tom cinu postavimo, a videli smo da ni taj deo cele price nije bas naivan.

Vidimo i da je velik problem u eventualnoj prevenciji to sto zivotni prag izdrzljivosti nije isti za sve, pa je nemoguce dijagnostikovati neciju 'udaljenost od omce' mereci problem te osobe svojim arsinom.

Nego, kad vec Tamtitam pomenu Euklida da ne zaboravim...postoji jedan 'trougao' koji se jos kako tice samoubistva...

Taj trougao se zove: JESAM-MOGU-IMAM

'Bezecim samoubistvima' zapravo prethodi 'kvar' u bas takvom jednom trouglu.

Ponekad samo jedna tacka, ponekad dve, a ponekad je slomljen ceo trougao...

Cini se da tu nekako treba usmeriti i prevenciju...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ako budem dobio vašu dozvolu, ove postove poslao bih Julijani (spomenuo sam je već) jer sam siguran da bi, kao profesionalac, bila veoma zainteresovana za ovako različita gledišta. Rekoh, ako budem dobio...

Tamtitam, kada već posedujem takvo iskustvo, podeliću ga sa svima vama- teško da bih se sam odlučio na to, no shvatam i tvoju molbu. Ovo nije ispovest jer tome forum i ne služi. Opisaću vam svoje iskustvo pa vas molim da ga razmotrite i ukažete mi na to da li sam sve ove godine u zabludi ili sam dobro promišljao. Tašta mi se razbolela od raka i tast, kome je ona bila kompletan emotivni oslonac počeo je da se ljulja iz temelja. On koji do tada nije imao ni jedan problem u životu suočio se sa nadolazećom situacijom tako što je govorio (podalje od nje) da on ne može da doživi to da je sahrani, odnosno da živi bez nje. Niko od nas to nije ozbiljno shvatao jer smo imali primarni cilj - da olakšamo bolest i muke sirote žene, a on je padao sve niže u letargiji, prestao je da se brije, zapustio se...Jednog dana dobro je izrežirao i isplanirao svoj naum: obesio se u pomoćnoj prostoriji gde ga je otkrila moja žena i počela izbezumljeno da vrišti. Ja sam presekao konopac obavijen kajišem, pao s njim na zemlju i počeo reanimaciju. Takvo iskustvo ne bih zaželeo nikom. Ipak, posle 10 sati podlegao je u Urgentnom centru. Tašta je živela još dve godine. Žena je godinama dolazila sebi od tog šoka, a ja sam imao osećaj da se to dogodilo nekom drugom. Naravno, sve je posle palo na mene i sigurno da nisam mogao da budem objektivan u proceni njegovih motiva da se iskrca iz tog voza. Možda su godine učinile da malo otupi oštrica mog nezadovoljstva; nama se svima čini da bi nam bilo lakše da je živ...a možda smo mi malo sebični kad tako mislimo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius,

Zaista si imao nesvakidasnje strasno iskustvo--no koliko god da je strasno, ako te nije slomilo (a nije) obogatilo te je i ojacalo. Svaka cast na izuzetnoj prisebnosti da preseces smrtonosnu omcu i zapocnes reanimaciju! To sto je on ipak do kraja podlegao niposto ne umanjuje tvoj podvig jer su ishod presudile okolnosti na koje se ne moze uticati. To iskustvo sad mozes koristiti u dobre svrhe i ne cudi me da si bacio strucnjake iz oblasti na muke, jer aspekt koji ti imas u odnosu na ovu temu se ni ne moze steci samo akademskim putem.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prijatelju moj,
Hvala ti za razumevanje. U Engleskoj kažu ''u kući obešenog ne govori se o užetu'' tako da su brojni prijatelji i kolege izbegavali (kao i ja, na kraju krajeva) tu temu i muku kao da se nije ni dogodila. Stručnjacima se nisam obraćao konkretno za pomoć(hteo sam i uspeo sam da tu traumu prebrodim uz pomoć porodice), ali kada je naletela ta tema na tribini, progovorio sam. S obzirom na to da sam imao veoma solidna teorijska znanja (ne hvalim se, dve desetke kod Tijane) a i čitao sam ponovo Kosanovićevu ''Kliničku psihologiju'', razgovor s Julijanom, kao vrhunskim medjunarodnim stručnjakom, bio je sve samo ne ispovedanje. Da nije bilo tako ona bi mi profesionalno uputila nekoliko reči utehe, medjutim, razgovor se rasplamsao jer retko i ona ima priliku da neko neopterećen ličnim suicidnim traumama (bogu hvala, nikada ih nisam ni imao) govori prisebno o tome. No, svejedno, verujte mi da uopšte nije lako racionalno razmišljati o ovome jer su sudovi često veoma protivrečni, odnosno idu iz krajnosti u krajnost. Kad se to dogodi, shvatimo da o samoubici, odnosno žrtvi životnih okolnosti, mi u stvari ne znamo mnogo, takoreći ništa. Privatni doživljaji pojedinca nisu reper za suicidne namere. Mislim da je glavni problem naše (i ne samo naše priče) kako da definišemo motive i mogućnosti njihovog prepoznavanja. Ima, složićete se, mnogo ljudi koji bi po svim rezonima i šablonima , zbog svoga načina života i muka koje ih gone, odavno trebalo da se ubiju, pa ipak nisu...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Ima, složićete se, mnogo ljudi koji bi po svim rezonima i šablonima , zbog svoga načina života i muka koje ih gone, odavno trebalo da se ubiju, pa ipak nisu...

