Čovjek

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Данас је лако мислити да је философија преузела место Бога. Али неки филозофски проблеми остају и даље нерешени. Проблем слободне воље постоји још од Аристотела, 300 пне. Свети Августин и Свети Тома Аквински, сви су они бринули о томе како можемо да будемо слободни ако Бог унапред зна све што ћете да урадите. Данас знамо да свет функционише у складу са неким основним законима физике. Ти закони одређују понашање сваког предмета на свету. Због своје поузданости, ти закони омогућавају да дође до невероватних технолошких достигнућа, али погледај себе. Ми смо сам физички систем. Сложени скуп молекула угљеника. Највећим делом смо вода. Наше понашање неће бити изузетак у односу на те основне законе физике. Било да Бог све унапред одреди или руководе закони физике, нема много простора за слободу. Не претварај се да игноришеш питање и загонетку слободне воље. "Историјска анегдота, то је питање без одговора, заборави на то." Али то питање се увек намеће. Помисли на своју индивидуалност. Твоју личност одређују слободни избори које начиниш. Или одговорност. Можеш се сматрати одговорним, проглашен кривим или бити поштован због оног што урадиш на основу своје слободне воље. Упорно се намеће питање, а нема решења. Делује као да су све твоје одлуке претварање. Неурони букну и пошаљу сигнал у твој нервни систем, преноси се у мишићна влакна, која се згрче. Испружиш руку. Делује као да је до тога дошло твојом вољом, али сваким делом тог процеса руководе закони физике, хемије... Велики прасак је успоставио пролазне услове, а остатак наше историје је пуко играње субатомских честица на основу тих основних закона физике. Мислим да поседујемо неку посебну врсту достојанства, али то је сада угрожено том сликом. "А квантна механика?" Рећи ћеш да знаш довољно о физици да увидиш да није тако. То је пробабилистичка теорија. Имам простора. Отворена је. Није детерминистичка. Помоћи ће да схватимо слободну вољу. Али детаљи указују да то неће бити од велике помоћи, јер имаш ситне квантне честице чије је понашање насумично. Њихово понашање је апсурдно у смислу Помоћи непредвидиво, нити га можемо схватити на основу претходног облика. Изненада изведе нешто према пробабилистичком оквиру. Зар да наша слобода буде питање вероватноће? Насумично застрањивање у хаотичном систему? То је још горе. Радије бих био зупчаник у великој, детерминистичкој машини него насумично застрањивање. Морамо да нађемо места за појединца. Са свим што то захтева. Не само тела, већ особе. Шта значи да треба да покушамо да решимо проблем слободе, да нађемо простора за избор, одговорност и индивидуалност.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@tagore, moja zivotna filozofija je da se uprosti sve sto moze, a dosta toga moze. Ja se koristim primjerima iz svakodnevnog zivota, jer ako sam u stanju da osobi koja me ne razumije docaram svoju ideju/zamisao, ili sta god, upotrebom iskustva u kojem je ona (po mojoj nekoj ocjeni bila) ili cak ja, jer tada znam sa sigurnoscu sta je i kako je bilo (po nekom mom shvatanju) i sto je bitnije - da me na kraju shvati ... ja sam uspjela u tome sto sam htjela da uradim. Meni skroz nebitno da li se ja sluzila rukama, nogama, znakovima, slikama, brojkama, slovima ili NLP-ijem ....
Cesto uspjeva. Ponekad se desi da me ljudi ama bas nista ne razumiju. No to meni daje nove strelice i znakove ka tome gdje sam pogrijesila, pa se sljedeci put trudim da ne ponovim istu gresku.
Rad sa djecom, rad sa "komplikovanim" ljudima, svakodnevna upotreba stranog jezika, jeste osakatila moje pisanje i moj sâm govor, ali se i dalje borim, koliko i kako mogu. Posto sam ja osoba bez maternjeg jezika, provlacim se svijetom kao nepismeno siroce.
No ... tebi hvala, jer tvoj komentar ja shvatam kao kompliment.

BengalskiTigar ::Морамо да нађемо места за појединца. Са свим што то захтева. Не само тела, већ особе.

