offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Zašto je reforma visokog obrazovanja nepovoljno ocenjena - jedno viđenje 08.07.2005. u 20:44
Na ispitu se, najčešće, prvi put sretnu student i profesor, ali se ni tada ne poznaju. Ako je ispit u pisanoj formi (što inače nije uvek dozvoljeno), onda se ni tada ne sretnu i ne upoznaju
Na nedavnom ocenjivanju rezultata reformi visokog obrazovanja u Bergenu Srbija je zauzela 41. mesto, od ukupno 43 ocenjene države. Sa ovim ocenama prethodna prosvetna vlast nije zadovoljna, a sadašnja jeste. No i jedni i drugi su krivci što smo pali na ovako niske grane. U kuloarima prosvetnih vlasti često se raspravlja o reformama u ovoj sferi, ali se u praksi malo šta dešava. Čak je stanje i nepovoljnije nego što su nas ocenili. Evo šta pokazuju analize jednog dela naše prakse. Nije reforma visokog (i višeg) obrazovanja samo menjanje zakona i drugih normi, čime se prosvetna vlast bavi, čak i da su dobro utemeljeni, a nisu.
Pre svega, s obzirom na našu praksu, nisu adekvatni nazivi: studiranje i studenti. Ako se pod pojmom „studiranje” podrazumeva proučavanje i analiziranje određenih pojava, stanja, problema ili teorija, pod vođstvom nastavnika, a sa ciljem da se utvrdi njihova suština i dođe do istine, što podrazumeva i sticanje znanja tim putem, onda naši studenti nisu učesnici tog procesa i oni ne studiraju.
Studiranje kod nas uglavnom se svodi na upućivanje studenata na određene udžbenike ili skripte, koje su oni dužni da „nabubaju”, a njihovu sadržinu da reprodukuju pred nastavnikom na ispitu i dobiju ocenu. Tako redom, da polože sve ispite i dobiju diplomu. Na ispitu se, najčešće, prvi put sretnu student i profesor, ali se ni tada ne poznaju. Ako je ispit u pisanoj formi (što inače nije uvek dozvoljeno), onda se ni tada ne sretnu i ne upoznaju.
Pošto pojedini fakulteti upisuju po više stotina ili čak hiljada studenata, onda na prvo ili nekoliko prvih predavanja dolaze svi, (što više liči na stranačke mitinge nego na školu), dok ih profesor ne „uputi” na određene udžbenike, koje će kupiti i „naučiti” kod kuće. Slučaj koji je nedavno zabeležila štampa, da pojedini profesori na Višoj medicinskoj školi u Zemunu uslovljavaju studente obaveznom kupovinom svojih udžbenika, kako bi mogli pristupiti ispitu, nije usamljen. To je praksa na većini fakulteta, naročito društvenih smerova.
Ima slučajeva da nije dozvoljena kupovina već raubovanih udžbenika od studenata koji su već položili ispit, kao i da dva studenta kupe jedan udžbenik. Izuzetak od opisane prakse studiranja su pojedini nastavni predmeti na medicinskim i tehničkim fakultetima. U ovim, ređim slučajevima, predavanja i vežbe su dobro organizovani, studenti su angažovani i studirajući stiču teorijska i praktična znanja.
Praksa pokazuje da od savesti i lične odgovornosti nastavnika zavisi kvalitet studiranja, tj. kako će studenti sticati nova znanja. Od lične savesti nastavnika (nažalost ne i od stručnosti) zavisi izbor i naziv nastavnih predmeta, kvalitet nastavnih planova i programa, organizacija nastave i sl., jer zakoni, pod uslovom da se njih nastavnici pridržavaju, ova pitanja regulišu samo u načelu. Inspekcija prosvetnih organa ili dekana u ovoj oblasti je slaba. Malo je komično da nastavnici na svojim naučno-nastavnim većima utvrđuju planove i programe svog rada, Ministarstvo i drugi organi ih verifikuju, odnosno „prisvajaju” i kao obavezu vraćaju onima koji su ih utvrdili.