Kada si to pomenuo, setih se jednog istrazivanja obavljenog na jednoj od onkoloskoh klinika, gde je pacijentima , koji su bili u tercijalnom stadiumu bolesti ( raznorazni maligniteti), i koji su uporno trazili da im se da letalna doza nekog medikamenta i na taj nacin im se skrate muke ( dakle, mozda zalazim pomalo u deo koji se zove- eutanazija, mada ja na ovo gledam kao na iznudjivanje ubistva, tj. na vrstu samoubistva uz pomoc druge osobe).
Naime, lekari su samo jedno jutro, usli u sobe tih pacijenata ( bilo ih je oko 50), i dali im placebo ( lazan medikament) s recima da je to ono sto su dugo trazili, dakle lek koji ce ih usmrtiti, te da uzmu to , u toku dana.

Niti jedan pacijent nije popio lek!

Ovo me navodi na pomisao da covek koji izvrsi samoubistvo, ustvari nije u mogucnosti da razmislja o bilo cemu. Da li je suzenje svesti na tom nivou da brise svaki ratio , ili ne, nikada necu saznati, ali meni se sve vise cini da jeste. ( slicno psihoticnim osobama) Ne moze se okriviti psihoticna osoba ni za jedan postupak, jer je svest te osobe daleko izvan granica normalnog.

I da ne zaboravim, veliki je procenat , po meni, onih koji u pokusaju da izazovu reakciju okoline, te skrenu paznju na sebe ( apel , vec pomenut), slucajnoscu uspevaju da sebi okoncaju zivot, iako nisu to zeleli. dakle, zelja je bila da se samo okolina alarmira, ali je postupak izvrsenja bio , na zalost uspesan

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vecina ljudi nikad nije dozivela napad panike.

Skloni smo zato da delimo ljude 'kvalitativno' na panicare i ne-panicare, no ta 'prakticna' podela podrazumeva samo prosecni stepen izlozenosti stresu.

Kao neko ko se profesionalno bavi ronjenjem gde postoji veliki raspon stresa poznat mi je sledeci 'aksiom':

"Svako je panicar ako postoji dovoljno stresa."

Dakle podela ispada vise kvantitativna no kvalitativna. Drugim recima, razlikujemo se medjusobno u dozi koja nam treba da reagujemo.

Vec smo se slozili da ovo vazi i za samoubistva.

Drugim recima, najverovatnije je da smo svi mi samoubice-- ako postoji dovoljna doza stresa.

Medjutim stvar u oba slucaja reklo bi se ipak nije tako prosta kao 'doza-individualna reakcija'.

Npr, jedan odredjeni tip stresa koji nekog natera da panici (ili podigne ruku na sebe) nece uvek izazvati paniku (ili samoubistvo) druge osobe koliko god da se povisi doza-- jer je i sama kvalitativna percepcija faktora stresa cesto izuzetno subjektivna.

Dakle u desifrovanju necje eventualne suicidalnosti pod odredjenim okolnostima, ne samo da ne znamo kolika doza stresa je bezbedna za tu osobu--vec zapravo cesto nemamo pojma ni kakav stres je u pitanju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I da ne zaboravim, veliki je procenat , po meni, onih koji u pokusaju da izazovu reakciju okoline, te skrenu paznju na sebe ( apel , vec pomenut), slucajnoscu uspevaju da sebi okoncaju zivot, iako nisu to zeleli. dakle, zelja je bila da se samo okolina alarmira, ali je postupak izvrsenja bio , na zalost uspesan [/quote]

E, vidiš, upravo su nam to prvo rekli, nećeš verovati ko - krim-tehničari posle uvidjaja. Glavni krim-tehničar bila je moja učenica koja je otpratila ekipu i ostala sa mnom kako bismo mogia da porazgovaramo off the recod. Prvo me je pažljivo ispitivala, naoko sporedna pitanja, a onda iznela svoj zaključak u obliku konstatacije: ''Vidiš, mnogi to rade da skrenu pažnju na sebe, a mnogi i da bi se na svojevrstan način osvetili sredini...Ne bi verovao, pogotovo kod starih, usamljenih i zaboravljenih lica, koliko toga ima'' To mi je bilo jasno i kao iskaz primenio sam ga radi lakšeg dekodiranja ponašanja dotičnog samoubice i dosta toga se uklopilo. Zašto njih spominjem? Oni svakako nisu doktori nauka (mada ima i takvih medju njima) ali ih surova praksa oslobadja obaveze da teoretišu i ''mudruju'' (nadam se da ovo ne zvuči pejorativno) već da širom otvorenih očiju stručno i nepristrasno konstatuju to što vide;a vide svašta...Najviše ono što mi, uronjeni u problem ne primećujemo. Sve to sa strane se bolje vidi, ali onda je, po pravilu, kasno.