Ovdje, u ovoj izjavi ima jedan propust (ako smijem da primjetim). Uocena razlika izmedju tijela i osobe (osoba bivajuci um ili duh, ili sta ko kako zove ono sto nas pokrece) je super, ali niko drugi ne moze da natjera nekoga drugog da nadje mjesto za sebe. Da, ja mogu da se borim za ljudska prava ali ako ja nemam podrsku ljudi za cija se prava ja borim ... za sta se ja borim? Covjek mora htjeti da se "pronadje". On i niko drugi. Mogu drugi ljudi da uticu na njegovu odluku ka pronalazenju sebe, ali niko i nista ga ne moze "pronaci" osim njega samog.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bengalski Tigre,

Mnogo mi je drago što si težište bacio na slobodu volje. Posebno u svetlu pretpostavke da je sve unapred determinisano, i da se ljudsko telo (kao i ostale supstancije) nužno pokorava zakonima fizike. Međutim, nasumično ponašanje sitnih kvantnih čestica ne može se nazvati slučajnim „ni iz kakvog drugog razloga, sem s obzirom na nedostatak našeg saznanja“ (Spinoza; ETIKA; 1. O Bogu). Postavka da „tvoju ličnost određuju slobodni izbori koje načiniš“ je, po meni, u direktnoj korelaciji sa stanovištima koja sam prihvatio, kao i stav da sloboda ne treba da bude „nasumično zastranjivanje u haotičnom sistemu“. Setimo se, Spinoza je govorio da svako ima moć da sebe i svoje afekte, ako ne apsolutno, ono bar delimično pozna jasno i razgovetno i, prema tome, da učini da od njih manje trpi. „Ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, utoliko on ima veću moć nad afektima, ili manje trpi od njih“. I on je zastupao nešto što bih nazvao odbrambenim, pozitivnim „matriksom“, a to je potreba da sastavimo obrazac pravilnog načina života, odnosno da formulišemo određena načela života, i da ih utisnemo u pamćenje, te da ih neprekidno primenjujemo u pojedinačnim slučajevima (po njemu, tako se lako daju nadvladati npr. uvreda, mržnja i gnev). A „ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, voli Boga, i tim više što više saznaje sebe i svoje afekte“, ..., „niko ne može mrzeti Boga“ (pošto je ideja Boga u nama adekvatna i savršena),..., „ljubav prema Bogu ne može preći u mržnju“, ..., „ko voli Boga ne može težiti da i njega Bog, sa svoje strane, voli“ , ..., „ukoliko saznaje sebe i telo pod vidom večnosti, utoliko naš duh poseduje, nužnim načinom, saznanje Boga, i zna da je u Bogu, i da se shvata pomoću Boga“ (ETIKA; 5. O moći razuma, ili o ljudskoj slobodi; postavke: XV, XVIII-sa izvedenim stavom, XIX i XXX).
Verovatno preterujem sa citatima Spinozinog glavnog dela, ali mi je njegova misao toliko prijemčiva, da mi omogućava relativno brze odgovore na pitanja koja postavljaš. Šta bi ti rekao o ovome: „Intelektualna /duhovna/ ljubav prema Bogu jeste sama božja ljubav, kojom Bog samoga sebe voli, ..., intelektualna ljubav duha prema Bogu jeste deo beskrajne ljubavi, kojom Bog samoga sebe voli“? Po Spinozi, ova ljubav je neuništiva, odnosno ništa u prirodi ne postoji što bi ovu ljubav moglo uništiti. Ali, pri kraju knjige, on govori i o ubeđenju mase, o tome da mnogi ljudi poistovećuju slobodu sa smelošću da slušaju vlastitu požudu, a da, sa druge strane, moralnost, religioznost i sve ono što se odnosi na jačinu duha smatraju za terete „za koje se nadaju da će ih posle smrti skinuti, i da će primiti platu za svoje ropstvo“. „BLAŽENSTVO NIJE NAGRADA VRLINI, NEGO JE SAMA VRLINA, I MI MU SE NE RADUJEMO ZBOG TOGA ŠTO OBUZDAVAMO POŽUDE, NEGO, OBRNUTO, STOGA ŠTO MU SE RADUJEMO, MOŽEMO DA OBUZDAVAMO POŽUDE“.
Preterah, Tigre Bengalski!!! Oprosti mi na opširnosti. Budi, ipak, pomalo i zadovoljan – šta bi bilo, da sam i Berđajeva ubacio? Ostavićemo Nikolaja u rezervi, ako se javi još jedan pripadnik tvoje „mačje“ porodice - Leopardvegetarian.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ella svakako je kompliment upucen sa moje strane...vidim da smo na slicnim poslovima i da rad sa decom verovatno ostavlja posledice na nama makar i na nesvesnom nivou premda ja licno uzivam raditi sa njima ali svakako i da isccrpljuje...izleti na ovakve forume koji nude razmenu misljenja uz uvazavanje stavova pravi je oporavak i pored cinjenice da se ne poznajemo u materijalnom svetu ali svakako imamo upliv u vise sfere intelektualnog polja te imamo i delimican uvid jedni u druge...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tuzor :: Budi, ipak, pomalo i zadovoljan – šta bi bilo, da sam i Berđajeva ubacio? Ostavićemo Nikolaja u rezervi, ako se javi još jedan pripadnik tvoje „mačje“ porodice - Leopardvegetarian.