Sadržina udžbenika i skripata je najčešće zbir svega što je nekad napisano o datoj naučnoj disciplini, a ponekad i kompletna doktorska disertacija profesora koji dati predmet predaje. Fakulteti i više škole su autonomni i u zakonom propisanom reizboru nastavnika svake pete godine. Nastavnici jedni drugima „pišu referate” za reizbor i, neretko, po principu „ja tebi, ti meni”, decenijama ostaju nedodirljivi. Istina je da se teško sva ova pitanja mogu kvalitetno normirati i odgovorno izvršavati, ali je žalosno da među najobrazovanijim ljudima i u delatnosti koja je nekad bila svetinja ima sve više trgovine, korupcije, a nedovoljno brige o nauci i vaspitavanju mlade generacije.
Nastavnici u visokom obrazovanju uživaju brojne privilegije. Retke su države u svetu, kao naša, gde profesori fakulteta svoje radne obaveze prema studentima i ustanovi u kojoj rade svode na dva do četiri sata sedmično, a da za to primaju punu platu. Da ostatak vremena posvećuju naučnim istraživanjima ili ličnom usavršavanju (što je redak slučaj) – moglo bi se razumeti. U državama koje služe kao uzor za naše reforme, nastavnici odrađuju puno radno vreme (najčešće 40-časovnu radnu nedelju) sa studentima na predavanjima, vežbama, naučnim i stručnim istraživanjima u svojim kabinetima gde ih je uvek moguće naći.
Kabineti naših profesora su najčešće zaključani, dok oni odrađuju tezge na drugim ustanovama ili se bave politikom, gde su inače najviše zastupljena populacija. Ako država iz budžeta dosta uredno podmiruje njihove plate i materijalne troškove, enormne školarine koje više niko ne kontroliše, uz plaćanje ispita i drugih taksa za vanredne studente, postaju izvor nekontrolisanog bogaćenja većine (istina ne svih) nastavnika. Ako, na primer, u ovoj godini pojedini fakulteti upišu 1.000 vanrednih studenata sa školarinom u iznosu od 30.000 dinara godišnje, ubere se kao vanredni prihod 30 miliona dinara. Bez PDV-a i drugih poreza, niko se ne pita i ne zna (ili zna) gde će biti utrošen ovaj novac.
O stanju na tzv. privatnim fakultetima još manje se zna, čak i u samom Ministarstvu prosvete. Po davanju dozvole za njihov rad Ministarstvo se više „ne meša”, pod uslovom da ne izazovu neki eksces. Ako upitate malo bolje informisanog građanina da kaže mišljenje o privatnim fakultetima, reći će vam da se tamo upisuju slabiji učenici bogatih roditelja i ko izdrži ogromne školarine retko će se desiti da neće dobiti diplomu. Za ovu ocenu nećete dobiti dokaze, ali ni za ocenu suprotnu ovoj. Poplava broja privatnih i državnih fakulteta jeste pozitivna tekovina demokratije, kad se radi o dostupnosti obrazovanja svima, ali ide na štetu kvaliteta.
Kako, na primer, naći izgovor za činjenicu da decenijama u Srbiji manje od 17 posto upisanih studenata završi na vreme studije, a da u proseku oko 70 odsto nikad ne završi studije (poslednje mesto u Evropi). Teško je poreći da kod nas nema i dobro organizovanih fakulteta koji daju kvalitetne kadrove, ali u celini naša praksa zaslužuje tako nepovoljan tretman u svetu.
Sve dok pred rektorima i dekanima službenici Ministarstva prosvete „stoje u stavu mirno”, a da ih pri tom njihovi profesori nedovoljno uvažavaju u njihovoj sredini i dok imamo „ad hok” ministre prosvete, teško je popraviti nepovoljno stanje na fakultetima i višim školama. Srbija nije imala sreće sa ministrima prosvete u periodu demokratske vlasti. Ministri prosvete, umesto da su permanentno izgrađivali kvalitetnu, dobro organizovanu, savremenu školu, temeljenu na dostignućima pedagoške nauke, orijentisali su se na „ad hok” razrešavanje dnevno nastalih ekscesa u prosveti.
Reformu visokog obrazovanja treba započeti na način kako je to rađeno sa osnovnim i srednjim obrazovanjem, gde su postignuti zapaženi rezultati zbog kojih smo vrlo dobro ocenjeni u svetu. Visoko obrazovanje ne može biti nedodirljivo, niti se može ostaviti da se reformiše samo po sebi.
Rajko Bulatović
Profesor
____________________________
|