bez ikakve negativne konotacije, samo jedna zelja/molba sa moje strane - da procitam malo vise licnog, svog 'svojcatog' misljenja i osecanja na temu toga sta je covek, a malo manje toga sta su drugi mislili.

mislim da nova vremena i situacije nose nova sagledavanja, kao sto sam uverena da je iskustvo svakog coveka autenticno, jedinstveno i potrebno podeliti na svaku, pa i na ovu temu, bio on filozof, fizicki radnik ili nesto petnaesto

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ljubičasta,

Nisam ni pomislio da molbu upućuješ sa negativnom konotacijom. Znam, takođe, da svojom željom/molbom ne negiraš da je na "naše" mišljenje u dobrom delu uplivisao i dosadašnji zabeleženi tok mišljenja, posebno ako u vidu imamo osnovne filozofske postulate. Sporno je, međutim, da li "nova vremena i situacije" nužno nose nova sagledavanja, samo zato što su ta vremena i situacije "nova". Sa druge strane, potpuno se slažem da je iskustvo svakog čoveka autentično, jedinstveno, a sa svoje strane bih dodao i - neponovljivo.
Ne znam pogodniji način da odgovorim na tvoju molbu, osim pesmama koje, bar po meni, u sebi sadrže i razumevanje, i uslišenje tvoje molbe (veruj, pesme su moje):

OBMANA

Okruženje smo,
i drhtava membrana.
Nasuprot je sve...
U nama sveci -
tek senke od svile.
Milioni ovakvih kugli
okreću se
van vremena,
a nesvesna obmana-
ista kao pre.
I muzika nema, snena...
Note se sakrile;
ne čuju nas preci.
Muzikalni Tvorac
zvuk topi u sne.


POTOP

Postojim ja, i ostalo...
Postojiš ti,
i ostalo sa mnom.
Tu je i on, ona, ono,
što nas dvoje topi
u bezličnu masu.

I tako biće dugo,
i biće svega malo
u vilajetu tamnom.

Dok novi potopi
pravedne ne spasu.


Ako baš zahtevaš da to što podrazumevam pod pojmom "čovek" iskažem u obliku, koji bi formulacijski određivao moj kredo u pogledu definicije, slobodno uputi još jednu molbu! Neće biti taksirana!

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Tuzor,

Tvoj kompliment mi je svakako tim drazi jer po svemu sudeci potice od izuzetne osobe koju prepoznajem po tome sto je u stanju da spoji nespojivo: hladnocu jakih argumenata i toplotu blagosti uma.

Drago mi je da i ti dopustas da su nasa razmimoilazenja vise tehnicko-semanticke prirode.


@All,

Stigli smo zahvaljujuci veoma zanimljivom postu Bengalskog Tigra i do velikog pitanja slobodne volje.

Budisticki pogled je tu posebno zanimljiv.

Budizam naime ne samo sto drzi do determinisanog ustrojstva sveta (koje je Buda predstavio u obliku svog 'paticcasamupadda' ucenja o zavisnom nastajanju fenomena)--vec i izricito negira postojanje samog nezavisnog nosioca iskustva.

Za ocekivati bi bilo stoga da Budizam negira i postojanje slobodne volje.

No stvari su ipak malko komplikovanije od toga.

Problem je sto se jako mnogo zabune stvara slojevitom upotrebom jezika.

Na ultimativnom planu Budizam i negira slobodnu volju. Nema sveznajuceg i svemoguceg tvorca izmedju ostalog i iz razloga sto ako je sveznajuc ne moze niposto biti svemoguc itd itd. Ako npr zna buducnost ne moze je posle menjati jer ispada da je nije znao itd itd.

Medjutim, mi ovakvi kakvi verujemo da jesmo ne postojimo, kao sto rekoh, na ultimativnom vec uslovno govoreci iskljucivo na konceptualnom planu.

Budizam se ipak veoma detaljno bavi i tim iluzornim nivoom postojanja sto nije toliki paradoks kad shvatimo da se analogno i psihijatar detaljno bavi halucinacijama psihoticne osobe.

Dao bih sada mali primer koji nije tesko razumeti i koji nadam se baca malo svetla na tesko pitanje slobodne volje iz budisticke perspektive.

(Primer je moj, Ljubicasta )

Uzmimo da jedna mama vozi bicikl i da je stavila prethodno svoje npr cetvorogodisnje dete u korpu na kormanu bicikla.

E sad, detetu se igra i ono se drzi za korman umisljajuci da ono zapravo vozi. To dete u korpi ocigledno nema direktnu slobodnu volju u odnosu na stvarnu voznju medjutim ono poseduje slobodnu volju u svom izmisljenom svetu u kojem moze do milje volje da zamislja kako ovako ili onako vozi. Da bi se zabavilo ono u igri tumaci skretanja majke na raskrsnicama kao sopstvene odluke i nastavlja da "vozi". Dete je dakle na prvi pogled potpuno noseno odlukama koje nisu njegove--dakle determinisano. To bi znacilo da ono ni na koji nacin nije odgovorno ili zasluzno za ishode voznje.

Medjutim, tu sad stizemo do zanimljivog obrta: dete u svojoj igri moze da utice na majku na vise nacina. Majka moze da se nasmeje, da se naljuti, da se zaboravi, da izgubi ravnotezu itd itd usled ometanja od strane deteta. Majka inace vozi bicikl potpuno prirodno i optimalno, medjutim ovako ometena igrom deteta moze da joj se eventualno desi da nacini npr niz neobicnih skretanja kojih ne bi bilo da nije bilo decje igre.

Na taj nacin dete na neki nacin ipak utice na voznju i njen ishod.

Ono dakle nije ni istinski slobodno ni potpuno determinisano tokom voznje.

Dete u primeru predstavlja aktivnost svesnog dela uma.

Majka predstavlja dublje slojeve uma.

Igra deteta predstavlja slobodnu volju.

Stvarna voznja predstavlja spiritualni put.

Izmisljena voznja u decjoj masti je pak iluzorni materijalni svet cula.

Destinacija stvarne voznje predstavlja krajnje oslobodjenje.

Po budistickom ucenju slobodna volja postoji dakle samo kao igra na nivou svesnog dela uma koja dovodi do ometanja tokova stvarnosti na ovaj ili onaj nacin. Sledstveni tokovi stvarnosti pak uticu na svesni deo uma na ovaj ili onaj nacin ogranicavajuci ali ne i potpuno unistavajuci slobodu igre.

Trening uma se u Budizmu sastoji iz uocavanja skrivenih kauzalnosti izmedju onoga sta radi 'dete' i onoga sta radi 'mama'.

Tokom treninga uma uocava se sledece: sto se dete vise igra to je majka manje sabrana i voznja postaje sve problematicnija, a dostizanje destinacije sve neizvesnije.

Meditacije imaju za svrhu da umire dete i omoguce majci da se koncentrise na voznju i stigne do destinacije.

Dakle sta je sa nasom slobodnom voljom?

Ona znaci postoji ali bas kao i mi sami na iluzornom nivou.

No to ne znaci da je ona beznacajna i da smo samo "zupcanik u velikoj deterministickoj masini"

Dete naime uci upravo na iluzornom nivou kroz igru.

Najveca lekcija koju treba da nauci igrajuci se tako je da je vozac zapravo majka i da je najbolje za sve ucesnike u saobracaju da se igra umiri ili cak potpuno prestane.

Nadam se da nisam previse grubo ovo sve uprostio i da se neke prividne protivrecnosti sada mogu bolje sagledati.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Детерминисана слобода није никаква слобода.
Реч је о томе да Бог своме створењу жели слободу, али, такву употребу слободе која не бива смртоносна, већ аутентична и обожујућа. Бог на човека гледа као на своје најдраже створење. Човек је чедо Божје, али, он је уједно и чедо Слободе. Међутим, Бог не ствара Слободу. Штавише, ту слободу (заједно са Богом) поседује и Његово створење, - човек. То Бога ослобађа проблема одговорности за зло. Неизмерна слобода човека укључује, дакле, и могућност зла, - пред којом Бог нема моћ забране. «Слобода садржи мистерију света. Бог је желео слободу, - а одатле је дошла трагедија света...»
«Личност мора да извршава самопостојеће, оригиналне, креативне чинове, и тек ово њу чини личношћу и конституише њену јединствену вредност. Личност није супстанција него чин, и то стваралачки чин» који осмишљавањем смисла савладава небиће. Личност је алфа и омега, почетак и (бес)крај стваралачког процеса у којем она стваралаштвом себе спасава. Стваралаштво је немогуће без целовитог и многодимензионог прожимања Божанске и човечанске личности и незамисливо је без слободе и духа, при том, човек је остављен самоме себи, сам, и нема никакве непосредне помоћи свише. У овој чињеници почива велика мудрост Божја у продирању и приопштавању човека у Божанске тајне Слободе и Стваралаштва. Управо су независност људског од божанског, човекова слобода, његова стваралачка активност, - божански. Тајна стваралаштва је и сакривена човеком и открива се човеком. Преображај света у Лепоти. Величанственост човека пружена је његовом божанском способношћу да ствара, што посведочава и његову припадност свету духа.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ono što potpuno odvaja duh od materije jeste znanje, ili želja i napor za saznanjem smisla, pri čemu su sloboda i stvaralaštvo neizbežni pratioci. A što se čoveka tiče, svakako da je on "prirodno" biće, ali tu nikako ne treba staviti tačku, pošto on nije SAMO "prirodno" biće, već je i ličnost, DUHOVNO BIĆE. Sasvim je jasno da je, zbog ovakve suštine, čovek najčešće "jedinstvo suprotnosti", čiji um, takođe često, ne može pohvatati sve konce, ne može shvatiti da iza brojnih paradoksa stoji logično i prihvatljivo objašnjenje, da se u pozadini svih apsurda (kojima se i Kami bavio u svom Mitu o Sizifu, a i Kafka u više svojih dela) ipak nalazi nešto, što sve apsurde čini apsurdnim. Dakle, čovek je istovremeno deo i celina, subjekt i objekt, rob i vladar. Ukoliko je spremniji da u duhu prevaziđe svoje ropstvo, utoliko više opravdava božanski lik koji nosi u sebi. Izgleda malo čudno, ali čovek je razvojem i usavršavanjem tehnike, kao vida oslobođenja od porobljavajuće vlasti prirode, sebe doveo u drugu vrstu ropstva, koja može potpuno uništiti njegov duh. I gde će se začeti vesnik pobede nad tom savremenom pretnjom? I gde će se ostvariri ta veličanstvena pobeda? PA OPET U DUHU!!!
Lepo si, Bengalski Tigre, primetio da determinisana sloboda nije nikakva sloboda, iz čega se izvlači zaključak da se prava sloboda ostvaruje u ljudskom duhu, a ne u ljudskom biću koje je najvećoj meri determinisano i ograničeno. Svako odricanje od duha znači i odricanje od slobode, pristajanje na ropstvo. Ranije sam govorio da ropstvo često u sebi nosi lažno blaženstvo, i čovek pristaje da bude rob zato što to manje boli, zato što tako ima manje patnje.

Leopardvegetarian,
Majka iz tvog primera, koja vozi bicikl, podložna je, dakako, svim zakonima fizike, njeno telo je, tokom vožnje, podložno svim fizičko-biološko-hemijskim procesima. I tu, mislim, nema spora među nama. Doduše, majka mi izgleda pomalo neodgovorna, jer pri ovakvom saobraćaju stavlja svoje 4-godišnje dete na korman bicikla, ali šta je, tu je-shvatam da je reč o simbolima. Paradoks je da dete, koje se igra, koje zamišlja da upravlja procesom vožnje, stavljaš pod ropstvo "iluzornog, materijalnog sveta čula". Pa zar nije majka, koja po tebi predstavlja dublje slojeve uma, upravo i smestila svoje dete na korman bicikla da bi mu istovremeno omogućila i uživanje maštanja, ali i uvid u stvarnost, pogotovo ako već poseduje te "dublje slojeve uma", i shvata da će dete kroz igru postići i jedno, i drugo? Da sada ne pominjemo sve one tačke, sa kojih ove vožnje zapravo i nema. Ako je stvarnost ono što nas okružuje, manjim delom stvorena od čoveka, daleko većim delom bez njegovog učešća, treba li da se poželi da duh pred njom padne ničice, da klekne i da moli: "Oprosti, mi, stvarnosti-prirodo-okruženje, ja sam ništa, i priznajem svoje dobrovoljno ropstvo pred (pod) tobom? Moje postojanje ometa tvoje tokove, i evo, ja se nudim da dobrovoljno prestanem da postojim, kako bi tvoji tokovi mogli i mene da nose bez ikakvog protivljenja!"
Doduše, razdvojio si svesno i nesvesno što se tiče uma i njegove sposobnosti, ali ljudski duh svodiš na detinji nivo (u pežorativnom smislu), gde je cilj "dubljih slojeva uma" da "smire" dete, uguše njegovu slobodu, kako bi se stiglo do krajnje destinacije, na kojoj čeka veštačko svetlo lažnog oslobođenja.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Tuzor,

Bojim se da malko precenjujes taj moj mali primer analizirajuci ga na taj nacin.

Dao sam samo grubu skicu u pokusaju da izlozim protivrecnosti nepostojanja slobodne volje uz postojanje mogucnosti samorazvitka i oslobodjenja.

Mozda sam pogresio sto sam bas uzeo za primer majku i dete buduci da su to pojmovi koji lako bude i za ovaj slucaj nerelevantne asocijacije.


Tuzor ::Ako je stvarnost ono što nas okružuje, manjim delom stvorena od čoveka, daleko većim delom bez njegovog učešća, treba li da se poželi da duh pred njom padne ničice, da klekne i da moli: "Oprosti, mi, stvarnosti-prirodo-okruženje, ja sam ništa, i priznajem svoje dobrovoljno ropstvo pred (pod) tobom? Moje postojanje ometa tvoje tokove, i evo, ja se nudim da dobrovoljno prestanem da postojim, kako bi tvoji tokovi mogli i mene da nose bez ikakvog protivljenja!"


Postavio si kao 'default' stanje postojanje sopstva i naravno da je situacija onda upravo bizarna u kojoj tu sad neko stvaran izvrsava metafizicko samoubistvo--koje eto ne bi moralo da se vrsi i bez kojeg bi sve bilo bolje.

No uzmi da tog sopstva do kojeg ti je toliko stalo--nema.

Ti tokovi misli nisu niciji.

Uzmi i da je sve ono sto drzis za vredno, a sto je nastalo drzanjem uma za iluziju sopstva, vrednovano upravo zbog svog ovakvog ili onakvog blagotvornog dejstva na patnju--koja nije nista drugo do posledica drzanja za ideju sopstva.

Kazi mi sad cega je vise na kraju balade: patnje ili ne-patnje?

Da li je sad jasnije da je zaista daleko bolje da nema lazne glave--nego da je udara cekic samo da bi verovala da postoji--a veruje joj se jer joj prija kad je cekic ne udari.

Glava, cije postojanje toliko prizeljkujes, moze samo kao smisao da nadje radost izmedju dva udara cekicem.

Zar nije onda daleko veci smisao da udaranja uopste ni nema?

Gde je tu onda steta u razbijanju iluzije?

Gde je tu onda razlog da se metafizicki okidac ne povuce?

Tim pre sto se nista osim iluzije ne ubija!

Jedina sloboda koja nam se nudi je sloboda od iluzije sopstva.

Nema drugih vrata u celiji patnje u koju smo baceni.

Naravno, to nije nesto sto ce da deluje ni najmanje privlacno umu koji jos uvek veruje da je lek za patnju tu negde u toj celiji.

Mnogo je lakse verovati u bajke o vecnoj dusi i dobrom bogu.

No takav se hepiend jednostavno ne nudi na zatvorskom meniju.

Dakle nema mnogo smisla da pokusavas da me osporis iskljucivo tako sto ces da zameras slobodi o kojoj pisem to da ti je neprivlacna ili manje uzvisena od slobode koju si u stanju-- da zamislis.

Ziv bio pa je dostigao!